Umreti kao Mita

Nov je samo način ubistva. Bombom podmetnutom pod automobil, daljinski aktiviranoj. Sve ostalo: vođa kriminalnog klana, biznismen, svedok, “ugledni sportski radnik”, podseća na tolika, po pravilu nikad razjašnjena ubistva na beogradskom asfaltu. Najnovija žrtva je Goran Mijatović Mita, čovek koji se prema podacima MUP-a Srbije bavio krijumčarenjem kokaina, razbojništvom, iznudama, krađom automobila. Vlasnik dvadesetak kladionica – kockarnica, svedok atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Pored svega toga Mijatović nije zanemarivao ni sport, nižerazredni fudbalski klub “Bežanija” doveo je u vrh srpskog fudbala.

Slično je sa OFK „Zvezdarom” uradio Branislav Trojanović Trojke. Ubijen je 2001. ispred svoje kuće za volanom „pežoa”. Inače, Trojke je „Zvezdaru” nasledio od Miodraga-Miše Nikšića, ubijenog 1995. godine. Mijatović je, pak, obavezu da se stara o „Bežaniji” nasledio od Petra Miloševića, ubijenog 1999. i Radoslava-Bate Trlaje, ubijenog 2000. godine. Qubav prema fudbalu, dakle, delili su mnogi, eufemistično kazano, momci s one strane zakona. Da li su tu bili samo zbog ljubavi ili čega sve još, tek spisak se ovde ne završava. Na Novom Beogradu 1998. godine ubijen je Jusuf Bulić, vlasnik FK „Železnik”, a dve godine kasnije u „Interkontinentalu” ubijen je Željko Ražnatović Arkan, između ostalog i vlasnik FK „Obilić”.

Pored pomenutih fudbalskih radnika za koje pretpostavljamo da su imali i druge izvore prihoda, bilo je i atentata na ljude kojima je fudbal osnovna delatnost. U maju 2004. izvršen je atentat na Dragišu Binića, tada jednog od čelnih ljudi „Obilića”. Zahvaljujući hitrini i veštom baratanju oružjem, popularni Bina ne samo da je preživeo već je i ranio atentatora. Takvu sreću nije imao Branko Bulatović, generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije, koji je aprila 2004. likvidiran u zgradi FSJ-a u najstrožem centru Beograda dok je dolazio na posao.

Pucanj u vlasnike po pravilu je ubijao i njihove klubove. Tako, „Zvezdara” u Trojketovo vreme prvoligaš, sada ne postoji a „Obilić”, koga je Arkan doveo do titule državnog prvaka, nalazi se pred raspadom i na poslednjem mestu u Drugoj ligi. „Železnik” je od oca Jusufa nasledio Dragan-Aca Bulić i posle nekoliko sezona u vrhu srpskog fudbala i osvajanja nacionalnog Kupa 2005, odlučio je da ga ugasi. Inače, Aca Bulić je dok je bio „aktivan” spojio tri nespojive funkcije u modernom fudbalu. Držao je dva kluba u Prvoj ligi, pored „Železnika” i „Radnički” iz Novog Beograda, koji je 2005. takođe istupio iz Prve lige, bio predsednik Zajednice prvoligaša i vlasnik lanca kladionica „Lavovi”.

Kada je ovaj novinar pre šest meseci pitao predsednika Fudbalskog saveza Srbije Zvezdana Terzića da li „Bežanija” može da doživi sudbinu „Zvezdare” ili „Obilića”, Terzić je odgovorio da nema razloga za sumnju. „Nikad nisu došli u sukob sa kodeksom ponašanja, nisu pravili incidente ili tako nešto. Klub vode normalni ljudi, nigde do sad nisu pogrešili tako da što se nas tiče, oni su u redu”, rekao je tada Terzić.

Tako su sada „u redu” i svi ostali klubovi Prve i Druge lige. A zapravo sve to je daleko od reda i puno sumnje.

