Od slona miš

“Sedam i po”, rediteljski prvenac Miroslava Momčilovića, uspešno oprobanog scenariste (u filmu “Kad porastem, biću Kengur”, reditelja Radivoja Andrića), ne samo da ne produbljuje spoznaju i ne izaziva emocije nego ne pruža nimalo zadovoljstva gledaocu, uprkos tome što je najavljen i kao film o sedam smrtnih grehova, i kao komedija. Po ko zna koji put uveravamo se da nije važna naznačena tema, već njeno formalno-poetsko predstavljanje.

Najveća greška, ali najmanji greh, jeste u tome što Momčilovićev film nije sinematičan. To znači da ono što nam on predočava nije predstavljeno filmskim sredstvima, nego da je kamera samo registrovala nekakvo upriličeno zbivanje (kome nije data specifično filmska forma). S obzirom na to da je reč o debitantskoj režiji, ovaj greh je oprostiv. (Prvo, svako ima pravo na početničke greške, i to se mora tolerisati. Drugo, ukoliko propadne, srpska kinematografija neće propasti zbog loših debitantskih filmova, nego zbog loših filmova onih koji su nekada stvarali neuporedivo bolje.) Međutim, ona greška na kojoj se mora kritički insistirati, kao na autorovom grehu, odnosi se na sadržaj filma; na nameru i potrebu autora da stvori nešto svoje i nagovori nas da u tome učestvujemo i to dograđujemo u svojoj imaginaciji kao nešto naše. Već je mizerija parafraze naslova slavnog Felinijevog remek-dela umetnosti pokretne slike, simptom poduhvata bez autentičnosti i ljupkosti.

Ambicioznu zamisao da snimi film o sedam smrtnih grehova, uz to u žanru komedije (što težinu udvostručuje), Momčilović je realizovao kao sedam, prostorom, vremenom i paralelnom radnjom povezanih skečeva, koji uglavnom ne pogađaju problem koji su sebi postavili kao načelo radnje, a sasvim su lišeni dramske napetosti. Na primer, u segmentu koji bi trebalo da interpretira, smeštajući ga u savremeni društveni kontekst, greh neumerenosti u jelu i u piću, pokazuje nam se par nekultivisanih osoba, koji se pojavljuje na uštogljenoj konceptualnoj izložbi samo da bi, na prigodnom koktelu, jeo i pio a, na kraju, progutao čak i delove eksponata, sačinjene od hrane. Nismo, dakle, videli proždrljivce, oblapornike, črevougodnike, koji žive da bi jeli i koji bi blagoutrobiju podredili sve, pa i vlastito zdravlje, nego dve nepristojne osobe koje na pseudoumetničkoj izložbi, paradi svojevrsnog kiča, upravo jedući uništavaju taj kič, pretvarajući jednu kvaziestetsku pojavu u autentičan čulni užitak. Zatim, u epizodi o grehu požude, predstavio nam se pedofil koji spasava jednu devojčicu sigurne smrti, bacajući se pod auto koji je jurio ka njoj. To, dakako, ništa ne govori o grehu i udesu pedofilske pohote, a daleko je od bilo kakvog smeha, ma o čemu da govori.

Dakle, Momčilovićev film o sedam smrtnih grehova (o čemu je, pre desetak godina, Dejvid Finčer snimio triler) niti govori o smrtnim gresima, niti je komičan. Bez dramskog potencijala, on glumcima ne pruža osnovu da izgrade likove, već ih primorava da, od prve svoje pojave, ocrtaju karikaturu koje se moraju držati do kraja, jer im ništa drugo ne preostaje. Osim toga, on se ne izražava specifičnim “jezikom” filma (kadriranje, montaža, specijalni efekti, filmska gluma) i tako ne uspeva da prouzrokuje specifično filmski “utisak stvarnosti”.