Autonomija? Daleko bilo!

Tvorci Ustava Srbije uopšte ne veruju Bitlsima koji su pevali “Ne možeš da kupiš moju ljubav”. Ako je to važilo za Yona Lenona, možda ne važi za Vojvođane, premišljali su usaglašivači Ustava. I ... i ponudili su Vojvođanima budžet od “najmanje sedam odsto u odnosu na budžet Republike Srbije” samo da ovi u što većem broju kažu “da” Ustavu koji im daje privilegiju koju dosad nisu imali i koju nema ni jedan drugi pedalj zemlje Srbije ispod Save i Dunava.

Ruku na srce, nisu morali da trguju svi usaglašivači Ustava. DSS i radikali su mogli da seire nad mukama DS i G17+, koji su Vojvodini obećali kule i gradove. U svom Predlogu ustava demokrate su Vojvodini namenili i zakonodavnu vlast pa rekli i da će se temeljni pravni akt autonomije zvati osnovni zakon. G17+ nije pisao Nacrt ustava ali je, kako se naknadno setila Ivana Dulić-Marković, obećao Vojvođanima i zakonodavnu i sudsku vlast i osnovni zakon. Bilo bi to sećanje zadivljujući primer poštenja političara samo da se Dulić-Marković setila još jednog detalja: da je zajedno sa Miroljubom Labusom, Mlađanom Dinkićem i Tomicom Milosavljevićem glasala za vladin Nacrt ustava u kome piše da je temeljni pravni akt Vojvodine – statut, i da ona nema zakonodavnu i sudsku vlast.

Šta je Ustav dao Vojvodini, najsažetije kaže ministar za upravu Zoran Lončar: “Ustav stavlja tačku na državnost Vojvodine i bilo koje teritorijalne autonomije.” Ovo je, naravno, potpuno tačno ako Srbija ne bude u prilici da posebnim pravnim aktom opisuje “suštinsku autonomiju” Kosmeta. Čaša žuči, oduzimanje atributa državnosti, zaslađena je čašom meda – obavezom da budžet Vojvodine iznosi najmanje sedam odsto republičkog. Usaglašivači su šeretski mogli da kažu Vojvođanima da su dobili šta su tražili. A pitali su “Čije su naše pare” i tražili da vojvođanske pare budu u vojvođanskom šlajpiku. Da bi uverili Vojvođane da su dobili šta su tražili, pohitali su premijer Vojislav Koštunica i dvojica ministara Predrag Bubalo i Zoran Lončar započinjući kampanju za izglasavanje Ustava baš na severnim obalama Save i Dunava.

Onda se Koštunica sa ministrom Velimirom Ilićem sjurio u Novi Pazar koliko da utvrdi da su muslimani Sulejmana Ugljanina sasvim zadovoljni ustavnim darovima manjinama, a možda i da predupredi da lider Stranke demokratske akcije ne zatraži i za Sandžak ono što je dobila Vojvodina.

I tu počinje zaplet. Da li će se Srbija ispod Save i Dunava pobuniti zbog privilegija Srbije iznad Save i Dunava; da li će i za sebe zatražiti ista prava; da li će je neravnopravnost zaboleti toliko da će reći “ne” 28. i 29. novembra?

Ministar Lončar mirno odgovara na pitanje: “Ako je osnovna stvar svakog ustava da garantuje ravnopravnost svih građana, da li su neki ravnopravniji za sedam odsto?” On objašnjava da privilegija Vojvodine potiče iz činjenice da je ona istorijska autonomija, da postoji dugo, da je uvek imala neka prava koja drugi nisu imali. Ministar Lončar zna šta govori. Mogao je da pomene primere Nemačke ili Španije pa da lako dokazuje kako je Bavarska ravnopravnija od drugih lendera ili da je Baskija ravnopravnija od Katalonije. Nije da on to ne zna. Ali, zašto bi on davao ideju o Srbiji kao asimetričnoj državi, kada je već osnovni koncept DSS-a Srbija od šest regiona (sedišta u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Užicu i Prištini) sa istim pravima i obavezama.

Svoj odgovor o istorijskoj autonomiji, o zatečenim pravima, Lončar će hitro dopuniti i obavezom države (što će reći vlade) da ravnomerno razvija svaki svoj deo. Ih, pa bila je to i dosad obaveza, ama je razlika između delova Srbije onoliiikaaa. Ministar je precizan: “To je dosada bila proklamacija, sada je to ustavna obaveza. Prvi put su u Ustav unete odredbe o ravnomernom razvoju.”

