Odrpani šarm Beograda

Za sve veći broj mladih NJujorčana ili Londonaca izbor Beograda kao destinacije postao je znak sofisticiranosti, sposobnosti da se “krene ispred trenda” i oseti nešto jedinstveno. Za sve brojnije svetske “nomade” Beograd je postao važna usputna stanica na putu od Praga i Budimpešte do Atine i Istanbula, ključna tačka na jednom od omiljenih itinerera tokom letnjeg rasputa ili razuzdane, hedonističke gap džear (procep godine), koju sve više mladih (i pametnih) Amerikanaca i Zapadnoevropljana uzima, najčešće posle diplomiranja, pre odlaska na postdiplomske studije ili ulaska u “od 9 do 5” mašineriju korporativne svakodnevice.

U Beograd ne dolaze putnici privučeni “veštačkim” fabrikama greha, “seksualnim Diznilendima”, centrima svetske industrije poroka pod kontrolom raznih paramafijaških organizacija ili režima, kao što su, na primer, Las Vegas, Havana u vreme vlasti Batiste, Rio tokom karnevala ili Puket. Ono što mnoge posetioce dovodi u Beograd je kombinacija faktora koja je u poslednjih stotinak godina privlačila znatiželjne, hedonizma i eskapizma željne duhove u neki grad.

Po pravilu ova mesta su se nalazila u različitim ćoškovima “trećeg sveta” i istočne Evrope. Berlin i Pariz su imali svoju deceniju, NJujork je uvek kul, ali njihovoj dekadenciji i otvorenosti uvek je nedostajalo zrnce egzotike, misterioznosti, pa i (makar zamišljene) opasnosti koja privlači mnoge mlade, buntovne i uzbuđenja željne putnike. Jednostavno, zapadni gradovi čak ni u svojim najrazuzdanijim danima nisu bili dovoljno daleko, ni u vremenu ni u prostoru, za “zapadne” lutalice, mlade ljude koji su, istovremeno, iz ugla trećesvetskih (poput Kalkute ili Bangkoka) ili “tranzicionih” (donedavno Praga, još uvek Beograda) metropola, bili bogati čak i kada su u svojim postojbinama spadali među siromašnije građane.

Mada svi preduslovi ne moraju biti ispunjeni, neki od najvažnijih da bi jedan grad postao meka i privremena kuća svetskih vagabunda su jeftin provod i smeštaj i relativno laka dostupnost lakih (pa i malo težih) droga. Pomažu, mada nisu neophodne, i blizina peščanih plaža i lepota, mistika ili aura samog mesta, bila ona veštačka ili zaslužena, “pozitivna” ili “negativna”. Jako je važno razumevanje, ili bar tolerantnost policije, što je kroz istoriju češće bilo posledica korupcije ili povišenog stepena anarhije u ovim mestima, nego legalnosti “sastojaka” neophodnih da bi jedan grad postao destinacija iz snova svetskih lutalica.

Prvi – i najdugovečniji – od svih popularnih gradova-meka za ljubitelje slatkog greha je bio Tandžir, luka na marokanskoj strani Gibraltara. Ovaj strateški važan grad zamalo nije Sarajevu preoteo i istorijsku ulogu mesta-povoda za Prvi svetski rat. Tandžir je 1923. godine proglašen “međunarodnom zonom” pod “vlašću diplomatskih predstavnika devet svetskih ekonomskih sila”. Ova, do danas neprevaziđena ustavna anomalija, temelj je njegovog jedinstvenog mesta u istoriji zabave. Grad sa devet poštanskih sistema i devet zvaničnih valuta, jedno je vreme, čak i pošto je 1956. godine prisajedinjen ostatku Maroka, ostao svetska prestonica prosvećene dekadencije.

