Unutrašnji lopovi

U kriminalističkoj seriji “Banditski Peterburg” lopov priča novinaru da u Ermitažu pokazuju kopije, a da su svi originali odavno tajno prodati. Nedavna krađa u tom čuvenom muzeju pokazala je da se čak ne moraju praviti kopije – iz depoa se može krasti bez problema.

Vest da su zaposleni u Ermitažu godinama iznosili eksponate obišla je svet ali poznavaoce situacije u muzejima nije previše iznenadila – svakodnevno iz svih svetskih muzeja nestaju stotine eksponata. I, sasvim suprotno od onoga što možemo videti u holivudskim filmovima, lopovi ne upadaju noću kroz prozore ili kućišta pokvarenih liftova, već, najčešće, rade u muzeju i mogu godinama da iznose eksponate a da to niko ne primeti. Tako je i radila Larisa Zavadska u Ermitažu. Pomagali su joj muž i sin, takođe zaposleni u muzeju. I da nije iznenada umrla od infarkta, usred redovne kontrole muzejskog fonda za koji je bila zadužena, šteta koju je nanela muzeju ne bi se ograničila na 130 miliona rubalja (oko 5 miliona dolara). Posle njene smrti ustanovljeno je da nedostaje 221 eksponat – ikone, krstovi, srebrni putiri, uskršnja jaja, stono srebro, satovi, pudrijere, figure životinja, tabakere, ogledalca... Nekoliko meseci zaposleni u Ermitažu su proveravali da predmeti nisu negde zatureni – u muzeju se čuva 2,8 miliona eksponata, nije lako sve pregledati. Ipak čudo se nije dogodilo, krajem jula podneta je prijava na osnovu koje je pokrenut krivični postupak, i objavljen spisak s opisom nestalih predmeta. Već sutradan je u jednoj korpi za otpatke pronađena ikona vredna 200 hiljada dolara. Naravno, tome je prethodio anonimni telefonski poziv u kome je objašnjeno gde se nalazi eksponat. Savesni građani vratili su još šesnaest predmeta tokom sledećih nekoliko dana, a onda je odjeknula nova “bomba” – rukovodstvo Ruskog državnog arhiva književnosti i umetnosti “izgubilo” je stotine crteža poznatog arhitekte Jakova Černihoca, a devet od njih bilo je ponuđeno na prodaju u Kristiju. Nisu prodati jer ih je prepoznala unuka arhitekte, pa je muzej zatražio da budu vraćeni. Još 250 crteža koji su procenjeni na 1,3 miliona dolara otkriveni su na ruskom tržištu. Vrhunac svega je otkriće da su 80 posto (od ukupno 3000) crteža Černihova u muzeju – kopije. I to napravljene tako da je očigledno da se autor nije ni malo trudio – smatrao je da je dovoljno ubaciti bilo kakav crtež na mesto ukradenog.

Ta dva slučaja su bila povod da lično predsednik Rusije naredi da se u svim ruskim muzejima izvrši inventar, pa je septembar započeo opštim inventarisanjem. Kakvi će biti rezultati niko ne sme ni da prognozira s obzirom na to da se svakodnevno u Rusiji registruje od 70 do 100 krađa. Samo 2000. godine iščezlo je više od 300 predmeta iz Državnog istorijskog muzeja. Poređenja radi, u Francuskoj svakodnevno iz muzeja nestaje 5 000 eksponata. Broj krađa stalno raste zato što rastu cene umetničkih predmeta.

Muzejske krađe se mogu podeliti u dve kategorije. Prva je kad kradu ljudi sa strane koji su često u dogovoru s muzejskim radnicima. Druga, kad eksponate raznose “svoji”. Prema najnovijim podacima, tokom poslednjih godina količina lopova “spolja” se prepolovila, dok unutrašnji, naprotiv, uzimaju sve više maha..

Zašto se sve manje upada u muzeje, jasno je – pojavile su se kamere, signalizacija, kompjuteri, već se razrađuju magnetne oznake koje će “pištati” svaki put kad se eksponat pomeri. Istina, sve te mere nisu omele jednu od najdrskijih krađa iz Federalnog arhiva – 30. juna 2005. Lopov je prošao kroz nekoliko obruča zaštite i izneo devet predmeta među kojima zlatnu počasnu značku koju je Hitler stalno nosio na desnom reveru, Hitlerovu partijsku knjižicu i nekoliko vojnih knjižica ljudi iz njegovog obezbeđenja. Iako je signalizacija proradila, majstor je uspeo da pobegne.

Što se tiče unutrašnjih lopova – poslednje provere pokazuju da pojava uopšte nije nova. Pravi inventari obavljani su krajnje retko, ali povremene kontrole, “po slučajnom uzorku” pokazivale su da je stanje katastrofalno. U jednoj od takvih provera od 50 traženih eksponata u Ermitažu – nađena su samo 3. Kao po pravilu, lopove zanimaju depoi – isecanje slike iz rama u izložbenom prostoru muzeja je vrlo retka pojava. Uostalom, u depou je izbor daleko veći – muzeji izlažu obično 2-3 procenta svog ukupnog fonda i taj deo se vrlo teško prodaje jer je dobro poznat i galeristima i policiji. Zato dragocenosti iz “riznice”, koje je malo ko video, predstavljaju odličan izvor zarade.

