Odbrana srca pravoslavlja

Kao grom iz vedra neba: tako bi se, otprilike, mogla nazvati (dvodnevna) poseta slavnog ruskog reditelja i oskarovca Nikite Mihalkova Srbiji i to na zvanični poziv premijera Vojislava Koštunice. Znači, jačaju ne samo političke (nedavna i već toliko citirana Putinova izjava o Kosovu) već se, eto, suštinski osnažuju i kulturne veze između dve zemlje pošto je gost iz Moskve jedna od najmarkantnijih ruskih i, uopšte, evropskih figura u domenu, pre svega, kinematografije. U svemu tome posebno je bilo interesantno, a sigurno i neobično, da su Koštunica i Mihalkov najveći deo vremena, a u okviru zajedničkog ručka, proveli pričajući o Kosovu. To je potvrdio sam srpski premijer rekavši da su od Nikite Mihalkova imali priliku da čuju stav zvanične Rusije o neophodnosti poštovanja međunarodnog poretka i principa na kojima on počiva, a zasniva se na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta... Drugim rečima, Nikita Mihalkov nam je, kao znameniti posrednik, doneo samo dobre vesti i to u trenucima koji jesu sudbinski za budućnost ove zemlje i države. Našao je, Mihalkov, čak za shodno da, sve u maniru već verziranog političara, kaže i sledeće: “Za mene kao pravoslavca i ruskog umetnika, Kosovo nije deo neke teritorije, već je jedno od srca pravoslavlja koja kucaju... Za mene je odbrana Kosova ne samo odbrana teritorijalnog integriteta, čime se bave političari, već je to odbrana budućnosti pravoslavlja i panslavizma u celini... Svetskom poretku pravoslavlje smeta svojim postojanjem... Kosovo je samo prvi test na kojem se može proveriti koliko realno razumemo ovaj problem. Ako se njihov plan za Kosovo ostvari, to znači da mogu ići dalje i mislim da bi to bio početak raspada svetskog balansa, ne vojnog i ekonomskog, već duhovnog balansa...”

U neposredni kontekst takvih razmišljanja Nikite Mihalkova (koga naša bioskopska i festovska publika poznaje i voli zbog filmova kao što su “Varljivo sunce”, “Urga”, “Sibirski berberin”) ide prirodno i ideja o snimanju filma “Put u Hilandar” po scenariju našeg najboljeg dramskog pisca Dušana Kovačevića. O tom projektu se priča već nekoliko godina i on je uvek nekako na korak od realizacije. Ali, ali... nedostaje pusti a veliki novac, iz jednostavnog razloga što se i po Mihalkovu i po Kovačeviću tu radi o veoma ambicioznom, važnom i prevažnom, rečju jako skupom filmu. U to su obojica uverena. Snimanje je, kažu, trebalo odavno već da počne, ali je Dušana Kovačevića zatekla ponuda koja se ne odbija, da ode za ambasadora u Lisabon, Portugalija. I bio je on tamo, izdržao – kako danas naglašava – dobre dve godine, više nije mogao na tom terenu, odvojen od pisanja i pozorišta kao svojih primarnih vokacija, te se otud vratio pre mesec i po dana i to zauvek. Sad pouzdano zna da ti – ambasadorski poslovi – ne odgovaraju njegovoj prirodi. Za NIN još Dušan Kovačević kaže: “Ne, nisam se ovoga puta susreo s Nikitom Mihalkovim zbog toga što sam već imao ranije preuzetu obavezu, da u svom rodnom Šapcu prisustvujem upravo tog dana, odnosno te večeri, proslavi stogodišnjice šabačkog Narodnog pozorišta. Govorio sam tom prilikom, radilo se dakle o nečemu nezaobilaznom za mene. Što se našeg filma 'Put u Hilandar' tiče, verujem da će se on desiti, jedino moraju vlade obeju zemalja da stanu iza tog projekta, biće to film te vrste. Ja sam napisao već priču na nekih desetak stranica, okvirnu priču koju sad treba da razvijem u scenario. Reč je o autentičnom događaju i autentičnoj ličnosti: jedan Rus je, pre nekih pedesetak godina, pešice i vozom i čime je sve stigao, krenuo u Hilandar da ga spase od sigurnog gašenja pošto se broj monaha tamo izuzetno smanjio, čime je pretila opasnost zatvaranja. Taj Rus je, znači, sa još desetoricom istomišljenika i vernika pošao zapravo da Hilandaru ugradi bajpas... što se stvarno i dogodilo. Naravno da će se u mom scenariju, u našem filmu dakle, sve to događati danas i da će taj Rus ići Rusijom, Srbijom, Kosovom... sve do Hilandara. Nikita Mihalkov će igrati tog Rusa, a ko će film režirati, o tome još pregovaramo...”

Dodajmo na kraju mali ali značajan podatak: Nikita Mihalkov je, došavši u Srbiju, a pre susreta s Koštunicom i, svakako, bez susreta s Kovačevićem, otišao, najpre i pod jedan, na Mokru Goru, u prijateljsku vizitu Emiru Kusturici. Kao i uvek, išao je on srcem...