Tandžir je bio utočište i inspiracija nekih od najvećih svetskih književnika (Pol Bouls i Vilijem Barouz) i muzičara (Stonsi), ali i “azil” za neukrotivo poročne sinove i kćeri bogatih (i “finih”) evropskih porodica i utočište homoseksualaca iz raznih ćoškova tada mnogo homofobičnije planete. Pored bizarnog “društvenog uređenja” popularnosti Tandžira su doprinele odlična klima, činjenica da se u blizini, na obroncima planine Rif, proizvodio vrhunski hašiš i da su u siromašnim selima u okolini rasli hronično gladni, zgodni (i promiskuitetni) mladi Berberi. Hedonija je nakratko zarazila i ostatak Maroka. Na primer, nekoliko stotina kilometra južnije, selo Diabat je šezdesetih postalo mesto gde su DŽimi Hendriks i brojni hipici dolazili da nađu marihuanu, “slobodni seks” i svoj mir.

Mesto Tandžira su kratko vreme držali Istanbul i Kairo. Ubrzo ih je zamenio Katmandu. Ovaj magični grad je tada nazvan natural high (prirodni podizač) – nije bilo potrebe za veštačkim zadovoljstvima u mestu neverovatno lepe, drvene arhitekture, sa pogledom na Mont Everest sa okolnih brda i obiljem marihuane. Freak Street, malena ulica u centru Katmandua, bila je san buntovnih generacija u vreme seksualne revolucije.

Mnogima je cilj bio da obave glavni obred prelaza poročnih šezdesetih: putovanje autobusom iz Istanbula, sa grešnim odmorištima u Teheranu, Kabulu i Delhiju, do Katmandua, ili za one željne sunca i mora, do peščanih plaža Goe, katoličke enklave južno od Bombaja. Poseta žurci u noći punog meseca na plaži Anđuna, na severnom delu Goe, naročito u decembru i januaru, postala je još krajem šezdesetih sinonim da umete da budete na pravom mestu i da niste konformista.

Sledeća “obavezna” destinacija je postao Bangkok. U prvoj polovini sedamdesetih tajlandska prestonica nije imala pravu konkurenciju. (Tu je australijski bračni par Morin i Toni Viler 1973. godine napisao prvi vodič iz edicije Loneldž Planet koja danas pokriva ceo svet – uključujući i Beograd – i koji ćete naći u rukama skoro svakog “usamljenog lutalice” sklonog malim porocima i avanturama u zabačenim ćoškovima planete.) Kada su pooštreni zakoni i kada je tajlandska policija počela da ih doslednije primenjuje, avanturistički karavan se preselio u Vijetnam i Kambodžu. U Sajgonu su se pojavili hosteli sa imenom “Apokalipsa danas” – deca “dece cveća” išla su da osete vajb mesta čija je tužna sudbina bila roditeljska opsesija. Sledeći su bili Pnom Pen i Sijam Rep. Sa najjeftinijim marihuanom i seksom na svetu, jeftinom hranom i lako potkupljivom policijom, konačno očišćena od “crvenih kmera”, Kambodža je početkom devedesetih, pre nego što su je otkrile velike turističke agencije i hotelski lanci, bila poslednja velika azijska destinacija iz snova benignih grehotražilaca. Marihuanu su seljanke na pijacama prodavale zajedno sa začinima, a neretko ste mogli birati da li picu želite sa kanabisom ili origanom.

Iz jugoistočne Azije karavan provoda se povremeno selio u Južnu Ameriku. Kusko, nekada metropola Inka visoko u Andima, najdugovečnija je latinoamerička destinacija ovog tipa. Skoro svi važni sastojci su bili tu: remek-dela svetske arhitekture u kamenu, kratka sezona za “horde” koji putuju u grupama, egzotično obučeni lokalci (otporni na “pozapadnjačenje”), čaj od lišća koke za one koji bi da se zagreju (i izbore sa visinskom bolešću) i jeftini kokain za one koji bi nešto drugo. U Brazilu i Meksiku je otkriveno i nekoliko šarmantnih i zabačenih primorskih sela (nalik enklavama u Goi, sa dugom, peščanom plažom ili dobrim surfom) koja su došla na mapu svetske hedonije. Danas je južno od Rio Grande najpoznatiji i najpopularniji San Kristobal de las Kasas, gradić u Majama – i revolucijom pod komandom harizmatičnog i seksi “supkomandanta Markosa” – naseljenim planinskim džunglama južnog Meksika. Glavna konkurencija mu je Guanahuato, prelepi, stari studentski grad u malenoj dolini severno od Meksiko Sitija.