Ima još nešto u Ustavu; mogućnost da se obrazuju nove teritorijalne autonomije. Recimo da autonomiju izglasaju Jagodina, Paraćin i Ćuprija, da drugu izglasaju Niš, Aleksinac i Pirot, treću Vranje i Leskovac, četvrtu Kraljevo i Raška, petu... Da, postoji ta mogućnost, mirno odgovara Lončar, svestan verovatno činjenice da će to teško da se dogodi, jer da je to lako, već bi Srbija ispod Save i Dunava oberučke prihvatila rečenu ideju DSS-a o šest regiona. Ipak, šta ako se to dogodi, makar samo u slučaju da Ugljanin više zavoli autonomiju od Koštunice, što je – priznaćemo – moguće? Da li će onda biti tačna primedba da položaj Vojvodine vodi njenoj kosovizaciji, a mogućnost novih autonomija daljem parčanju Srbije? Odnosno, bujanju desetine separatizama. Ovo o kosovizaciji i separatizmima je primedba radikala čiju konstruktivnost u usaglašavanju Ustava ministar hvali i sa kojima ima dobre odnose naročito u Novom Sadu. Wegov odgovor je “ne”, iza kojeg dolazi ponavljanje: “Ovim Ustavom stavljena je tačka na državnost teritorijalnih autonomija. Može svaka od njih da traži neki svoj procenat republičkog budžeta, ali ne može da ima zakonodavnu i sudsku vlast.” Tačka.

A da li ste tokom usaglašavanja u onim burnim danima i noćima pitali Velimira Ilića da li se on slaže sa tim da Vojvodina ima ono što nemaju Šumadija i Čačak? - zapitkivao je NIN ministra. “Nacrt ustava je jednoglasno usvojen na sednici vlade”, surovo je jasan Lončar. Ako neki ministar pokuša da kaže da nije bio baš na toj sednici, biće to samo dokaz njegove nebudnosti, nemara i lošeg rada.

Jeste, samo što nisu ministri sedeli na usaglašavanju. U vladinom nacrtu ustava nema famoznih sedam odsto, što će reći da su došli, što se kaže, iz večeri u tajnosti. Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić neće direktno odgovoriti na pitanje da li je obavešten o sedam odsto nego okoliši kako je Ustav plod kompromisa, da su oni bili nužni kako bi bio usvojen. Ej, treba da glasa za njega polovina upisanih birača plus jedan! “To nema na svetu. A Ustav je tolika kočnica da ne možemo ni makac sa njim.” Optimista je Ilić: “Jeste, ima u Ustavu problematičnih stvari, ali samo da ga usvojimo, posle ćemo lakše da ga menjamo, biće dovoljna polovina izašlih birača.” Tako je: prvo će biti potrebne dve trećine poslanika Skupštine, potom i polovina plus jedan izašlih birača i, na primer, biće ukinuto predmetnih sedam odsto.

A da li ministar misli da napravi autonomiju od Čačka, Požege, Arilja, Ivanjice? Baš lep kraj. Ni slučajno. “Loša je ta regionalna autonomija, razbija jedinstvo države, jedinstvo sistema. Ima Vojvodina autonomiju, ima i Kosovo i – dosta više.” Po Iliću, a videće se da isto misle i ostali viđeniji lokalni lideri sa desne obale Save i Dunava, “svaka autonomija nosi u sebi crv odvajanja. Loši političari čim im ne ide ili se posvađaju sa vrhom, odmah spas nalaze u autonomijama i otcepljenju. Pa vidite Crnu Goru! Šta će sada sa onolikom lukom, ne može da im funkcioniše ni avio-kompanija, nema ni potencijale da se zaduži.”

A šta kažu potencijalni autonomaši, ljudi koje u Srbiji mnogi doživljavaju kao knezove, kao moguće čelnika novih “nahija”.

Radovan-Raka Radović, gradonačelnik Trstenika, ljut je k'o puška što je u izbornu komisiju ušla domaćica sa partijskim pedigreom, a nije njegov kandidat pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i što “napiši slobodno, ovo nije narodni nego partijski ustav”. Manimo to, nego da li bi vi osnovali autonomiju sa Kruševcem kao središtem? Qut je Radović i dalje: “Neću, bre, da cepam Srbiju. Dosta je, bre, cepanja Srbije. Ajd, zdravo.”

