Sandin greh

Svi su se distancirali od izjave Sande Rašković-Ivić koja je, kao “lično mišljenje”, pomenula mogućnost podele Kosova. Iz njene kancelarije je protumačeno da je izjava “istrgnuta iz konteksta”, Slobodan Samardžić, istaknuti član pregovaračkog tima, negirao je da postoje bilo kakve promene u stavu o tom pitanju, a nešto kasnije je i Tomas Flajner, Samardžićev kolega u pregovaračkom timu, potvrdio da stavovi Beograda nisu promenjeni. Pažnju je privukao i Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova, koji se pomalo neuobičajenom retorikom takođe založio za celokupnost Kosova unutar Srbije. U ime stranke, DSS-a, ispravku je publikovao Andreja Mladenović, portparol. Jedina koja nije ništa rekla je Sanda Rašković-Ivić.

Analitičari i mediji na Zapadu, gde je vest i objavljena (Bi-Bi-Si) potekli su da izveste o prilagođavanju srpskog stava. Osim zvaničnika međunarodne zajednice, koji odbijaju takvu mogućnost zbog utvrđenog stava da to nije opcija koja se razmatra, i aktivista koji otvoreno zastupaju albanske interese, poput Danijela Servera, pojavilo se i mišljenje Tima DŽude, koji ima status poznavaoca ovdašnjih prilika. DŽuda misli da je reč o probnom balonu i da Beograd testira reakcije, i to ne reakcije Kontakt-grupe, jer njene članice znaju da bi Srbija to prihvatila, smatra on. “Mislim da je Sanda Rašković-Ivić to pomenula kako bi, između ostalog, testirala javno mnjenje u Srbiji”, veruje, mada nije baš jasno što bi Sanda Rašković testirala domaću javnost izjavom na Bi-Bi-Siju, i što bi ga uopšte testirala ako je za Srbiju podela prihvatljiva što “znaju” u Kontakt-grupi, kako kaže DŽuda.

Zanimljivo gledište je imao i jedan ovdašnji analitičar, Dušan Janjić. Pošto u strukturi birača DSS-a, prema njegovim saznanjima, ideja podele Kosova nema podršku (svega šest odsto), a znatno veću podršku i kod onih koji se izjašnjavaju kao pristalice DS ili SRS-a, ovde je reč o mogućem pokušaju “upada u biračko telo”.

Politika je, međutim, u Srbiji bar, mnogo banalnija stvar. “Testiranje javnosti” ili “puštanje balona” spada u suptilne igre, a, da su to hteli, u DSS-u ne bi za to zadužili Sandu Rašković-Ivić koja je već jednom napravila zbrku kada se pojavila vest o njenom trovanju na Kosovu. Rašković-Ivić je negirala ovu u prvi mah alarmantnu informaciju izjavivši da to nije tačno i ne bi moglo biti tačno jer je jela samo iz “srpskih tanjira”. Najpre će biti da je dogovor da se za demantije pobrinu drugi ljudi, a da se Rašković-Ivić neko vreme uzdrži od izjava, što bi objasnilo i njeno trenutno ćutanje.

Prema nezvaničnim saznanjima, u okruženju Borisa Tadića su bili ljuti posle “probijanja” dogovorene platforme za Kosovo od strane šefice Koordinacionog centra i čak su tražili njenu smenu, ali su se u poslednji čas predomislili.

Iako je praktično sigurno da to nije bila namera, na kraju je zaista ispalo da je priča o “podeli Kosova” bila probni balon već samom činjenicom da je proizvela tolike reakcije, što, recimo, nije bio slučaj pre kratkog vremena kada se za istu stvar založio Noam Čomski. Čak i oni koji se protive podeli, poput Servera, ili bar kažu da se to “verovatno neće desiti”, poput Čarlsa Kapčana, profesora međunarodnih studija na univerzitetu “DŽordžtaun”, priznaju da je to nešto o čemu se govori u “nekim diplomatskim krugovima”, a NIN može da potvrdi da su ti krugovi u Srbiji i neki od ambasadora vrlo uticajnih zemalja Evropske unije.