Goran Ješić, predsednik opštine Inđija i istoimenog fudbalskog kluba koji igra u Drugoj ligi, kaže da mu se mnogo puta dešavalo da krene u ložu, a kada vidi ko i sa kolikim obezbeđenjem sedi tamo – samo produži na tribine. On je „Inđiju” preuzeo 2003. godine, nakon što ga je jedan lokalni „biznismen” gotovo uništio. Uspeo je da obezbedi da nekoliko inđijskih investitora izdvaja po 20 hiljada evra godišnje za klub, opština ulaže 11 hiljada evra godišnje i sa tim novcem klub koji ima dva zaposlena i gotovo sve „domaće” igrače u sastavu, uspeva da opstane u Drugoj ligi. „Da bi klub mogao da igra u Drugoj ligi, potrebno je bar 200 hiljada evra godišnje. A nikakvog profita nema. Ja sam jasno prikazao sav novac uložen u klub, plaćen je porez na to. Mislite da još neko, uključujući i naše najveće klubove, to radi? Normalno bi bilo da se zna budžet Fudbalskog saveza, budžet klubova, a ovde se ništa ne zna. Sumnjivi izvori finansiranja, sumnjivi poslovi, sumnjive utakmice. Sve je u sivoj zoni, sve je u zatvorenom krugu”, objašnjava Ješić.

U Srbiji klubovi gotovo da i ne ostvaruju prihode od prodaje ulaznica, TV prava i dresova – što su osnovni izvori prihoda klubova sa zapada Evrope. Ovde „fudbalski radnici” drugačije žive.

Najveći novac dobija se od prodaje igrača. A igrače u inostranstvo odavde prodaju „Zvezda”, „Partizan”, eventualno „OFK Beograd” i „Vojvodina” i ravnopravno s njima razni menadžeri i oni koji sami sebe tako nazivaju. Tako je nedavno od transfera Nikole Žigića iz „Zvezde” u „Rasing Santander” polovinu novca dobio menadžer Milan Ćalasan a polovinu „Crvena zvezda”. Naime, u finansijskoj situaciji u kakvoj je, “Crvena zvezda” je samo delimično finansirala svog najboljeg igrača, dok mu se za ključne troškove „nalazio” menadžer. Na kraju, Žigić koji je pre četiri godine došao za sedam hiljada evra, doneo je i klubu i menadžeru po nekoliko miliona evra.

Ćalasan spada među retke ljude ovde koji zaista imaju menadžersku licencu. Većina drugih tzv. menadžera novac nije stekla na „sportski način”. Da bi taj novac ozakonili i da bi regularno mogli da se pojave kao interesna strana u transferu igrača, oni preuzimaju razne klubove. I kao predsednici tih klubova finansiraju igrače „Zvezde” i „Partizana”, čekajući da se ovi prodaju a da njima „kapne” dogovoreni procenat od transfera. Tih 20, 30 ili 50 odsto transfera često se meri milionima evra. Kao vlasnici klubova takvi ljudi dobijaju priliku da pored novca operu i biografije, da se kao sportski funkcioneri pojavljuju u javnosti, da pred utakmicu sa „Zvezdom” ili „Partizanom” pozovu Stojkovića ili Bjekovića na ručak kako bi bili viđeni u takvom društvu.

Naravno, ima i onih „menadžera” koji nemaju vremena da se bave sportom i kojekakvim timovima već po „svoj novac” dolaze u klub iz koga je igrač otišao u inostranstvo i uzimaju ga na ruke. Setimo se, uostalom, da je u vreme akcije „Sablja” objavljeno da su fudbaleri „Partizana” Danko Lazović i Dragoljub Jeremić „pripadali” zemunskom klanu. I danas, iako je u razgovoru za NIN direktor Nenad Bjeković to kategorično demantovao, postoje igrači „Partizana” koji su „još nečiji” kao što su i od letošnje rasprodaje u „Crvenoj zvezdi” profitirali pored našeg najvećeg kluba i mnogi neformalni finansijeri. Jer, ni golman Vladimir Stojković, ni odbrambeni fudbaler Milan Biševac, ni Boško Janković, kao ni, videli smo, i Nikola Žigić nisu bili samo u „Zvezdinom” vlasništvu.

Naravno, fudbaler koga finansira menadžer, biznismen ili kako god to da se zove – mora da bude standardan u timu, o njemu moraju da pišu novine, da ga vole navijači, ako može i da zaigra za reprezentaciju. Pa se svi koji tu mogu da doprinesu „uvlače” u projekat i svi čekaju svoj deo od transfera. Ako se transfer desi, svi su zadovoljni, ako se ne desi, nema brige. Niko se neće upitati zbog čega je to u odlučujućem meču za plasman u Ligu šampiona umesto tada najboljeg fudbalera „Crvene zvezde” Mihajla Pjanovića igrao neki Dejan Spalević, koga se više niko i ne seća. Niti da li iza njega stoji neka banka ili bogati pojedinac.

