Stvaranje nove vrste elite

Jednog petka, sasvim nedavno, u koledžu Iton, ekskluzivnoj školi za dečake koja se nalazi 35 km zapadno od Londona, Lijam Maksvel podučavao je dvadesetak momaka u frakovima i belim kravatama. Već stolećima je Iton, škola osnovana 1440. godine, sinonim za privilegije, ustanova koja se doživljava kao rasadnik britanske elite. Samo, ovaj razred ne deluje kao okupljalište dokonih aristokrata. Momci ne skandiraju latinske stihove već zure u kompjuterske ekrane pokušavajući da savladaju jedan od Majkrosoftovih programa za ulazak u bazu podataka. Iako se još kao anegdota prepričava da je svojevremeno jedan đak rekao Maksvelu kako neće da uči da kuca jer će kucanje uvek moći da prepusti sekretarici svoga tate, škola insistira da već na prvoj godini svi đaci nauče daktilografiju, kako bi mogli da koriste obavezne lap-topove i mrežu optičkih vlakana koja svaku učionicu i svaku spavaonicu povezuje sa svim nastavnim sredstvima i Internetom. Kad momci progovore, po akcentu i načinu izgovora vidi se da neki među njima zaista pripadaju višoj klasi, ali najveći broj njih, bar ako je suditi po govoru, očigledno potiče iz srednje klase. Postavljaju mnoštvo pitanja i Maksvel ilustruje svoje odgovore na velikoj beloj tabli na koju se projicira slika sa njegovog kompjutera (u većini učionica postoji isti sistem visokotehnoloških uređaja). Projekat kojim su momci sada zaokupljeni verovatno ne bi bio predmet prvog izbora u nekoj britanskoj državnoj školi – baze podataka na kojima oni trenutno rade zapravo su portfelji virtuelnih deonica kojima upravljaju tokom školske godine, kako bi se na kraju videlo ko je uspeo najviše da zaradi. Međutim, Lijam Maksvel koji je ovamo došao pre dve godine sa posla šefa odeljenja za informativnu tehnologiju u jednoj velikoj kompaniji nema ni najmanje strpljenja za samozadovoljne među svojim đacima. “Neprestano im govorim da će 30 posto njih sigurno raditi za neku kinesku ili indijsku kompaniju”, kaže on. “Procenjivaće ih, dakle, prema onome što jesu i što mogu da urade, a ne po njihovom poreklu. To što je neko stari itonovac neće više biti ni od kakvog značaja.”

Međutim, lako se može pokazati da će za buduću poslovnu karijeru biti od značaja to što je neko “novi itonovac”. Naime, godinama su moderni britanski meritokrati, zalažući se da se ljudi procenjuju isključivo po vlastitim zaslugama, tretirali ovu školu kao simbol svega što je pogrešno u jednom klasnom društvu, generator snobova koji zaista ne zaslužuju još jednu privilegiju u zemlji koja je predugo nagrađivala isključivo one što su imali dovoljno sreće da se rode u porodicama koje poseduju zemlju, novac i privilegije, ili sve to troje u isti mah; čak je i samo ime Iton bilo nešto što se u pristojnom meritokratskom društvu ne spominje. Danas škola doživljava pravi preporod. Ona pokušava da poveže sva znanja o vaspitanju tinejdžera stečena tokom 566 godina svog postojanja sa duhom jedne znatno manje hijerarhizovane, ali zato konkurentnije i globalizovanije Britanije – i po svemu sudeći taj napor donosi plodove. Ako se stvari ovako nastave – posebno ako škola bude u stanju da otvori vrata ne samo najbistrijima među podmlatkom bogatih porodica već najbistrijim momcima iz svih porodica – Iton ima odlične šanse da postane mesto na kome će se vaspitavati istinska (muška) elita 21. veka. I to nikako neće biti samo britanska elita.