U čemu je privlačnost ideje podele Kosova? Pre svega, izgleda logično – ako se Albancima tamo gde su većina priznaje određena vrsta prava, teško je principijelno Srbima osporiti to isto pravo, naročito ako se ima u vidu, mada se to uopšte ne koristi kao argument, da je srpsko društvo u svakom pogledu daleko tolerantnije od albanskog. Drugo, to može da izgleda i kao praktično rešenje – ako postoji šansa da se na Balkanu spor reši povlačenjem etničke granice, koja je na Kosovu još i geografska (reka Ibar), pa to je prava blagodet posle svih iskustava sa “leopardovom kožom” Bosne ili Hrvatske. Takva ponuda bi – mada zvanične reakcije to ne potvrđuju – ipak mogla da donekle zadovolji Srbiju i pribavi njenu saglasnost, bez koje je možda moguće nametnuti rešenje ali gotovo sigurno nije moguće obezbediti trajnu stabilnost. Pogotovu ako, kao što pregovarači Beograda očekuju, sa vremenom bude jačao stav da “nema nametanja rešenja”, što izgleda predviđa i Kristofer Prebl, direktor spoljnopolitičkih studija na institutu “Kejto”, koji kaže da primećuje uzdržaniji stav unutar američke administracije pa čak i predsednika DŽordža Buša.

Još je Zoran Đinđić, navodno, smatrao da je Kosovo najbolje podeliti i tako ga skinuti sa dnevnog reda, nazivajući to “najmanje lošim rešenjem, pošto su sva dobra rešenja potrošena”. Na prvi pogled, prednosti su tolike da, u stvari, nije moguće potpuno sigurno reći zbog čega je Savet bezbednosti utvrdio kao polazno načelo za pregovore da podele ne može biti.

Zanimljivo je da sve ovo što smo naveli kao “naizgled prednosti” podele Kosova energično odbacuje Oliver Ivanović, jedan od lidera kosovskih Srba. Ivanović, nakon što i on potvrđuje da je “sumnjao” da takve ideje postoje u Beogradu, kaže da će u takvom slučaju srpski narod južno od Ibra, a to je, kako kaže, 65 odsto srpskog življa na Kosovu, nesumnjivo biti žrtva. Zanimljivo je i to da Ivanović predviđa da će, uprkos načelnom protivljenju, u svetu takvo rešenje biti prihvaćeno ako ga Srbija bude inicirala, ali da će cena biti potpuno nezavisno Kosovo južno od Ibra, bez ikakve dalje priče o zaštiti preostalih Srba. To smatra “poslednjom opcijom”.

Ivanović predviđa da bi vremenom čak i deo severnog Kosova, a to je severna Mitrovica i Zvečan, ostao bez Srba. Ali, najsenzacionalnije je to što Ivanović tvrdi da je “zajednički život sa Albancima moguć”, zalažući se, dalje, unutar kosovskih struktura da se srpskoj zajednici omoguće neka politička prava poput skupštinskog veta i tako dalje. Izjava Olivera Ivanovića, slučaj je tako hteo, emitovana je 13. avgusta, istog dana kada je bio parastos deci koja su pobijena iz puške dok su se kupala na plaži. Ubica nije uhvaćen, a izjavu o tome imao je i predsednik Srbije Boris Tadić.

Ako se govori o glasovima koji se pronose među diplomatama, onda je vredno pomenuti da postoji strah kako bi se mogla dogoditi kosovska “Oluja”, čiji cilj bi bio uklanjanje kompaktne srpske zajednice u blizini Prištine. Navodno, u igri su nalazišta lignita na tom prostoru, kao i planirana izgradnja termoelektrane (lignit je isplativ za eksploataciju samo ako je u neposrednoj blizini termoelektrana). Prisustvo Srba na tom prostoru, sa stanovišta Albanaca, ali možda ne samo njih, komplikovalo bi taj projekat. O opasnosti od nasilja na Kosovu govori i već pomenuti profesor Čarls Kapčan.