Znatno zaostaje Barakoa, izolovana, šarmantna, poluraspadnuta varošica na Kastrovoj, za turiste koji ne putuju u grupama, preskupoj Kubi.

Za “generaciju X”, rođenu na zapadu između 1965. (kada se u SAD naglo završio “bum beba” koji je trajao od kraja II svetskog rata) i 1975. godine, Prag je postao novi Katmandu. Pripadnici ove zbunjene generacije, većinom jedinci, odrasli su okruženi Teen Spirit-om, mirisom ruralne Amerike, lokalnom verzijom našeg “Pitralona”. Svog najvećeg heroja su našli u Kurtu Kobejnu, pevaču Nirvane, koji je po ovom jeftinom dezodoransu nazvao pesmu koja je postala njihova himna. Bez velikog cilja, kasno rođeni da bi se pobunili protiv Vijetnamskog rata, oni su sazrevali u vreme euforije izazvane pobedom u “hladnom ratu” i verovanja da je došao “kraj ideologija” i istorije. Depresivni i bez velike, makar i utopijske ideje, svoj Tandžir su našli u, tokom komunizma zapuštenoj, hladnoj i mračnjikavoj, srednjoevropskoj raskoši češke i mađarske prestonice. Jeftino pivo i ekstazi zamenili su marihuanu, a “zapadni” pasoš im je skraćivao put do mnogog siromašnog istočnoevropskog srca.

Krajem devedesetih američki mediji su pokušavali da otkriju šta će biti “sledeći Prag”. Sarajevo je pominjano kao jedan od glavnih kandidata. Ali, iako je danas jedna od popularnijih destinacija, zabačeni, konzervativni grad pored Miljacke, sa skupim pivom i malim brojem noćnih klubova, koji čak i vikendom u sitne sate liči na “grad duhova”, nije ni imao pravu šansu da preuzme monopol koji je polako gubio Kafkin grad na Vltavi. Ubrzo se ispostavilo da je generacija X bila poslednja koja je imala samo jednu grehotražilačku “meku”. Prag je ostao zadnji u seriji velikih okupljališta adrenalinskih eskapista.

Serija najrazličitijih novih, i lepih i ružnih, događaja i trendova – među njima su sida, globalizacija, terorizam, rast standarda u “trećem svetu”, komercijalizacija svega (pa i potreba protivnika komercijalizacije) i pad cena avionskih karata – dovela je do pluralizma “obaveznih destinacija”. Jedno od nekoliko “in” mesta je tako postala i srpska prestonica. Za putnike sa rancima, koji ne vole da se guraju sa buljucima onih koji putuju u “paket aranžmanima” i koji traže nešto neprovaljeno i uzbudljivo, samo nekoliko godina posle pada Miloševića, Beograd, ranije predstavljan kao “crna rupa” Evrope i “srce tame”, postao je jedno od omiljenih mesta.

Prošle godine NJujork tajms je objavio tekst pod naslovom Belgrade Rocks (Beograd ljulja). Mladi dopisnik uglednog dnevnika je ostao fasciniran zabavom koja se nudi svako veče, “splavovima koji poput zmija vijugaju obalama reke” i raznovrsnošću muzike koja se nudi na svakom koraku. List citira njujorškog producenta koji tvrdi da su “ovde, u Južnoj Americi i Japanu” mesta “na kojima je najzanimljivije”. Miloševićevo “mračno doba” je gotovo, i Tajmsov novinar, koji napominje “da ulice Beograda možda još dugo neće pobediti na izboru za najlepše”, tvrdi da Beograd nudi “poslednju veliku neotkrivenu scenu noćnog provoda na kontinentu”. On je jedan od mnogih posetilaca kojima “sivilo gradske siluete” i zarđali tramvaji nisu pokvarili ugođaj sofisticiranog i “naelektrisanog” mesta obogaćenog, kako piše, “nekim od najjeftinijih koktela i vožnji taksijem u Evropi”.