U današnjoj Britaniji, barem u najvećem njenom delu, to što pohađate Iton nikako nije nešto čime ćete se pohvaliti u društvu. Negativni stavovi su i dalje veoma jaki. Rori, koji trenutno pohađa četvrtu godinu (u ovom tekstu neće biti navedeno nijedno prezime na izričiti zahtev škole), i dalje žali zbog toga što je iskreno odgovorio svome saputniku kada ga je taj, na nekom prekookeanskom letu, upitao u kojoj je školi. “Celih šest sati je upućivao pakosne primedbe”, kaže Rori. Daglas Herd, šef britanske diplomatije u vladi Margaret Tačer, zabeležio je u svojim memoarima kako je njegova porodica bila čvrsto ubeđena da bi on “1990. postao premijer samo da nije pohađao Iton”. Te godine je Konzervativna stranka umesto Daglasa Herda izabrala Yona Mejdžora, koji je pohađao državnu školu Ratliš u južnom Londonu. To naravno ne znači da Iton nisu pohađali mnogi koji su docnije postali slavni, naprotiv. Među onima koji su maturirali u toj školi ima 19 britanskih premijera, tu je osnivač savremene hemije Robert Bojl, vojvoda od Velingtona (onaj koji je kod Vaterloa pobedio Napoleona), ekonomista Yon Mejnard Kejns, pisci Persi Biš Šeli i Yordž Orvel, sovjetski špijun Gaj Bardžis, glumac Hju Lori, prinčevi Vilijam i Hari, književni junak Yejms Bond, kao i čitave generacije nešto manje slavnih đaka. Nevolja je, međutim, u tome da je u jednom meritokratskom dobu Iton postao sinonim za “englesku aristokratiju”. Tako se stvorila slika o školi koju pohađaju i završavaju dečaci koji to baš ne moraju nužno zasluživati po svojoj pameti, ali čiji roditelji mogu da plate školarinu od 44 000 dolara godišnje (skoro onoliko koliko koštaju studije na Harvardu) i tim novcem omogućuju svojim sinovima da steknu samouverenost, otmeni akcenat i korisne kontakte koji će im zajamčiti pristup samom vrhu britanskog društva.

Među mnogim komentatorima u Londonu ta slika je tokom čitavog niza godina pothranjivala jedno izrazito antiitonovsko raspoloženje i uverenje u štetnost privatnih škola. Tokom prošlogodišnje kampanje za mesto predsednika Konzervativne stranke mnogo novca je potrošeno da bi se 39-godišnji Dejvid Kameron ocrnio samo zato što je stari itonovac. Kameron je tako morao da se bori za drugačiju predstavu o svojoj školi: “Nije bitno odakle dolazite, već kuda idete”, govorio je kao da treba da se oslobodi nasleđa ružnog detinjstva. Potpredsednik vlade Yon Preskot, koji je svojevremeno radio kao stjuart na brodu, bio se okomio na Kamerona opisujući ga kao deo “itonovske mafije”. Gordon Braun, ministar finansija i po svoj prilici direktan takmac Dejvidu Kameronu na narednim izborima, takođe je govorio o Kameronu sa nipodaštavanjem: “On je samo stari itonovac.” Zaista, svaka srednja škola koju političari docnije mogu da iskoriste da bi ocrnili svoje protivnike ima veliku težinu. Ipak, može biti da se vremena menjaju; možda se Britanija danas manje brine zbog starih klasnih podela nego što je to ranije bio slučaj. Na kraju krajeva, uprkos svemu što je o njemu rečeno, Dejvid Kameron je postao novi vođa torijevaca. Ako je suditi prema istraživanjima javnog mnjenja, popularniji je i od Tonija Blera i od Gordona Brauna, a u njegovom jeziku sigurno ima mnogo više uličnog žargona nego u Braunovom. Sam Bler je pohađao edinburšku školu Fets za koju se često kaže da je škotski Iton. Mnoge ustanove koje su ranije simbolisale i održavale nejednakost u britanskom društvu izgubile su, kako se čini, svoju otrovnu žaoku; tako, recimo, kraljevska porodica nikada nije bila popularnija. Pa kako onda stoje stvari sa Itonom? Koje on pouke pruža danas i kakvoj vrsti dečaka? Da li je to škola koja proizvodi blazirane fićfiriće, ili su njeni đaci zaista pripremljeni da pošteno i dobro zarađuju u jednom složenijem i besklasnom svetu?