Kosovo kao celina – ništa manje ali i ništa više od toga – nalazi se na stolu i međunarodna zajednica je za sada opredeljena da to pitanje tako rešava. To znači i da se predviđeni ishodi, kakvi god budu, ne mogu reperkutovati na područja izvan Kosova, drugim rečima, status tzv. juga Srbije, to jest onog njegovog dela gde su Albanci u većini neće biti dovođen u vezu sa rešenjem za Kosovo. Ipak, ako se otvara pitanje severa Kosova, čuje se od kosovskih Albanaca, kao nedavno od Azema Vlasija, da onda ta područja treba tretirati povezano. Moguće je da ne misle zaista kako je to realno, nego da jug Srbije i tamošnje Albance koriste kao “sredstvo odvraćanja” kada je sever Kosova u pitanju. Glas iz Tirane (list “Metropol”), u napisu kakav bi u Srbiji svakako bio ocenjen kao ekstremno nacionalistički, ali zato ne manje zanimljiv, založio se za “realbanizaciju” severa Kosova i “zamenu kuća”, dakle, Srbi sa Kosova na jug Srbije i obratno. Ono što smo tokom balkanske epopeje nazivali “humanim preseljenjem”.

Pristup štampe u Albaniji je, generalno, zanimljiv do duhovitosti. Na primer, osnovni stav da se “Kosovo neće ujediniti ni sa jednom drugom zemljom ili delom zemlje” tamošnja štampa čita tako da se Kosovo ne može ujediniti ni sa Srbijom.

Inače, Albanci zvaničnici sa Kosova nisu preterano burno reagovali na izjavu Sande Rašković-Ivić, uglavnom su se ograničili na to da takvo rešenje nije prihvatljivo jer je i međunarodna zajednica već usvojila stav da takva opcija nije prihvatljiva. Iako podela Kosova, kako je objasnio Ridiger Volfrum, direktor hajdelberškog instituta za inostrano javno pravo i međunarodno pravo “Maks Plank”, ne bi bila problem sa stanovišta međunarodnog prava pošto bi bila reč o političkoj odluci, kakva bi, uostalom, bila i odluka o nezavisnosti Kosova. Međutim, i Volfrum to naziva “najlošijim rešenjem” jer smatra da bi to dodatno destabilizovalo region, pošto bi takva odluka imala reperkusije na Republiku Srpsku.

Cinici bi rekli da, kada su procene o stabilnosti u pitanju, Nemcima ne treba verovati jer je i odluka o međunarodnom priznanju BiH, čiji sponzor je bio Hans-Ditrih Genšer, setimo se, doneta sa obrazloženjem da će to sprečiti rat.

Iako je gotovo sigurno da izjava Sande Rašković-Ivić o podeli Kosova nije bila ni u kakvom dosluhu sa kreatorima službene politike u Beogradu i iako bi gotovo sigurno i sama više volela da je svoje “lično mišljenje” prećutala, slučaj je ipak pomogao da se kristalizuje mišljenje oko jednog – po jednim mišljenjima najlošijeg, po drugim najboljeg među lošim – rešenja koje je ipak zbog apriornog stava Saveta bezbednosti nedovoljno razmatrano. Ako postoji ikakva šansa da se podela Kosova kao rešenje izvede, onda je pred Srbijom posebna dilema: da li spasavati ljude ili teritoriju, da li spasavati severno Kosovo sa trećinom Srba, ili rizikovati da u konačnom rešenju i ta trećina bude, objektivno, izgubljena tako što će se prepustiti nekom političkom aranžmanu zasnovanom na znamenitoj kosovskoj etničkoj toleranciji?

Što se zvaničnog stava iz Beograda tiče, ta dilema je već ranije razrešena.