Između Slovenije i Somalije

Retko kada delo nekog naučnika ili stručnjaka iz naše zemlje ostavi duboki trag u svetskoj stručnoj javnosti, promeni shvatanje nekog od ključnih problema savremenog sveta. Dati nov i vredan doprinos je posebno teško kada se radi o ekonomskim temama, naročito onima koje su vezane za uzavrelu debatu o vrednovanju posledica globalizacije. Radi se o debati u koju su uključeni neki od najkreativnijih i najsposobnijih svetskih ekonomskih umova. Ipak, Branko Milanović, vodeći ekonomista Grupe za istraživanje razvoja Svetske banke, uspeo je da da retko originalan prilog razumevanju procesa globalizacije i njenih efekata koji već godinama nisu samo tema naučnika, već i političara, sindikalnih vođa i protestanata spremnih da koriste nasilje. Milanovićev izuzetan doprinos, nesvakidašnju knjigu “Odvojeni svetovi – merenje međunarodne i globalne nejednakosti”, objavio je prošle godine ugledni Princeton Univeristdž Press. Zahvaljujući beogradskom odeljenju Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ova impresivna knjiga je objavljena na srpskom jeziku i autor je prošle nedelje predstavio na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Pre Milanovićevog merenja globalne nejednakosti imali smo dva metoda koja su davala sasvim suprotne rezultate. Prvi, koji je pružio jedan od krunskih argumenta protivnicima globalizacije, merio je međunarodnu nejednakost ne uzimajući u obzir broj stanovnika u pojedinim zemljama. Tako gledano nejednakost u svetu je u stalnom porastu od kraja sedamdesetih. Drugi, koji je uzimao u obzir broj stanovnika, govorio je o padu nejednakosti i samim tim postao jak argument zagovornika globalizacije i “uniformizacije ekonomske politike u najvećem delu sveta”. Razlika između ova dva rezultat je posledica brzog rasta nacionalnog dohotka u Kini i Indiji, dve najmnogoljudnije zemlje na svetu. Milanović je da bi rešio ovu “zbrku” odlučio da meri nejednakost između svih pojedinaca koji žive na zemlji, odnosno “globalnu nejednakost”. Wegova fascinantan rad, koji uzima u obzir i međunarodnu nejednakost i “internu nejednakost unutar svake zemlje”, postao je moguć zahvaljujući činjenici da su prvi put dostupne relevantne, mada metodološki neujednačene ankete iz čak 120 zemalja.

Milanović se bavi analizom “ideje konvergencije” koja je potekla iz teorije da će u “uslovima globalizacije siromašne zemlje brže napredovati od bogatih”. On, naravno, nije prvi stručnjak koji je izneo “empirijske činjenice koje je teško uklopiti u ekonomsku teoriju”. Jedan Milanovićev kolega je nedavno izračunao da su najbogatije zemlje početkom devetnaestog veka bile “samo” tri puta bogatije od najsiromašnijih. Na kraju dvadesetog veka taj odnos je 72 prema 1. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da se taj dvovekovni trend porasta međunarodne nejednakosti nastavio i u poslednje dve decenije, obeležene globalizacijom. Međudržavna trgovina, migracija radne snage i kapitala, bolje obrazovanje, naučni razvoj i dostupnost novih tehnologija nisu, kako se očekivalo, pomogli siromašnima da dostignu bogate. Do očekivane konvergencije je uglavnom došlo među najrazvijenijima. Razlike su sve manje samo među članovima “sveta bogatih”, uglavnom zemljama Zapadne Evrope, Severne Amerike i Okeanije.

Milanović je poredeći podatke iz 1870. i 2000. godine pokazao da je nejednakost između pojedinaca u svetu postala prvenstveno “lokaciona”, a ne “klasna”, kakva je uglavnom bila u devetnaestom veku. Profesor Qubomir Madžar je na predstavljanju knjige rekao da se Milanovićevi nalazi “ne uklapaju u ono u šta je Marks bio tvrdo uveren”. “Lokacija objašnjava tri četvrtine globalne nejednakosti”, kaže Milanović. On govori o “četvrtom svetu”, zemljama koje su daleko ispod razvijenih, u koji spada većina od 43 odsto nerazvijenih zemalja koje imaju negativne stope rasta. Istovremeno je sve manje zemalja sa srednjim dohotkom, i, ako kao kriterijum uzmemo raspodelu dohotka, već možemo govoriti “o nekoj vrsti bipolarnog sveta”, kaže naš ekspert u Svetskoj banci.