Kada krene u obilazak Itona, posetilac je zapanjen neverovatnom kombinacijom lepote i istoričnosti zbog koje školski kompleks deluje kao potpuno zaseban svet, iako se nalazi usred jednog malog grada. Travnjaci zaista deluju beskonačno, tu je kapela iz XV veka, na ragastovima se još mogu videti imena đaka urezana pre stotinu i više godina, a u dvorištu se nalaze spomen-obeležja hiljadama starih itonovaca koji su izgubili život u službi otadžbine. Pored tog sasvim posebnog ambijenta, atmosferi izolovanosti u velikoj meri doprinosi i uniforma – bele kravate i crni frakovi, prsluci i prugaste pantalone – ali i čitav niz tipično itonovskih običaja i specifičan itonovski žargon. Tako se, recimo, za onih 70 posebno dobrih đaka koji žive svi zajedno u jednoj zgradi i plaćaju znatno smanjenu školarinu, još od vremena osnivača Itona, kralja Henrija VI, kaže da su “tugs” (tegljači), dok se za nastavnike kaže da su “beaks” (kljunovi).

Na taj način podstiče se i izuzetnost. Razredi su mali, nastava veoma živa, predavači sa strašću izlažu gradivo a momci u uzrastu od 13 do 18 godina zaista vredno rade – prošle godine je od 263 maturanta njih 97 odmah dobilo ponudu za dalje školovanje u Oksfordu ili Kembridžu, a 110 đaka uči kineski jezik. Itonovski je običaj i poštovanje đaka: tako, recimo, nastavnici moraju da ocene svaki pismeni rad u roku od 24 sata. Nastavnici imaju veliku slobodu u izboru načina nastave i dobro su plaćeni – dve trećine njih zarađuje preko 72 000 dolara godišnje uz obezbeđeni smeštaj, ali se od njih isto tako očekuje da budu treneri sportskih ekipa i da pomažu u ostalim vannastavnim aktivnostima. Kako kaže Tim Berd, koji u školi predaje francuski i španski, “tokom celog dana trudite se da đacima olakšate stvari i da im pomognete da što lakše savladaju gradivo”. Predsednik aktiva predavača prirodnih nauka, Persi Harison, kaže: “Porodicu viđam samo za doručkom ili večerom. Često radim do kasno uveče; to važi i za sve ostale”. Direktor sektora za prijem novih učenika Vilijam Ris govori o “kulturi uzajamnih velikih očekivanja između nastavnika i dece”.

Pošto je ovo škola internatskog tipa u kojoj đaci ostaju svih sedam dana u nedelji, velika očekivanja se ne zaustavljaju na pragu učionice. Ričard Mejson, južnoafrički romanopisac koji je svoju prvu knjigu Utopljenici objavio samo tri godine pošto je maturirao u Itonu 1996, kaže da je kao đak imao prilike da igra u nekoliko pozorišnih komada “pred punom salom od 400 gledalaca. To su bile sasvim ozbiljne produkcije”. Wegovi školski drugovi su komponovali muzičke komade koje je izvodio školski simfonijski orkestar u dvorani koja je povezana sa studijem za snimanje na profesionalnom nivou. Tako možete neposredno, iz prve ruke, da probate mnogo toga i vidite kako će takve stvari izgledati u stvarnom životu, što je zaista izvanredno iskustvo. Bio sam potpuno svestan da ogroman deo prihoda mojih roditelja odlazi na moje školovanje u Itonu i znao sam koliko sam povlašćen što mi se pružila prilika da tu učim. Zato sam na samom početku odlučio da maksimalno iskoristim sve što mi se pruža”, kaže Mejson. Tom, momak koji pohađa četvrtu godinu, kaže da se u školi do te mere naglašava izuzetnost da je “veoma teško onima koji nemaju nikakvog dara niti postoji neka oblast u kojoj su posebni; u tom smislu, atmosfera je prilično darvinistička”. Međutim, upravnik škole Toni Litl tvrdi da nema mnogo problema sa disciplinom niti buntovništvom tipičnim za taj uzrast. Najveću nevolju zadaju mu momci koji se ni u čemu posebno ne angažuju. Pruža im se mnoštvo prilika da pronađu nešto što će im aktivirati životne sokove. Prošle godine je više od 200 posetilaca došlo da učestvuje na raznim manifestacijama koje đaci organizuju. “Potpuno je prirodno da jedan sedamnaestogodišnjak pozove japanskog ambasadora da održi predavanje u Itonu i potpuno je prirodno da japanski ambasador prihvati taj poziv”, kaže Litl, podsećajući na događaj iz maja ove godine.

