Loša imitacija politike

Publika je uzdrhtala kada je ušao u salu. Čekali su ga više od četiri sata. Šta li će danas igrati? Hamleta? Nikolu Pašića? Samog sebe (najteža rola)? “Evo me”, rekao je samo Predrag Marković, uz zagonetno-podrugljiv osmeh, sedajući na svoje, koje drugo nego centralno mesto. Kada je, međutim, iskoračio na binu, za govornicu srpskog parlamenta, promrsio bradu i progovorio, bio je to samo monolog preprodavca Stojka sa Kalenića o tome kako u oči pogledati prevarenu mušteriju a ne trepnuti: “Potvrđujem da je stiglo obaveštenje, koje formalno-pravno nije ostavka, dakle formalno-pravno ne postoje nikakve ostavke ministara iz stranke G17 plus koje su ušle u skupštinsku proceduru... Ako neko hoće da podnese ostavku neka to uradi danas do kraja sednice, ili od srede uveče kada se ja, kao predsednik Skupštine, vratim iz Mađarske. Nadam se da stižem na utakmicu protiv Jermenije...”

Gde će, naravno, biti u ulozi navijača “belih orlova”, ptice odomaćene u ovim krajevima. Još je veliki glumac na radu u Narodnoj skupštini, našem najboljem teatru, dodao, da uteši javnost: “Ako neko ne zna da napiše ostavku na adekvatan način, to ne znači da ne zna i da radi druge stvari.”

Što je i logično – lakše je raspolagati sa pola biliona dinara državnog buyeta nego sročiti rečenicu kojom se obavezuješ da napustiš fotelju. I, lakše je u jednom kišnom popodnevu, kao što se desilo poslednjeg dana avgusta, podeliti skoro hiljadu otkaza, sa važnošću od sutradan, radnicima savezne administracije raspale nam države, dakle – danas im saopštiti da su od 1. septembra, preko noći, i bez ikakvog otkaznog roka nakon višedecenijskog rada, ostali na ulici, nego sam sročiti formalno-pravno ispravnu ostavku.

Kao što je i logično da bi srpski uterivači discipline sigurno prihvatili da im neko pošalje obaveštenje da namerava da plati porez, ali da će to formalno-pravno učiniti malo sutra. Ne bi to značilo da čovek ne ume da radi, nego samo da nije umeo da sroči.

Toliko o povlačenju ministara iz G17, koje je, kažu, premijer lično zamolio da ostanu još malo, dok narod ne odobri Ustav, pa onda neka idu. Tako da oni idu, ali i ostaju, pre nego što odu, jer narod bez njih u vrhu vlasti nikako ne bi zaokružio “da” na referendumu. Pa je, za javnost, G17 plus izašao iz vlasti i prvi počeo klasičnu izbornu kampanju sa mrkim, do neprepoznavanja retuširanim Dinkićem na bilbordima, a za vlast je, na osnovu usmenog dogovora, ostao u ministarskim kabinetima... Da pomogne oko referenduma. Prva je jasno istupila potpredsednica Ivana Dulić-Marković – protiv referenduma. Rekla je to javno, ali, kako je objašnjeno, njene reči treba prihvatiti kao privatne. Službeno, valjda, ko bi ga znao, misli drugačije.

Možda je za one koji zaista žele da razumeju srpsku političku scenu najbolje da čitaju Kamasutru – ni tamo se akteri ne menjaju, samo poze.

Da skratimo ova mučna premišljanja i odgonetanja kojima ni čika Jova Zmaj ne bi znao rešenje, nazovimo sve pravim imenom – obmanjivanje javnosti, laganje u oči, poigravanje narodnim razumom... Veliki igrač iz G17 plus toliko se zaigrao da je pomislio da i u ovim (zvuči patetično, ali je tako) mučno teškim trenucima po Srbiju može da mu prođe sitna politička akrobatika u kojoj je cilj ostati na vlasti (i to u onom delu koji je blizak novcu), a ne prestati biti miljenik-reformator najmoćnijeg dela sveta. Zaigrao se, preigrao, i došao do najporaznijeg stanja za svakog političara – da mu se narod podsmeva. Dok te se plaši, mrzi, ili bar dok smatra da te treba ozbiljno kritikovati, ti postojiš na političkoj sceni. Kad počne da te ismejava, gotovo je.

Izgleda da će Srbija pre sačuvati Kosovo nego dobiti dostojnu političku elitu. Od svih nedostataka, ona najvidljivije posrće baš na onome što je ključno u svim zemljama koje bi da budu demokratske i prosperitetne, a što se ukratko naziva – odgovornost. Cena verovanja da srpski birači ne vide ovakvo potcenjivanje njihove inteligencije biće plaćena na sledećim izborima. Odvojenost od realnosti je uvećana zavaravanjem da su nezamenljivi i da će im Srbija sve oprostiti. Hrane je nesposobni epigoni čelnika većine naših lidera koji bespogovornu lojalnost i ulagivanje uzimaju kao glavni kriterijum za napredovanje u stranačkoj hijerarhiji. U slučaju arhitekte ove magije da ostavka nije ostavka, dostojne jednog Dejvida Koperfilda, osionost je cementirana, između ostalog, očekivanjem koje svakodnevno podgrevaju njegove partijske apologete – da iza ćoška čeka i jedan Nobel za “fantastične uspehe” u srpskoj tranziciji.

Već je postalo pravilo da naši lideri na vrhu piramide moći odvajanje od realnosti otkrivaju kao najbolji lek za sve političke probleme. Promišljeno političko delovanje zamenjuju verbalnim kulama od karata. Možda iz koridora moći oktobar 2000. godine deluje jako daleko, pa su neki od današnjih čelnika već izgleda uspeli da zaborave da je baš to odbijanje da se ispoštuje realnost, političko slepilo “vladajuće familije”, bilo glavni uzrok Miloševićevog izbornog sloma...

Publika koja je u Skupštini ove nedelje gledala lošu imitaciju Šekspira dobiće uskoro priliku da “napiše” svoju završnicu ove naše političko-šibicarske tragedije. Ono što se u Srbiji označava kao demokratska opcija ima šansu da spreči da građani potegnu izborni mač – i njenom političkom angažmanu zadaju udarac ravan tragičnoj, hamletovskoj sudbini – samo ako poštuje elementarne principe: odgovornost i moralnost. Ili je već kasno?