Ima, naravno, i spektakularnih krađa – tako je pre dve godine u oružanom napadu na muzej ukraden čuveni “Krik” Edvarda Munka, ali se mnogo češće kradu oni predmeti koje je teško identifikovati – to su u prvom redu ikone, potom juvelirski radovi, pa tek onda slike. Zaposleni u muzejima odlično znaju šta je i kako evidentirano u knjigama, pa najradije iznose predmete koji su, često, opisani rečima: “plava vaza, 18. vek”, ili prosto “broj taj i taj! A takvih je na hiljade. Za neke muzejske radnike je prodaja eksponata redovan izvor prihoda. Oni znaju da se lako prođe primenjena umetnost, a da unikate ne treba dirati jer se lako otkrivaju. Zato je miliciji bilo dovoljno da vidi spisak predmeta nestalih iz Ermitaža i da zna da ih je ukrao zaposleni u muzeju – uzeo je stvari koje su decenijama stajale u depou, nikad nisu nigde izlagane ni pomerane s mesta. Da nije bilo vanredne situacije – smrti Zavadske, njihov nestanak bi mogao ostati neprimećen bar još toliko dugo. Iako je teško poverovati da neko želi da kupi stvari ukradene iz muzeja, one se ipak prodaju. Sitni, ne previše vredni predmeti, daju se antikvarnicama ili zalagaonicama. A ako je neko rešio da ukrade nešto veoma vredno, može ga prodati samo antikvaru koji je povezan s kriminalnim svetom, a on onda “crnim

kolekcionarima”. I tu se znaju pravila – najbolje se prodaju malo poznata dela poznatih autora. Slike se prodaju teže i one se obično kradu za poznatog kupca. Iako na svakom eksponatu postoji oznaka da je iz muzeja, nju je obično lako ukloniti – ako je reč o slici, obično se na poleđini nalazi pečat, ali samo ako je ona već nalepljena na drugu podlogu, koju kradljivac lako skine, a ako je samo platno, onda se taj pečat stavlja na deo koji ide pod ram i koji se obično iseče i baci. Direktno na naličje platna nikad se ništa ne stavlja. Kad je reč o skulpturama i primenjenoj umetnosti, onda je još lakše – inventarski brojevi se stavljaju na tanki lak ili lepak koji uopšte nije teško skinuti. Ni katalozi u kojima se nalaze fotografije muzejskih vrednosti ne mogu da zadrže lopove – jednostavno zato što se u njima nalazi samo ono što se izlaže, a to je često i manje od 1 procenta muzejskih fondova. Slike predmeta najčešće ne postoje ni u muzejima – poređenja radi, u Ermitažu je fotografisano i detaljno opisano tek 153 hiljade eksponata (od skoro tri miliona).

Za lopova je veoma važno da ukradeni eksponat promeni što više vlasnika, onda postoji šansa da se potpuno zametnu tragovi. Početkom devedesetih bila je praksa da se ukradeni eksponati tajno iznesu iz Rusije i negde u inostranstvu zatraži ekspertiza dok još nije objavljeno o njihovom nestanku. Tamo bi predmet bio registrovan, a onda sa svim papirima legalno unesen u Rusiju. Mnogi i danas to pokušavaju, ali je sada legalizacija na taj način nemoguća – svi muzeji sveta su povezani i pojava ukradene dragocenosti se vrlo lako otkriva. Pa ipak se dešava da se i u velikim kućama kao što su Sotbi ili Kristi, nađe ukradena dragocenost.

Da bi nekako smanjila mogućnost prodaje ukradenih eksponata Rosohrankultura (Državni zavod za brigu o kulturnim dragocenostima) napravila je automatski sistem, bazu (ERPAS) u koju su uneti svi podaci o prijavljenim krađama. Na spisku je trenutno više od devet hiljada predmeta. Svako ko želi može tamo da proveri poreklo rariteta koji kupuje, a muzeji su obavezni da to rade. Redovne dopune baze objavljuju se u specijalnim izdanjima za antikvare. Uz pomoć ERPAS-a pronađena je u Wujorku starobradska ikona koja je ukradena pedesetih godina i prodata meksičkom diplomati. Wegova devedesetogodišnja udovica je nedavno odlučila da je proda na aukciji. Aukcijska kuća je poštovala pravila i preko ERPAS-a utvrdila da je reč o ukradenoj stvari. Udovica ju je odmah besplatno vratila.

Stručnjaci smatraju da se krađe u muzejima ne mogu potpuno sprečiti, čak i kad eksponati budu obrađeni po svim muzejskim pravilima. A za to su potrebne godine. Ali i obično inventarisanje koje je upravo započelo po celoj Rusiji, je korak ka smanjenju mogućnosti da se ukradeno proda neukima.