Mnogo je pričljiviji Dobrivoje Budimirović Bidža, gradonačelnik Svilajnca. Ubi ga centralizacija. Zato što se Srbija privatizuje iz centrale, ne rade u Svilajncu ni Kompo, ni “1. maj”, ni štamparija... Ali nije to sve povodom privatizacije. Kada se privatizuje preduzeće u Vojvodini, autonomiji odlazi pola para. Kada se privatizuje preduzeće u Svilajncu, Leskovcu, Užicu..., Republici odlazi 95 odsto para, opštini ostaje pet odsto. U ovom slučaju je Vojvodina ravnopravnija ne sedam odsto nego deset puta. Da li je normalno da se “Energogas” na jedan način privatizuje u Vojvodini, a na drugi u Svilajncu? Jeste ako umete i možete da pritisnete vladajući tim. E, Vojvodina i može i ume da pritiska. A Svilajnac, hoće li on da pravi autonomiju sa Lapovom, Despotovcem, Batočinom... pa da onda pritiskaju vladu kao što je pritiskaju Vojvođani. Odgovor Budimirovića već liči na refren najpopularnije pesme južno od Save i Dunava: “Ma gde da se još cepamo. Mali smo, manji, bre, od nekih evropskih i svetskih gradova. Kakve, crne, nove deobe.” Dakle, ni iz ovog grma neće zapucati.

A Jagodina, a njen gradonačelnik Dragan Marković Palma: čovek preduzetnik u privatnom biznisu 26 godina, ima svoju televiziju, ima uspeha, pa se još nanizali Jagodina, Paraćin, Ćuprija – idealno za autonomiju. Gospodin Marković insistira: “Molim da slučajno ne napišete da sam protiv Ustava. Sada nam je najvažnije da usvojimo Ustav. Prvo Ustav, posle ostalo.” Dobro, zapisujemo i pamtimo: Palma je za Ustav. Pa još kaže da nije dobro što će reći da u Ustavu nema ni decentralizacije ni regionalizacije. Ali, mora da progovori: ubi ga centralizacija. Eto, čovek uspešan, opština mu zarađuje, pa pošto ima para, hoće da poveća plate u vrtiću ili da neki roditelj sa manjim primanjima bude oslobođen plaćanja. E, ne može dok iz vladine administracije ne klimnu glavom. I... ljudi, zamislite, nisu klimnuli. A kada bi bila autonomijica, pitali bi se u Jagodini, Paraćinu, Ćupriji, i dok dlanom o dlan, u vrtiću zadovoljni vaspitači, zadovoljni roditelji. Ali, ne. Gradonačelnik je izričit: “Autonomija, taman posla. Ne bih ja delio Srbiju, nikako. O parama možemo da razgovaramo, ali o cepkanju Srbije nikako.”

Dokle to strpljenje i trpljenje?

Marković odgovara: “Dok ne dođu naši.”

Koji su to naši?

“Naši”, ponavlja Marković i onda njegov smeh postaje konačni odgovor na ovo zapitkivanje.

Branislav Kovačević Cole je lider autonomaštva ispod Save i Dunava. Imao je i Koaliciju za Šumadiju, ima Ligu za Šumadiju. U sredu, kada je pisan ovaj tekst, trebalo je da u nekada prestonom Kragujevcu primi Nenada Čanka i pristupi njegovoj Ligi socijaldemokrata Vojvodine, koja je rešila da gde god može, znate već ispod čega, napravi Ligu za Pomoravlje, Ligu za Braničevo, Ligu za Sandžak...

Naravno da šumadijski autonomaš vidi vojvođanske privilegije. Recimo, autonomiji pripada 30 odsto od koncesija, tamo Ispod – nula. Vidi i da je iz predizborne kampanje Mlađana Dinkića umotane u etiketu Nacionalni investicioni program, Beograd dobio 81 odsto para, Vojvodina 11 odsto, a Ispod – osam odsto.

Pa zašto se onda jug ne digne protiv severa, zašto ne traži ista prava, bar je ovde traženje prava i pravde najpopularnija “aktivnost”, što bi rekli u vojsci? “Zbog negativnog iskustva sa Kosovom. Zato što se svaka autonomija doživljava kao separatizam i cepanje države. To je uzelo toliko maha da su Srbi sada i protiv autonomije univerziteta, kao da će on da se otcepi”, objašnjava Šumadinac Cole i onda se čudom čudi i krstom krsti: “Pogledajte, molim vas, Srpsku pravoslavnu crkvu. Pa pogledajte njene eparhije, baš nekako izgledaju kao regije Srbije. I još nešto. Kada pop drži opelo, daleko bilo, pare stavi u svoj džep, ne šalje ih patrijarhu u Beograd.”

Moguće je da ispod Save i Dunava nema političke ideje autonomije. To što Užičani zovu Čačane “grebići”, to je iz priče da komšiji crkne krava, a nije lekcija iz teritorijalne organizacije, ekonomije regionalnog razvoja, političkih sloboda. Uostalom, testirajte sebe i svoje prijatelje kao što je i ovaj novinar uradio. I videćete da svi znaju gde su granice Vojvodine, da su užasno retki oni koji znaju da se Šumadija nalazi između Save, Dunava, Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. I još su ređi od retkosti oni koji znaju da u Srbiji ima 29 okruga, od kojih je pet na Kosmetu i sedam u Vojvodini. To niko nije znao. I – ne pokušavajte da nađete čoveka koji zna imena okruga.