Jedna majka kaže da se njoj, kada je reč o Itonu, najviše dopada to što je njen sin “samostalan, ali ne i sam”. Ne postoji doba dana kada je učenje obavezno. Od dečaka se očekuje da sami organizuju svoje radom ispunjene živote. Žive u kućama u kojima je smešteno njih pedesetak i svaki ima svoju sobu sa kupatilom, a nadzire ih neko od nastavnika koji takođe tu stanuje, ponekad i sa celom porodicom; taj nastavnik starešina kuće budno motri na svoje štićenike. Izveštaji koje on šalje dečakovim roditeljima često su prava mala remek-dela vešte analize karaktera. Svi nastavnici se obavezno sastanu svakog dana da porazgovaraju o svojim đacima. “Ovde zaista odlično upoznate svoje nastavnike i možete stvarno da se družite sa njima”, kaže Tom koji pohađa četvrtu godinu. “Subotom uveče možete da svratite kod nekog nastavnika, da popijete čašu vina i proćaskate sa njim.” Po Litlovim rečima, “nastavnici pokušavaju da utiču na đake da donose ispravne odluke, ali pri tom nisu nametljivi. Zapravo se sve gradi na dobrim međuljudskim odnosima i valjanoj komunikaciji; to je ono što je u najvećoj meri zaštićeno i što je najbolja osnova za dalji razvoj”.

Pomalo paradoksalan rezultat ovog brižljivog negovanja međuljudskih odnosa je to da je mnogima docnije teško da prerastu Iton: za njih je to intenzivnije i formantnije iskustvo nego ijedno drugo u potonjem životu. Poznati autor dokumentarnih filmova Nik Frejzer upravo je objavio knjigu pod naslovom Važno je zvati se Iton – unutrašnjost najmoćnije škole na svetu, svojevrsnu kombinaciju memoara i eseja u kojoj govori upravo o tom uticaju Itona koji se proteže na čitav život. Frejzer piše da se mnogi đaci docnije žene sestrama svojih drugova iz razreda kako bi ostali u nekoj vrsti kluba itonovaca, ali ukazuje i na to da im je teško da shvate tako egzotična stvorenja kao što su žene ali i svi oni koji nisu toliko povlašćeni; pri tom citira Yona le Karea koji je 50-ih godina predavao u Itonu: “Đaci su bili zreli, duhoviti, pomalo odvojeni od života, mada su se razvijali u vrlo lukave manipulatore. Među sobom su komunicirali i šiframa. Na mene je najdublji utisak ostavljalo to da zaista uživaju u zajednički provedenom vremenu; zapravo je to suština Itona.” Neki đaci koji danas pohađaju Iton nastavljaju tradiciju kao sedmo pokolenje svoje porodice u muškoj liniji; 40 posto ovogodišnjih polaznika ima oca, strica ili dedu koji je pohađao Iton. Ipak, najupečatljiviji momenat u Frejzerovoj knjizi jeste svedočenje o krajnje negativnoj strani tih intenzivnih međuljudskih odnosa: scena mučnog, poluerotskog fizičkog kažnjavanja za bezazleni prestup. Tadašnji upravnik škole, Antoni Šenevi-Trenč je jedne večeri sam u svome kabinetu, polupijan i jecajući, deset puta udario otvorenom šakom Frejzera po goloj zadnjici. To se dogodilo 60-ih godina. Savremeni Iton nije takav. “Možete da čujete predanja o tim stvarima koje su se davno događale, ali nikada ništa slično nisam čuo kao aktuelnu priču dok sam ja pohađao tu školu”, kaže momak koji je maturirao 2004. godine. Običaj po kome su polaznici nižih razreda bili sluge đaka iz starijih razreda ukinut je 1980. godine; sada svakome ko dva puta bude prijavljen da je maltretirao mlađe učenike preti isključenje. Fizičko kažnjavanje je zabranjeno. Đaci o vikendu mogu više vremena da provode van škole. Nedavno je angažovan i jedan nastavnik musliman. Ipak, uloga žena je i dalje veoma neobična: sa izuzetkom supruga nastavnika, malobrojne žene uglavnom su zadužene za domaćičke poslove i poslove spremačica. Ipak, sada već ima i nekoliko nastavnica, a sva je prilika da će ih biti i više. Dogodine će upravo u onoj zgradi u kojoj žive najbolji đaci upravnica zgrade biti žena.