Bitef, Bemus ili Fest nisu manifestacije koje privlače strance – to imaju i kod kuće. Dorćolska “Silikonska dolina”, ožiljci NATO bombardovanja, “Crni panteri” i živa klupska scena radnim danima su nešto što je mnogo ređe, ili sasvim nepostojeće, u zemljama iz kojih dolaze. Možda bismo im mi ponudili posetu Galeriji fresaka ili Muzeju savremene umetnosti, ali mnogi ne kriju da su im zanimljivije “dugonoge žene” (NJujork tajms) u ulici Strahinjića bana i lumperajke na splavovima.

TimeOut, nekada samo magazin koji je pomagao u snalaženju u londonskoj džungli klubova i koncertnih dvorana, prerastao je u globalnu mrežu magazina i vodiča za dobar provod. TimeOut predstavlja Beograd kao “živahan, misteriozan, lako priuštiv, vrlo očito nezapadni (grad)... sa dinamičnim noćnim životom” u kome “su dobri plesni klubovi više pravilo nego izuzetak”.

Za one koji vole da se zabave, ne vole da budu požurivani, nemaju mnogo novca i ne žele da putuju u grupi i trče za vodičem postoji nekoliko edicija knjiga-vodiča. Najpoznatiji saputnici “nezavisnih” svetskih putnika koji ne idu “tamo gde svi idu” i sve češće dolaze u Beograd su Lonely Planet, Let’s Go, Rough Guide, Bradt i (francuski) Guide de Routard. Do sada je jedino Bradt izdao poseban vodič samo za Srbiju. U njihovom vodiču izdatom prošle godine piše da se naša zemlja “otarasila ratnog nasleđa i postala jedna od najsvežijih destinacija u Evropi” i da “stabilnost i optimizam preovlađuju od 2004. godine”. Rough Guide kaže da “iako nije najatraktivniji grad u Evropi”, treba požuriti i posetiti ga “pre nego što ga ostatak sveta otkrije”.

Lonely Planet, najpopularnija od ovih edicija, u februaru je objavio prvo izdanje bedekera za “Zapadni Balkan” u kome mami svoje, često ponosno odrpane i nemarne čitaoce da posete Srbiju, rečima: “Odbacite očito i usudite se da otkrijete... odrpani šarm Beograda... (grada) koji je uništen 40 puta u istoriji i nikada nije uspeo da zauzme svoje mesto među evropskom aristokratijom. Uprkos tome, pomalo razbarušeni šarm u kombinaciji sa neumornom životnosti daje Beogradu nepretenciozan šarm i kredibilitet.”

Sve brojnijim gostima se posebno dopadaju stvari koji mnogi ovde doživljavaju kao naše mane. Devedesete su nam donele seriju nesreća. Dolazak ovih modernih nomada, privučenih umnogome našom (ne)zasluženom medijskom ozloglašenošću, predstavlja malu korist od velike tragedije.

