Himna mira

Naziv retrospektivne izložbe slikara Bore Iljovskog u Muzeju na Ušću predstavlja autorovo stvaralačko geslo: ponovo i uvek (tj. stalno isto). To je slogan sa značenjem suprotnim tipičnom modernističkom geslu: od sad ispočetka (tj. uvek novo). I zaista, posetilac ove izložbe može da se iznenadi kad vidi da Iljovski, već duže od tri decenije, slika svoje šarene “tapete”, apstraktne kompozicije gusto “dezenirane” strukture u kojima se na bezbroj načina ponavlja ista “tema”. Šta mu znače te “šare”, upitaće se dobronamerni laik. Ima li u njima nekih tajanstvenih znakova? Kakvo znanje je potrebno da bi se razumelo ovakvo slikarstvo?

Za one koji imaju takvo znanje, odgovor je prost: ništa od toga. Pokušaj da se na platnima Iljovskog pročita neka “poruka” ne vodi nikud. Ali, time se nipošto ne kaže da u slikarskom jeziku Iljovskog nema značenja. Naprotiv! Ove slike problemski aktuelizuju pitanje tzv. “integralnog sopstva” koje se suprotstavlja shvatanju o “samoizražajnosti umetničkog dela”. Ako reflektuje integralno sopstvo, onda slikarstvo Iljovskog otkriva sadržaje njegove individualne stvaralačke svesti čiji verbalni atribut je, kako bi rekla Rozalind Kraus, umetnikovo “privatno ja”. Kad bi bilo tako, onda bi usledilo pitanje: da li se to Iljovski kao slikar zatvorio u sebe da bi se lišio obaveze prema spoljnom svetu u kome su se, u njegovo vreme, događale stvari koje bi moralno etički obavezivale umetnika na angažman? Iz drugog aspekta može se steći utisak da se pitanje angažmana Iljovskom nije ni postavljalo, ukoliko on veruje u samoizražajnost svoga dela, u ono po čemu je to delo preskriptivno, čime prevazilazi nivo angažovane svesti, uzdiže se iznad svega što je lično, što govori “u prvom licu”, jednako kao i iznad onog istoričnog, vezanog za vreme, mesto i prilike. Da li se to ovaj slikar opredelio za ono primordijalno svojstvo dela umetnosti koje, kao u stvaralaštvu arhajskih vremena, teži anonimnosti u kojoj izlazi iz subjektivnih koordinata prostora i vremena?... Ovakva pretpostavka zvuči čudno kad je reč o Iljovskom, čiji “stil” slikanja se može prepoznati na prvi pogled. Ali gle, baš taj podatak potvrđuje gore izloženu pretpostavku. Jer je Iljovski možda jedini naš slikar koji, u mnoštvu svojih “originalnih” kolega, iskreno teži da mu slika deluje anonimno.

Iljovski se u slikanju svojih “šara”, svesno lišio pikturalnih efekata. On prvo pravi crtež veoma složene linearne strukture koji potom oslikava ne manje složenom hromatskom paletom. Na prvi pogled slične, te slike, pri pažljivom posmatranju, otkrivaju izražene diferencije gradivnih elemenata. Ta raznovrsnost promenjivih “motiva” svedoči o neiscrpnoj invenciji Iljovskog. Komplikovane šeme struktura koje daju ornament površini platna, zahtevaju maksimalnu sabranost svesti i nepokolebljivu koncentraciju u realizaciji.

Neko se može upitati, ima li u takvom slikarstvu emocije? Na to pitanje je izgleda suvišno odgovarati. Dovoljno je skrenuti pažnju posmatraču na ono čega, u prvom trenutku, nije svestan: da slike Iljovskog prenose na njega vedrinu staloženog duha, sugerišu mu u pomenutom, anonimnom monologu, osećanje ohrabrujuće “ideje reda”. Taj čisti, sonorni ton kojim bruji orkestracija kompozicija Iljovskog, lišena efektnih kadenci, odjekuje u svesti posmatrača kao h i m n a m i r a. Autor izložbe, kustos Branislav Dimitrijević, doprineo je dobrom postavkom izložbe da se taj blagotvorni zvuk čuje jače nego ikad ranije.