NENAD POPOVIĆ, POTPREDSEDNIK KOORDINACIONOG CENTRA I ŠEF EKONOMSKOG TIMA ZA KiM I JUG SRBIJE Glasanje pod stražom Referendum na Kosovu i Metohiji podrazumevaće posebne mere bezbednosti za 97 hiljada birača na 261 glasačkom mestu u srpskim zajednicama Dok kosovske vlasti s podsmehom komentarišu donošenje novog Ustava, a sve četiri partije koje okupljaju Albance na jugu Srbije pozivaju na bojkot referenduma, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju već je odredio 261 glasačko mesto na kome će tamošnji Srbi moći da se izjasne o novom Ustavu. Izjašnjavanje Albanaca o Ustavu u kome se Kosovo tretira kao sastavni deo Srbije se ne očekuje gotovo uopšte, pa se i glasačka mesta formiraju isključivo u srpskim opštinama: u Kosovskom okrugu 90 glasačkih mesta, u Prizrenskom četiri, u Kosovskom pomoravlju 65, u Peći 10 i u Kosovsko-mitrovačkom okrugu 92 glasačka mesta. Nenad Popović, potpredsednik Koordinacionog centra i šef Ekonomskog tima za KiM i jug Srbije, kaže za NIN da su spiskovi glasača načinjeni prema spiskovima sa predsedničkih izbora 2004. godine kada je odziv birača bio 49 odsto. Na spiskovima je 97 hiljada Srba i veoma mali broj kosovskih Albanaca, uglavnom iz Kosovske Mitrovice. - Uspeh referenduma je i u albanskom interesu, ali, nažalost, nemam prevelika očekivanja da i oni to tako shvataju, pa ni da će odziv albanskog stanovništva biti veliki, kaže Popović. Zbog organizacije referenduma oformljen je poseban štab na čijem ste čelu. Šta je tačno zadatak tog štaba? - U sastavu štaba su koordinatori svih srpskih opština i načelnici okruga, kao i kadrovi iz Komesarijata za izbeglice. Umesto izborne komisije formirana su radna tela koja su već ažurirala spiskove i čine sve da uslovi koje je postavila Republička izborna komisija budu ispunjeni u zadatom roku. Znači, izbore vodi RIK, ali je štab formiran zbog specijalnih uslova na KiM, pre svega bezbednosnih, da bi koordinisao poslovima i pomogao pripreme. Formirali smo i dve kancelarije, jednu u Beogradu, a drugu u Kosovskoj Mitrovici i angažovali ljude koji danonoćno dežuraju. Da li će odbori, odnosno radna tela, biti formirani po istom principu kao i u centralnoj Srbiji i kako ćete osigurati bolju bezbednost glasačima? - Da. Poštovaće se isti standardi, a UNMIK-u, OEBS-u i KFOR-u smo se obratili za obezbeđivanje posebnih mera sigurnosti. Želimo što veću izlaznost, ali je, ipak, najvažnije da građani bezbedno izraze svoju volju i da sve protekne bez incidenata. Od njih, koji su u stanju da osiguraju bezbedno sprovođenje referenduma, tražićemo i da se pobrinu za dolazak građana na glasačko mesto i sprovođenje referenduma koji traje dva dana između kojih je jedna duga noć. Referendum se kao izražavanje slobodne volje mora održati mirno, kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji. Mnoga srpska mesta su izolovana i stanovnici tih mesta ni zbog svakodnevnih potreba ne odlaze u druga, jer ne dobijaju prevoz od UNMIK-a ili KPS-a. Šta ako su upisani na biračkom mestu izvan mesta u kome žive? Hoće li i njih, koji nisu stari ili bolesni, neko prevoziti do glasačkih mesta? - Ako je srpska opština izolovana, ona će imati glasačko mesto. Minimum glasača za otvaranje glasačkog mesta je stotinu, ali ja na Kosovu, zbog posebne situacije, ta granica spuštena, pa postoje mnoga glasačka mesta i sa znatno manje upisanih glasača. Tako da, ako u nekom selu postoji i manja zajednica Srba i bezbednosni uslovi dozvoljavaju sprovođenje referenduma, u tom će selu biti organizovano i glasačko mesto. Kako procenjujete bezbednost birača, jer stavovi albanskih političara u vezi sa referendumom nisu miroljubivi. - Ne vidim nijedan razlog zbog koga bi neko sprečavao slobodno izražavanje volje. Ubeđen sam da incidenata neće biti i da će sve mirno proteći ukoliko se svi mi – KFOR, UNMIK, OEBS - organizujemo dobro. Ako svako uradi svoj deo posla odgovorno, referendum na Kosovu će proteći mirno i potpuno bezbedno. DRAGANA PERIĆ