Beogradski hosteli Jeftino i ludo “Beograd je grad koji ima i veliki broj kafića, kafana, noćnih barova i klubova u kojima je radno vreme “do kad vam se sviđa”, piše na Internet prezentaciji Turističke organizacije Srbije. Predstavljajući čari srpske prestonice inostranim turistima, kreatori sajta naglašavaju da je Beograd pravo mesto za “ludi” provod, na splavovima i noćnim barovima koji počinju da rade kada veliki deo Evrope već uveliko spava. Srbija, uključujući i glavni grad, nikada nije bila turistički hit, a vlada je tek ove godine usvojila Nacionalnu strategiju razvoja turizma. I bez nje, priliv stranih turista je bio iz godine u godinu sve veći. Inostrani turisti u toku prošle godine ostvarili su 573 187 noćenja u Beogradu, što je za 14 odsto više u odnosu na 2004. godinu. Ono što statističari ne mogu da zabeleže, jesu sve brojnije posete mladih ljudi, dvadesetogodišnjaka, koji u svom proputovanju svrate dva do tri dana i u Beograd. Većina odseda u velikim privatnim stanovima, pretvorenim u male hostele, sa jednom ili dve “muške” i “ženske” sobe sa po nekoliko kreveta. Noć u ovim skromnim ali prijatnim i zabavnim mestima košta obično manje od 15 evra. Mladim gostima ovih u Beogradu sve brojnijih hostela glavni motiv je zabava, provod do ranih jutarnjih sati. Toga bar u Beogradu ima na pretek. Strancima verovatno najpoznatije mesto u prestonici je splav na Adi Ciganliji, pod nazivom “Crni panteri”, odnosno “Black Panthers”. Gosti nisu samo hedonistički turisti. Prema rečima vlasnika, članova romske porodice Jovanović, skoro da nema ambasadora, političara ili javne ličnosti koja bar jednom nije zavirila na čuvene panterse, a kad jednom uđu, sigurno će postati redovni gosti. Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji, bio im je stalni gost, a poznata je i priča kako je Zubin Mehta, odmah nakon koncerta “pojurio” na splav, iako je imao zakazanu večeru sa Vojislavom Koštunicom, tada predsednikom SRJ. Pored muzike, turiste privlači i hrana u ovom lokalu, pa i to što se specijalitet kuće “đinđe-rinđe” jede isključivo rukama. Mlađane turiste, dolazili iz Slovenije, Nemačke, Amerike, Kanade ili Australije, u Beogradu najviše fascinira ono čega kod njih nema: rakija, roštilj, splavovi, narodnjaci, odnosno turbo folk, trube. Slovenka Ksenija Hosnik je već drugi put u Beogradu za samo nekoliko meseci. “Volim sve. Beograd je divan, slušam narodnjake, volim trubače, to je strava. Bila sam na nekoliko splavova na Novom Beogradu i Adi i svugde je super zabava”, kaže gost “Tri crne mačke”, jednog od desetak beogradskih hostela u kojima najčešće borave mladi iz sveta prilikom svog tumaranja Evropom. Gostoprimstvo i opuštenost su, takođe, stvari kojima su fascinirani. Od jednog Švajcarca smo saznali da voli Beograd, jer “ne mora da svakom ljubazno govori hvala, može da drži noge na stolu ili stolici kad mu se prohte”. NIN-ovi sagovornici, menadžeri ili vlasnici hostela, navode da su najčešći gosti mladi iz Australije, Amerike i Kanade. “Svima je Beograd izuzetno mesto za provod. Opčinjeni su lepim devojkama, hranom, noćnim izlascima. Uglavnom su to ljudi koji gledaju da što više uštede da bi imali novca da ostanu koji dan duže. NJih ne zanimaju mesta na koja izlazi krem Srbije. Tu im je skupo”, kaže Bojan Majer, menadžer hostela Monster Belgrade. I Đorđe Milojević, vlasnik Star hostela, slaže se da je mladim turistima cena bitna i zanimaju ih sva mesta na koja mogu besplatno da uđu i da se zabave. Gosti u ove hostele najčešće dolaze sami, sa velikim, šarenim rancima na leđima, i tek se u hostelu upoznaju i sprijatelje. Noćna terevenka je postala simbol “belog grada”. Ostaće tako bar dok gradske vlasti ne usvoje odluku o zabrani rada kafića, klubova i splavova posle dvadeset tri časa. Pre nego što eventualno donesu ovakvu odluku, treba da imaju u vidu da većina klubova koji u Beograd privlače hiljade mladih avanturista tek tada počinje da radi. Bilo bi loše da ih izgubimo zbog jedne nepromišljene, birokratske odluke. P. Đaković