Nensi Garison, majka Aleksandra, đaka koji je nedavno maturirao, kaže čak da su školski drugovi njenog sina “smerni i veoma internacionalno orijentisani. Oni zaista mogu sa svakim da razgovaraju”. Sadašnji upravnik škole, koji se inače potpisuje samo kao Toni, izraz je tog novog duha. Wegov deda je bio najamni radnik na nekoj farmi, prema tome, on ne potiče ni iz kakvih viših društvenih slojeva. Smiren je, srdačan i otvoren, ne deluje zastrašujuće niti ima bilo čega teatralnog u njegovim gestovima. Poredeći današnji Iton sa onim koji je on pohađao tokom šezdesetih, kaže da je ovaj novi “otvoreniji, raznovrsniji i ljubazniji”.

Ako je zaista tako, to onda pomaže đacima koji završe školu i otisnu se u svet. Yon Vajni iz kompanije Zigos partneršip, stručnjak za otkrivanje mladih poslovnih talenata, kaže da se i na tržištu rada uočava promena do koje je došlo u Itonu. Mnogi itonovci ranije su zauzimali najistaknutija mesta u industriji; onda su negde tokom 70-ih godina počeli da gube pozicije, jer su državne škole postizale sve bolje rezultate, baš kao i novi univerziteti. “Međutim, škole kao što je Iton uspele su da se preobraze”, kaže Vajni. “One imaju novac, imaju odličan nastavni kadar, klincima se pružaju sve moguće šanse i stiču veliku samouverenost tokom takvog školovanja. Hjugo Dikson, novinar koji je maturirao u Itonu 1981. godine i sada je glavni urednik elektronskog finansijskog časopisa Brejkingvjuz, kaže da je britansko ekonomsko poslovanje – pre svega londonsko finansijsko tržište – danas mnogo konkurentnije i izrazito međunarodno, tako da više jednostavno nije održiva ideja da se može napredovati samo zahvaljujući starim školskim vezama. Sigurno je da mreža itonovskih veza pomaže, ali “čak i ako ste stvarno pametni, nikakav rezultat ne možete postići bez velikog truda”. Pošto se sada i od itonovaca očekuje da vredno rade, to što ćete u svojoj poslovnoj biografiji napisati da ste završili Iton više neće izazvati onu vrstu nedoumica i opreza kakvu je moglo da izazove pre 20 godina. “Poslodavci su prilično neutralni”, kaže Vajni. “Itonovsko breme”, ako je ikada ozbiljno postojalo, danas je ipak znatno lakše. Dejvid Kameron je prvi stari itonovac koji je posle 40 godina stao na čelo jedne britanske političke stranke; oni koji u javnom životu traže druge uzore mogu naći itonovce na čelu takvih organizacija kao što su Amnesti internešenel, Grinpis ili Prijatelji Zemlje.

