Apologija banalnosti

Jednom je prilikom Alfred Hičkok, pun znanja što se toga tiče, izrekao da dramu čini “život iz koga su izbačeni dosadni delovi”. Opet, što se nas tiče, imajući u vidu baš te naročito aromatične reči, čini se da je televizijski serijal „Veliki Brat” slika života kome su ostavljeni samo dosadni delovi. Apologija banalnosti.

Jer, ono što u tom virtuelnom svetu posmatramo, kolektivno pretvoreni u nevoljne voajeriste, jeste zadat život po meri jedne niže svrhe: očistite se od svih životnih neravnina i, uz potpuno poklonjenje apsurdnim, vulgarnim pravilima, obećana suma će vam se iz nagradnog fonda za nišče duhom (ma koliko, inače, bili blagosloveni) uz bogat zveket sliti u yepove. Primerno uškopljeni, aseptizovani enterijer, iz koga je svrhovito izuzeta svaka “hrana za glavu”, uz nadomestak potpune slobode govorenja koje se svodi na banalna mudrovanja i nesvareni doživljaj geštalt psihologije (uključujući, dakako, i samog Velikog Brata), na kraju se svodi na medijski limbo (ni onamo ni ovamo, odnosno više onamo nego ovamo). Neko je već rekao da ljudi, kad ne znaju šta bi sa sobom, gotovo neizbežno počinju da oponašaju druge; a oponašanje drugih neminovno se pretvara u imitaciju života. I tako se, posve prirodno za ovo biblijsko doba Zlatnog Teleta, za serijal „Veliki Brat” konačno ispostavlja da gotovo idealno obeležava erazmovsku pohvalu gluposti.

Kada su jednom nesrećnom prilikom Milan Kundera i drugovi, opirući se ideološkoj policiji u životu sa nametnute im strane hladnog zida, odlučili da pomoć u reči podrške zatraže od nekog od tada vodećih evropskih intelektualaca, jedini na čijem su se imenu u tom času mogli složno zadržati bio je Žan-Pol Sartr. Jedino bi, kako su verovali ti ubogi zatočenici u hladnoratovskoj kući Brkatog Brata, on mogao založiti svoj autoritet kao istinski logos zastrašene Evrope čija je sudbina, kako se činilo, neminovno trebalo da bude prerastanje u tavni azijski potkontinent; ali, kao što je poznato, sve što je taj vrli čovek mogao da ponudi bila je polurečenica da su “pakao oni drugi”; i, posve neobično, kako se upravo na primeru jedne ponuđene nam, naopake i prevarantske apologije osvedočavamo, u tom živom i bolno pulsirajućem intelektualnom sindromu nije se radilo o politici već o čoveku.

Sartr je, dakle, znao bolje, što se moglo i očekivati. Međutim, ni sam Orvel nije taj lik i tip vrhovnog nadzornika sveta (i svega i svačega) izmislio u polovične svrhe, za prigodnu, dekontaminiranu zabavu, kao što to čine oni koji sve prljaju novcem. On nam je, kao što ćemo tek kasnije saznati, pljusnuo u lice upozorenje da nam se i pakao može činiti kao raj, pod uslovom da umemo da se prilagodimo i uvažimo pravila konačne poslušnosti. Moguće nam je da u tom nazovi rajsko-dembelijskom svetu gunđamo, da dajemo maha ružnoćama svog karaktera (jer niko od nas ni ne očekuje da po bilo čemu budemo primerni), da se dičimo znanjima sakupljenim iz časopisa kojima se hrani polusvet – i sve to pod uslovom da poginjemo glave i vodimo računa da ne činimo prekršaje. (Nisu li, uostalom, kao što je znano, praotac nam i pramajka iz raja izgnani samo zato što im je buntovnost bila jača od autoriteta? I nije li, tako, napuštanje Edena i zakoračivanje na zemaljsko tle predstavljalo neku vrstu silaska u ad?)