Svaki mladi fudbaler, naravno, sam odlučuje da li će naći još nekog „finansijera” ali nekada se vrlo teško odupreti tome. Naime, kad igrač napuni 18 godina, on mora da potpiše profesionalni ugovor u klubu u kome je prošao mlađe kategorije. Ako je u pitanju veliki klub, igrač ne dobija novac koji mu sleduje za potpis tog ugovora jer obično biva pozajmljen manjem klubu na koga prelaze obaveze finansiranja. Ako je taj manji klub u vlasništvu nekog od „kontroverznih biznismena”, on dobija novac, ali i obavezu prema tom vlasniku, a ako je u pitanju neki običan klub tipa „Spartaka” iz Subotice, nema šanse da mu se isplati bilo kakav novac i igrač sam često biva prinuđen da potraži nekog „menadžera”.

Nazovi menadžer postaje njegov zaštitnik u fizičkom (od eventualnog reketiranja) i finansijskom smislu ali dobija sva prava kako od njegovog budućeg transfera, tako i ta da mu, na primer, uzme automobil ako se povredi ili ako odigra nekoliko loših utakmica.

Ako, pak, neki mladi igrač odmah hoće (i može) u inostranstvo, klub u kome je „ponikao” traži ogromno obeštećenje iako mu u većini slučajeva nije isplaćivao ni hranarinu. Međutim, to dokazati pored u sudovima i forumima uticajnih klubova, gotovo je nemoguće. Istina, desi se i to, pa je ovog leta veliki talenat „Partizana” Miralem Sulejmani prešao u holandski “AZ Alkmar” nakon što je njegov advokat dokazao da „Partizan” nije izvršavao sve obaveze prema ovom mladom fudbaleru. Nakon izgubljenog slučaja iz kluba iz Humske je stigla optužba da je Sulejmani ucenjivao „Partizan” pretnjom da će igrati za reprezentaciju Albanije, što je mladić demantovao, a što i nema mnogo veze sa njegovim statusom u „Partizanu”.

Postoje klubovi poput OFK „Beograda” ili FMP iz Železnika u košarci koji plaćaju ljude da špartaju Srbijom, gledaju klince i angažuju najtalentovanije. „Skaut” ima procenat od svakog od tih klinaca koji uspe da zaigra za prvi tim ili se eventualno proda u inostranstvo. Zahvaljujući ovakvoj politici OFK „Beograd” se približio „Zvezdi” i „Partizanu” i sa svojim čovekom na čelu FSS-a ima čak šanse da postane i prvi šampion Srbije.

Inače, za dobru finansijsku situaciju na Karaburmi pored nekoliko mladih igrača koji su prodati u Rusiju i Francusku, zasluge nose i glavni akteri „stečajne” afere: Miko Brašnjević, koji se nedavno obesio u Centralnom zatvoru a čija je jedna od firmi “Eko produkt” bila generalni sponzor kluba sa Karaburme i Slobodan Radulović, bivši direktor „Ce marketa”, trenutno u bekstvu. Ovom klubu sada je blizak i doskorašnji sponzor „Partizana” biznismen Milija Babović, čiji je sin Stefan nakon što je došao u sukob sa trenerom u „Partizanu”, ekspresno i bez bilo kakvog obeštećenja (!?) prešao u OFK.

Iako je u fudbalu transfera i novca sve manje, interesovanje kontroverznih biznismena za naše klubove ne jenjava. Tako je, nedavno, posle velike borbe sa Miodragom Kostićem Koletom, FK „Vojvodinu” preuzeo Ratko Buturović zvani Bata Kan–kan. U pitanju je čovek koji je na neko vreme „bio odsutan” iz Novog Sada da bi, pošto se vratio, otvorio nekoliko mini-marketa pod nazivom „Kan kan”, po kome je i dobio nadimak. Ovaj Crnogorac, koji je u rođačkim odnosima sa Milom Đukanovićem, širio je svoj biznis pa je pored FK „Vojvodine” sada vlasnik i kompleksa „Petrovaradinska tvrđava” kao i hotela „Park” u Novom Sadu.