Sve u svemu, sadašnje vreme je povoljno za Iton. Litl kaže da je, razmišljajući o eventualnim novinama koje bi svetu omogućile da još lakše prihvate Iton, u jednom trenutku pomislio i na odustajanje od standardne uniforme, ali je ipak odlučio da tu ne unosi nikakve promene. Postavlja se, međutim, pitanje da li je ono što je dobro za Iton, dobro i za Britaniju u celini. Bez obzira na sav svoj nedavni ekonomski i kulturni uspeh, Britanija još uvek nije zacelila sve stare rane klasnih podela. Nasuprot opštem uverenju, socijalne mobilnosti u toj zemlji gotovo da i nema. Tačno je da se broj radnih mesta u činovničkim i upravnim zanimanjima u apsolutnim brojkama povećava, ali istraživanja pokazuju da su sve manji izgledi da se iz najnižih deset posto na društvenoj lestvici pređe u onih najviših deset posto. Dete roditelja koji pripadaju srednjoj klasi ima petnaest puta više šansi da i samo u odraslom dobu pripada srednjoj klasi nego što dete roditelja koji pripadaju radničkoj klasi ima izgleda da pređe u srednju klasu, “a privatne škole bez svake sumnje spadaju u tu priču”, kaže Yef Malgan, direktor Jangove zadužbine i nekadašnji istaknuti laburistički aktivista. Dodaje da su te škole “zapravo postale znatno moćniji deo mehanizma za formiranje i reprodukovanje elite”. U izveštajima Satonove zadužbine ukazuje se na to da oni koji su pohađali privatne škole ostaju moćni i zauzimaju mnoga uticajna radna mesta. Uprkos tome što se u tim školama obrazuje svega sedam posto polaznika srednjoškolaca, iz njihovih redova potiče 68 posto svih advokata, 42 posto političara na najvišim funkcijama i 54 posto vodećih novinara.

Kritičari veruju da privatne škole pružaju bogatim roditeljima mogućnost da i dalje budu potpuno nezainteresovani za stanje u državnim školama, što znači da najveći deo nacionalne elite nema pojma o tom stanju. Ako tome dodate uverenje da mesta kao što je Iton služe prevashodno tome da se sačuvaju privilegije onih koji već imaju monopol na previše toga, shvatićete zbog čega su mnogi u posleratnoj Laburističkoj stranci želeli da ukinu sve privatne škole. Tokom 60-ih godina Iton je tu pretnju shvatio do te mere ozbiljno da je počeo da razmišlja o mogućnosti preseljenja u Irsku. Međutim, otkako su na vlasti Blerovi Novi laburisti opasnost od ukidanja privatnih škola više ne postoji. Blerova vlada se ograničila na nacrt zakona kojim će se od privatnih škola tražiti da obelodane ne samo podatke o svom finansijskom poslovanju, već i o koristi koju društvo ima od njih ako žele da opravdaju svoj status povlašćenog poreskog obveznika, koji uživaju zato što se tretiraju kao dobrotvorne ustanove.

Kada govorimo o privatnim školama, jasno je da Iton ima sasvim malo pravih konkurenata, da ima mnogo novca i veliki broj kandidata za prijem i da je do tančina usavršio postupak koji mu omogućuje da izabere najdarovitije među tim kandidatima. Ipak, on je neprestano u žiži pažnje javnosti – prinčevi Vilijam i Hari nisu pohađali opštinsku školu Bofort, već upravo Iton – tako da stalne kritike koje se upućuju zbog navodne uloge Itona u održavanju klasno raslojenog društva imaju izvesno dejstvo. Škola je svojevremeno osnovana da bi obrazovala “siromašne a darovite đake”, pa se pretvorila u nešto sasvim drugo. Ni danas još ne odražava svu raznovrsnost savremene Velike Britanije, iako sada postoje programi čiji je cilj da školu više ne pohađaju samo bogati beli dečaci.