On govori o novim “berlinskim zidovima” koji se “podižu” na mestima gde se dodiruju “prvi i četvrti svet”. Kao primer je naveo granice Grčke i Albanije (odnos 4:1), Španije i Maroka (4,5:1) i SAD i Meksika (4,3:1). “Gledano prema dohotku po stanovniku 90 odsto stanovništva sveta ima pola dohotka, a 10 odsto drugu polovinu svetskog dohotka”, kaže Milanović. Još zanimljivija ilustracija nejednakosti je činjenica da samo pet odsto najsiromašnijih Nemaca ima veći dohodak nego 78 odsto najsiromašnijih stanovnika sveta.

Milanović kaže da je “siromašni deo sveta otišao nadole, srednji deo, manje više nadole, a bogati deo naviše”. Baveći se bivšom Jugoslavijom, Milanović piše u predgovoru srpskom izdanju knjige da je “raslojavanje između bogatih i siromašnih zemalja prisutno i ovde. Dok je 1980. godine realni slovenački prosečni dohodak po stanovniku bio tri puta viši od srpskog, on je danas viši skoro pet puta”. On piše da “koliko god ono što nas je pogodilo u poslednje dve i po decenije... bilo dramatično” za nas, to nije atipično za svet.

Milanović smatra da se globalizacijom, u formi koja preovlađuje danas, a koja je započela sredinom osamdesetih, “ekonomsko-politički položaj malih zemalja (kakva je danas Srbija) dramatično pogoršao”. On ovdašnje pojave, kao što su, na primer, “tajkuni, burazerski kapitalizam, povećana nezaposlenost”, vidi kao deo “trećesvetskog trenda porasta nejednakosti unutar svake zemlje ponaosob, koji nije zaobišao Srbiju”.

Ipak Srbija i dalje ne spada u zemlje sa prevelikom “unutrašnjom” nejednakošću. Koeficijent „đini” koji meri nejednakost, u Srbiji je, po Milanovićem rečima, između 30 i 33 (na skali od 0, kad bi svi stanovnici imali isti dohodak, do 100, kada bi ceo nacionalni dohodak ostvarivao samo jedan pojedinac). U Južnoj Koreji je, na primer, 29, u Kini 44, a u Bocvani 54. Najveća nejednakost (van Afrike) je u Brazilu gde “đini” ima vrednost 55. Svet u celini je, kako ističe Milanović, “mnogo nejednakiji” od bilo koje pojedinačno uzete zemlje i “globalni đini” je oko 64.

Od objavljivanja knjige Milanović je nastavio da se bavi globalizacijom, nevoljama u koje je zapala i onima koje sama proizvodi. On gubitnike i opasnosti po budućnost globalizacije nalazi na raznim stranama. Milanović piše o “polukružnom okretanju nejednakosti” koje se na Zapadu desilo u vreme vladavine Ronalda Regana i Margaret Tačer i čiji je rezultat u SAD, na primer, stagnacija prosečne zarade. Istovremeno jedan odsto najbogatijih Amerikanaca ostvaruje danas 20 odsto ukupne zarade i svoje prihode je udvostručilo u proteklih 25 godina. Gana, jedna od uspešnijih afričkih ekonomija, kada je postala nezavisna 1957. godine imala je polovinu španskog dohotka, da bi danas ostvarivala samo desetinu. Dok su u poslednje dve decenije bogate zemlje beležile prosečnu godišnju stopu rasta od 2 odsto, četrdeset najsiromašnijih zemalja sveta, gledane kao celina, nisu zabeležile nikakav rast. Wihovi stanovnici su videli najgoru stranu globalizacije i u ovim zemljama je zato zavladao osećaj inferiornosti, nedostatak samopoštovanja i “gubitak verovanja da bilo kakva vlast može popraviti život nabolje”.

Milanović je na predavanju u Beogradu rekao da je “svaka država eksperiment za sebe” i njegova knjiga, rezultat petogodišnjeg istraživanja i analize podataka iz celog sveta, predstavlja korisno štivo za naše stručnjake, ponekad previše fokusirane na evropska iskustva. I pored kritičnog odnosa Milanović piše o “datosti globalizacije” i smatra da zemlje kao što je naša “nemaju neke veće mogućnosti za formulisanje autonomne ili alternativne ekonomske politike”. Zato su, po njemu, neka od najvažnijih pitanja sa kojima se suočava Srbija: “kako pronaći uporedne prednosti” i “svoje mesto u novoj međunarodnoj raspodeli ekonomske moći”. Navodeći “opadajuće stanovništvo i relativno malu ponudu kvalitetnih dobara i usluga”, Milanović piše da još ne možemo biti sigurni da Srbija uopšte može da odgovori na pitanja koja su “ključna za uspeh u XXI veku”. Uspeh će, kako smatra, “zavisti u najvećoj meri od trezvenosti stanovništva i političara”.