U središtu „Banata” u Zrenjaninu od ove sezone egzistira i FK „Banat”. Nakon što se „Proleter” prošle godine ugasio, Mirko Vučurović je klub iz svog Banatskog Dvora (to je selo sa oko hiljadu stanovnika) koji je doveo do Prve lige, prebacio u Zrenjanin. Vučurović je, inače, kao običan radnik dugo radio u Švajcarskoj gde mu je neki Jevrejin u vlasništvo ostavio uspešnu kompaniju. Oni koji ne veruju u ovu bajkovitu priču, povezuju Mirka Vučurovića sa švercom cigareta i repromaterijala kao i srpskom tajnom policijom. Mirko je uz to i potpredsednik FK „Partizan”, što naravno nije sukob interesa jer je predsednica „Banata” njegova ćerka Vukica.

Ni kriv ni dužan i „Voždovac” je postao značajan fudbalski klub u Srbiji. Ovaj mali klub sa Dušanovca nakon što je Aca Bulić prošle godine povukao svoja dva kluba iz Prve lige, prebačen je u Prvu ligu. Tu je igrao sjajno, osvojio je prošle sezone 3. mesto u prvenstvu ali gazdu kluba, našeg biznismena sa stalnim mestom boravka van Srbije, takmičarski aspekt nije mnogo zanimao pa pred ovu sezonu ne samo da klub nije licencirao za Kup Uefa – koji su fudbaleri „Voždovca” izborili, već ni za našu Prvu ligu. Tako se do poslednjeg momenta nije znalo hoće li zvanično treći srpski klub uopšte postojati u ovoj sezoni.

Da se igraju fudbala, nije odolela ni po biznisu čuvena porodica Karić. Oni su „držali” FK „Zemun” koji je i u vreme kada su Bogoljub i braća bili na vrhuncu, jedva opstajao da bi se sada, kada je srušena njihova imperija, „Zemun” našao na rubu propasti i poslednjem mestu na tabeli.

U Drugoj ligi nije ništa manje zanimljivo. Goran Ješić kaže da se već zna da „Čukarički” i BASK moraju da uđu u Prvu ligu i da je sve podređeno tom cilju. „Zamislite, kad sudija ovde uspe da do besa dovode dve hiljade Vojvođana. I nikom ništa. Ovde ekipe koje stvarno igraju fudbal poput nas ili kruševačkog 'Napretka', nemaju nikakve šanse.”

Inače, „Čukarički” je u vlasništvu Živorada Mihajlovića zvanog Žika Muštikla, nekadašnjeg visokog funkcionera SPS-a i njegove građevinske kompanije „Stankom”. Kako je u našem fudbalu sve manje novca, tako je sve više građevinskih preduzimača. Tu je vrlo zanimljiv FK „Beograd” sa Karaburme (ne, OFK, već drugi klub), koji je pre nekoliko godina izborio plasman u Prvu ligu ali ga to takmičenje nije zanimalo pa je ostao u Drugoj ligi. Naime, bukvalno na terenu ovog sada trećeligaškog kluba na Karaburmi su izgrađene zgrade a gradnja još ne staje. Ako se ovako nastavi, utakmice „Beograda” moći će, iz stanova, da gleda više ljudi nego što je kapacitet mnogih naših stadiona.

Slična sudbina izgleda čeka i najstariji beogradski fudbalski klub „BASK” i atraktivnu lokaciju oko Careve ćuprije. Klub, koji je letos „Partizanu” prodao trenutno svog najboljeg igrača Bojana Zajića, sada predvode ljudi sa Kosova i Metohije na čelu sa Bojanom Radovanovićem, bivšim direktorom građevinske firme „Masters”. Radovanović i „Masters” marta ove godine u medijima su pominjani u priči oko malverzacija prilikom gradnje stanova za Srbe u Kosovskoj Mitrovici.

Sportski motivi danas su, dakle, najmanje bitni. Koliko još ubistava treba da se desi da bi se pokrenula država da sredi i legalizuje stanje u srpskom fudbalu? Da li neće ili ne stiže, sasvim je svejedno.