Uostalom, jedna ovoliko stara škola mora da zna ponešto o tome kako da se prilagodi novim prilikama – zato je Iton pokrenuo kampanju pružanja veće finansijske pomoći đacima. Već sada 13 posto svih polaznika dobija finansijsku pomoć jer njihovi roditelji jednostavno ne mogu da plate punu školarinu; pomoć u proseku iznosi 40 posto cene školovanja. Ukupni troškovi održavanje škole iznose oko četiri miliona dolara godišnje i pokrivaju se iz zadužbinskih fondova čija ukupna vrednost iznosi oko 315 miliona dolara. Da bi broj studenata koji primaju finansijsku pomoć povećala na oko 30 posto, škola želi da poveća zadužbinski fond za još najmanje 90 miliona dolara. Sav taj novac, međutim, neće biti dovoljan da se premosti socijalna barijera zbog koje mnogi dečaci ne žele ni da čuju za Iton niti veruju da bi mogli da mu se prilagode. Svake godine se na Iton upišu samo dvojica ili trojica đaka koji su prethodno završili državnu osnovnu školu. Postojeći program koji ima za cilj uočavanje i pružanje namenske pomoći darovitim ali siromašnim desetogodišnjacima kako bi im se omogućilo da više razrede osnovne škole završe u privatnim ustanovama pre no što se upišu na Iton, obuhvata svega petoricu dečaka godišnje. Često se dogodi da ni ta petorica ne budu pronađena, iz najrazličitijih razloga. Ipak, jasno je da je više novca onaj neophodni prvi korak za proširenje osnovice izbora đaka. Litl kaže da su mnogi nekadašnji polaznici Itona koji su potom izgradili značajne karijere više nego spremni da pruže doprinos zadužbinskom fondu, ukoliko će to omogućiti da se proširi socijalna baza škole.

O uspehu ove škole svedoče i ocene nepristrasnih poslovnih stručnjaka. “Da je Iton preduzeće, on bi već otvorio novih 20 ogranaka i bio bi opštepoznati brend”, kažu oni. Druge škole rade upravo to. Sada pet do sedam posto svih polaznika Itona čine stranci, i sve je veći broj država iz kojih đaci dolaze i nacionalnosti kojima pripadaju. Međutim, čelnici Itona nemaju ni želju ni nameru da izgrade imperiju. Wihov osnovni cilj je da, kako sami kažu, očuvaju kvalitet, da se postepeno reformišu i da pruže primer koji će drugi poželeti da slede. Tačno je da je u izvesnom smislu nepravično to što 1 300 polaznika Itona može da uživa u svim blagodetima koje ta škola pruža, dok ostali britanski tinejdžeri nemaju ni izdaleka takve mogućnosti. Ipak, Litl tvrdi da njegovi prijatelji koji su direktori državnih škola “zadovoljni zbog postojanja takvih mesta kao što je Iton. Te škole su referentne tačke koje ukazuje na to šta možete da uradite ako imate dovoljno novca”.

Ima smisla u ovome što kaže Litl; malo je verovatno – najblaže rečeno – da bi za Britaniju bilo negativno ako bi sve njene škole nastojale da drže nastavu na nivou na kome se ona drži u Itonu i ako bi pokušale da prema svojim učenicima postupaju sa istim onim poštovanjem sa kojim se prema njima postupa u Itonu. Oni koji završe Iton uvek će imati dobro polazište u životu. Samo ne treba da budu snobovi. I ne treba da budu ni najmanje povlašćeni u odnosu na druge, što svojim predanim radom, uostalom, dokazuje i sama njihova škola.