Profesor Marko Backović, dekan Ekonomskog fakulteta, najavio je da će Milanović uskoro biti izabran za gostujućeg profesora. To će pomoći našem otrežnjavanju i sučeljavanju sa izazovima globalizacije. Rastislav Vrbenski iz UNDP-ove kancelarije u Beogradu je rekao da je Milanovićeva knjiga “potrebna donosiocima odluka na svim nivoima”. Ali, ovo nije knjiga samo za stručnjake i moćnike. Uprkos velikom broju formula i tablica ona predstavlja izuzetno zanimljivo, provokativno i čitljivo štivo za svakoga ko je zainteresovan za globalizaciju, jednu od glavnih temu današnjice.

Milanović prezentuje neverovatnu količinu zanimljivih činjenica i statistika, “začinjenih” još većim brojem nedoumica i pitanja o njihovoj relevantnosti. U predgovoru srpskom izdanju on piše da “ovako visok nivo nejednakosti između pojedinaca u svetu ne samo da demantuje apologete neoliberalnog kapitalizma i one koji su verovali da će se primenom jedne jedine formule ekonomske politike (Vašingtonski konsenzus) ostvariti brz rast siromašnih”.

Milanović se ne libi da odgovori na pitanje “šta da se radi”. On se zalaže za stvaranje “Globalne agencije za redistribuciju blagostanja” koja bi predstavljala “neku vrstu institucionalizovane kontrole razbarušenog kapitalizma”. Milanović veruje da bi se formiranjem ovog reprezentativnog tela na globalnom nivou ostvarila “korekcija sadašnje neravnoteže moći” i smanjila mogućnost da, kao danas, bogate zemlje bilateralnu pomoć koriste za svoje “političke i ekonomske ciljeve”, a ne za smanjenje siromaštva. On smatra da u ovakvoj instituciji ne bi smeli da “dominiraju bogati” kao u postojećim svetskim finansijskim organizacijama u kojima, kako piše, “glasačka prava verno prate pravilo jedan dolar jednako jedan glas”.

Profesor Madžar pak smatra da je ovo preveliki izazov i izražava sumnju da postoji institucija ili skup institucija koje bi mogle da reše ovaj problem. On čak dovodi u pitanje sposobnost sveta da “na visokom nivou” vodi politiku smanjivanja razlika. Madžar veruje da se “sa nejednakostima ne može tako lako izaći na kraj” jer “redistribucija demotiviše i uspešne i neuspešne”.

Milanović je neophodnost preraspodele branio argumentima da bi redistribucija bila moralna i da je “prava slika još gora” nego što pokazuju merenja jer su iz njih “isključene” najsiromašnije zemlje. Nedostaju bilo kakvi podaci iz Konga, Somalije, Avganistana, Sudana ili Iraka. Relevantne ankete su sprovedene u samo 63 odsto afričkih, ali u čak 99 odsto evropskih zemalja. Istovremeno Milanović ističe i da u bogatim zemljama najbogatiji pojedinci po pravilu odbijaju da učestvuju u anketama i da zato statistički podaci kojima je raspolagao dodatno potcenjuju nejednakost. Neki od učesnika u diskusiji na Ekonomskom fakultetu su njegove nalaze opisali kao “zastrašujuće” i “sumorne”.

Naš stručnjak je na predavanju u Beogradu prezentirao i najnovije podatke, kojih nema u knjizi. Oni pokazuju da ćemo ipak morati još da sačekamo pre nego što, umesto sadašnje ambivalencije, oprečnih rezultata dobijenih različitim, nepreciznim ekonometrijskim istraživanjima, dođemo da objektivnog naučnog suda o uspešnosti globalizacije i ortodoksije “Vašingtonskog konsenzusa” koju od pada Miloševića primenjuju i (ovdašnji) gospodari naše ekonomske sudbine. Do tada nadu valja potražiti u Milanovićevom verovanju da Srbija još uvek ima šansu da “odgovori na neminovne izazove globalizacije” i kroz dvadeset godina postane “nova Slovenija u Evropi”.