Sada nam se, evo, još jednom, po mnogi put u životu, u povodu ovog visokoreklamiranog televizijskog serijala – koji, još, priređivači imaju smelosti da nazovu “igrokazom iz života” (reality shonj) – nudi ideja koja suštinsku sadržinu čoveka svodi na banalnost. Istina je: još su neki od antičkih mislilaca govorili da su “samo ideje stvarne”. Ali, teškoća s ovim serijalom, kao, naravno, i s (možda pravedno?) obmanutim učesnicima u njemu, u tome je što nemaju ideja s kojima bi uzvisili, već što ih nose mutni praskovi banalnosti koji im – i nama – unižavaju ionako jadni život u manipulisanoj režiji koja ne zna za bolje nego da nam civilizaciju vodi u ćorsokak i živote onih koji sade i gaje nadu čini još beznačajnijim.

Za to vreme, abortirana imitacija Velikog Brata (jedne od istinskih paradigmi totalitarističkog duha), nesmetano, čak uz klicanje mase – jer, novac je snažan opijat – vrši nad nama (ne)istančanu lobotomiju. U međuvremenu, tamo unutra, u enterijeru koji kao da je (posprdno) smislio moj ujak (Žak Tati), od jednog do drugog širi se zaraza koja od učesnika manipulacije čini eliotovske šuplje ljude. Nisu, naime, bez razloga postavljene zabrane koje se odnose na bilo koju vrstu samostalne mentalne aktivnosti (čitanje, pisanje, uživanje u muzici, čak i – da se stvari posve zamagle – gledanje televizije). Ideja je, dakako, više nego providna: šuplji ljudi moraju ostati u grupi, budući da je samo pojedinac taj koji artikuliše pobunu i stavlja joj se na čelo. Pa, kao ni ostala Velika Braća tokom vekova, tako ni ovaj bedni televizijski Veliki Brat ne želi da prihvati ni samu ideju o različitosti. Ono što, po svoj prilici očekuje, jeste da se grupa koju je pažljivo odabrao na kraju pretvori u malu rulju i postane živi dokaz da mora postojati Veliki Inkvizitor koji će nam u duše uvesti red. U početku, naravno, možete hodati unaokolo u gaćama, obogaćivati vokabular psovačkim idiomima, izjednačavati odnos među polovima do prostakluka, razmenjivati krupna saznanja za potrošnu tračersku sitninu, evocirati uprljane slike karaktera koji imaju sve zajedničko i ništa individualno; međutim, kao što je dobro poznato, višak enormne slobode na kraju počinje da nas guši i tobožnji genetički formirani “anarhisti” neminovno i sve upornije očekuju intervenciju “odozgo”. Ostaje, dakle, da se vidi; od stotine prošlo je tek petnaestak dana. Ipak, već sada je vidljivo da je Veliki Štrumpf bio daleko zabavniji od Velikog Brata.

Ali, usput, šta ako se među desetak izabranih da se okušaju u “kući” sazdanoj po svim pravilima enterijerske kliničke čistote (sva gamad iz života unapred je uklonjena) nalazi i sam Veliki Brat, ili, bar, neki od onih šegrta koji služe svakog čarobnjaka koji izdašno nagrađuje njihove usluge. U tom slučaju, dakako, sve što ćemo imati jesu, još jednom, Agata Kristi i “deset malih crnaca” – lepo uzdarje za sve one koji još veruju da se vrlina isplati.

U trenutku kada je ovaj tekst dobio svoje završne redove, dogodilo se da se u “kući” pojavio jedan jeretik – učesnik koji je, sledeći inteligenciju kojom je obdaren više od ostalih, zatražio, kako humorista jednom reče, “da se Zemlja zaustavi u svom obrtanju, kako bi mogao da siđe”. To jedva da se moglo očekivati; ali, opet, odavno je rečeno da su jeretici i sanjari so sveta.

Žika Bogdanović