Šarm stare škole na tajlandski način Šta je ime? Ovoga puta, to pitanje iz Romea i Julije postavljaju nastavnici, i to iz razloga koji nemaju mnogo veze sa Šekspirom. Koledž Iton u Vankuveru nosi ime britanske škole, ali drugih sličnosti gotovo da i nema: to je ustanova namenjena dodatnom obrazovanju koja upisuje polaznike sa završenom srednjom školom i nije internatskog tipa. Engleski Iton se ne obazire na postojanje svog imenjaka u Kanadi. Međutim, kada su neke škole u Kini pokušale da se predstave kao podružnica engleskog Itona, stara škola je sazvala sve svoje advokate i oni su zapretili tužbom u zaštitu imena Iton. To ne znači da Iton namerava da napravi mrežu škola-podružnica u inostranstvu. S druge strane, neki od njegovih konkurenata su upravo to uradili. Tako su samo tokom minule decenije dve veoma ugledne privatne londonske škole, Harou i Dalvič, otvorile pet ogranaka u inostranstvu – osnovne i srednje škole u Kini i Tajlandu koje nose njihova imena i nude obrazovanje u britanskom stilu. Harou sada dobija godišnje “šestocifrenu” naknadu za to, dok Dalvič dobija “znatna sredstva” od svojih podružnica u inostranstvu; tako kažu zvaničnici tih dveju škola. Iskreni su kada govore o tome da žele zaradu: pošto im se troškovi rada iz godine u godine povećavaju i pošto se školarine koje naplaćuju roditeljima povećavaju po stopi višoj od stope povećanja prihoda u domaćinstvu, nešto se mora žrtvovati. Po mišljenju direktora Dalviča, Grejema Ejbla, ti ogranci u inostranstvu predstavljaju “značajan doprinos” ka ostvarenju odavno proklamovanog cilja škole: da se u roku od 15 godina vrati ona politika upisa po kojoj je Dalvič bio poznat tokom 60-ih i 70-ih godina i koja je podrazumevala da finansijske potrebe nisu u prvom planu. Čuvena imena škola na novim lokacijama donose i neke druge koristi. Pored direktnog prihoda, škole Dalvič u Kini pružaju mogućnost londonskoj školi da se besplatno reklamira u inostranstvu. Mada je ukupni broj stranih đaka koji se upisuju u privatne škole u Britaniji smanjen, Dalvič je udvostručio broj đaka u Kini otkako je 2003. otvorio školu u Šangaju, odnosno 2004. u Pekingu. Osnovni razlog tog povećanja broja đaka je kvalitet nastave. Iako koledž Dalvič u Šangaju ne zavisi od londonske matice, činjenica je da većinu nastavnog osoblja čine Britanci. Isto tako, nastava se odvija po engleskom programu. “Postoji suštinska veza sa londonskim Dalvičem”, kaže Tina Kanagartman, Singapurka čije dvoje dece, inače američki državljani, pohađaju školu u Šangaju. “Nije reč samo o tome da nas je zanelo ime Dalvič”. Kada se škola iznenadno suočila sa problemom da je prošle godine u isto vreme ostala bez pomoćnika direktorke niže škole i direktora srednje škole, škola Dalvič iz Londona je smesta poslala vršioca dužnosti da ih zameni. Nema znakova da Dalvič odustaje od planova za širenje u inostranstvu. Naprotiv, firma koja je zakupila pravo na korišćenje imena i školskog programa izvorne škole Dalvič i koja je tesno povezana sa londonskim Dalvičem otvoriće još dve škole u Kini: nižu školu u mestu Sužu 2007. godine i srednju i višu školu u Pekingu 2008. godine; ta pekinška škola predstavljaće zajedničko ulaganje sa jednom od vodećih kineskih visokoškolskih ustanova. Inače, kompaniju koja je osnovala škole Dalvič u Kini vodi Anand Panjaračun, nekadašnji polaznik londonskog Dalviča i tajlandski premijer u dva mandata. Dalvič ima i planove za Indiju. Ovu tendenciju su prihvatili i drugi. Tako škola Šruzberi već tri godine ima svoju filijalu u Bangkoku, dok će Repton 2007. godine otvoriti ogranak u Dubaiju. S obzirom na uspon britanskih škola u inostranstvu, postavlja se pitanje da li privatno obrazovanje može doneti toliki profit ukoliko se ne odvija pod nekim tako starim i poznatim imenom? U Gamagoriju, u Japanu, akademija Kajo, koju u nadi da će oživeti nekadašnje japanske akademske standarde podržava jedna grupa viđenijih poslovnih ljudi, uglednih biznismena, uporno pokušava da odbaci nadimak koji su joj dali lokalni mediji, “japanski Iton”. Ipak, od svih japanskih škola izgrađenih po uzoru na britanske upravo je ta škola ponajviše itonovska, jer je prva koja zahteva od nastavnog osoblja da stanuje tamo gde stanuju i đaci. I ta je škola zatražila pomoć od Itona: zato će jedan od starijih itonovskih nastavnika otići u Kajo da bude savetnik u prvoj godini rada – istina, to će učiniti kao pojedinac a ne kao zvanični predstavnik Itona. Sama škola je inače već na meti kritika zbog navodnog podilaženja višim slojevima japanskih đaka. Iste takve ocene ranije su se mogle čuti od kritičara Itona. Čim prođe 566 godina i Kajo će moći da slegne ramenima na svaku takvu kritiku.