Zamerila sam se nepoštenim ljudima

U nedelju 15. oktobra će napuniti 36 godina. Ima izvedenih sedam drama, a većina njih se igra u više od 50 zemalja sveta. Lako je dokazati da je zbog svoje Beogradske trilogije, Porodičnih priča, Pada, Supermarketa, Amerike 2 i Skakavaca, Biljana Srbljanović najuspešniji srpski pozorišni proizvod na planeti. Odnedavno je udata za Gabrijela Kelera (59), francuskog diplomatu koji je bio ambasador Francuske u Beogradu.

Neposredan povod za ovaj razgovor je bilo nedavno priznanje koje je dobila u Nemačkoj. Naime, njena poslednja drama Skakavci je proglašena najboljim inostranim tekstom u ovoj zemlji u sezoni 2005-06.

Šta je bilo prvo što ste pomislili kada ste čuli tu vest? Mnogi bi pitali koliko je to u novcu? Kako iskazujete radost u tom trenucima?

- Ja sam jedan od tri pisca na toj listi sa najviše glasova, i to ne doživljavam baš kao svoj najveći uspeh, naprotiv. Na toj istoj listi, jedan moj komad je već bio vrlo visoko plasiran (1999. Porodične priče), na drugom mestu, sa samo nekim glasom manje od komada Sare Kejn, koja je nekoliko nedelja pre toga umrla od svoje ruke, pa je pozorišna javnost bila veoma uzbuđena. Bio je to za mene ogroman uspeh, nisam imala ni trideset godina i komadi su tek počinjali da mi se izvode; u svakom slučaju, bilo je mnogo važnije od ovog sada, ali za to naša sredina tada nije bila zainteresovana. To je bila godina u kojoj sam napisala Pad, objavila mnogo tekstova u relevantnim inostranim novinama, koje ovde takođe niko nije hteo da čita. Umesto toga, u patriotskim medijima pokretane su priče o tome kako sam izdajnik čije komade igraju jer “pljujem Srbiju”, a da niko, naravno, nije imao potrebu da pročita šta ja to zaista pišem i objavljujem u tom, tada “neprijateljskom inostranstvu”.

Ovde su se radije slušale dojave dijaspore sa desnice, ali i sa levice, o tome šta ja to zapravo govorim i pišem, nego što je neko stvarno uzeo da moje tekstove ikada pročita. Sećam se jednog novinara velikih dnevnih novina, koji me je pitao – da li je istina da ti sediš u Minhenu i pozivaš na bombardovanje, javili mi tako naši ljudi iz Nemačke. A čovek me gleda usred Beograda, usred tog istog bombardovanja. Pa kad mu kažem – je li, je l' ovo mi sad sedimo u Minhenu? Pa kad mu još i kažem – evo ti, pa sam pročitaj šta ja to objavljujem, on mi odgovori – kako ću, kad ne znam jezik? I tako mi se oduvek činilo da moja sredina nekako neće da razume moj jezik.

Ja sam kao relativno mlada, a u svakom slučaju veoma neiskusna, doživela najgora osporavanja u sopstvenoj sredini, tako da mi je, uz sav napor, teško da bez cinizma primim ova čestitanja, posebno za nešto što ni na koji način ne predstavlja najvažniju stvar u mom profesionalnom životu, a posebno ne u ličnom životu.

Hoću da kažem, moj odnos prema priznanjima u inostranstvu malo se promenio od tada. Tada mi je bilo čudno i bilo mi je žao što moja zemlja ne misli da je lepo i dobro da se predstavi između ostalog i mojom literaturom, kao delom svog autentičnog identiteta, radije nego zločinima Ratka Mladića, a sad mi više nije čudno, ali mi je i dalje malo žao.

Što se tiče novca, ja pišem jer mi je to zanimanje, što više pozorišta igra moje tekstove, to bolje po mene, a i po čitaoce NIN-a, jer što više zaradim, manje ću da pišem. Sanjam o tome da objavim jednu dramu svakih deset godina, a da u međuvremenu mogu da živim od zarade od prethodnog teksta i da me nigde nema.

Kako vas u Evropi određuju – kao srpskog pisca, pisca iz Beograda?

- U Evropi su me uvek nazivali srpskom dramatičarkom, a od kada živim u inostranstvu i sama se tako predstavljam. O tome sam, uostalom, i pisala u tekstu povodom afere sa Peterom Handkeom, ali NIN je, između dva nastavka potere za trećim metkom, odlučio da objavi samo Handkeove uvrede na moj račun, ali ne i ono šta sam ja rekla i napisala. Jer, Handke je dobar Srbin, a ja sam loš, Handke poznaje Srbiju, a ja ne.

A ja sam, ukratko, samo mislila da ono što smatram nepravednim jeste da je pravo na nacionalnu odrednicu zagarantovano samo protuvama koji su ime naše nacije jednostavno kidnapovali, prisvojili ga bez većeg otpora i sakrivši se iza njega, vršili sve – od sitnih pilićarskih kriminalnih akata do najvećih zločina i time poštene ljude doveli u situaciju da im bude muka od samog pomena tog kidnapovanog imena nacije. Kada Handke piše i govori o Srbima, on govori o Miloševiću, za njega, za slične intelektualne snobove kao što je Bernar Anri Levi, to je jedna te ista stvar. Mrzi me sada da ponovo objašnjavam kako to i zašto Milošević nije Srbija, i kako to zbunjeni i zapitani Handke zapravo doprinosi jednom ogromnom odijumu prema čitavoj našoj naciji, koja u krajnjoj konsekvenci dovodi i do toga da nam se, u dvadeset prvom veku, bespogovorno oduzimaju delovi teritorije. Taj naš stav prema međunarodnoj javnosti, to je jednostavno pucanje sebi u nogu, eto, pa javite Vrziću gde se zabio onaj treći metak. Ruža u ruci nad grobom diktatora, a u društvu onih koji su u politiku ušli bez gaća i čarapa, a iz nje izašli sa milionskim računima u inostranim bankama, sa onim koji je državnim parama plaćao sise i dupeta kafanskim pevačicama, a lajući sa televizije na moje školske drugove, slao ih da ginu i ubijaju po ratištima, pa ja od prvog mrtvog druga na demonstracijama devetog marta devedeset prve, za sve godine vucaranja po ulici za san i u ime jedne drugačije, građanske Srbije, nisam naučila šta je moja zemlja, treba mi jedan plaćeni avanturista da mi to objasni i vaše novine da mu za to pruže prostor.

Šta vam je u tom internacionalnom uspehu najveća satisfakcija?

- Kad sedim u kafani kraj Bobura, sa svojim najboljim prijateljima iz Beograda, a francuska kelnerica me pita da li sam ja Biljana Srbljanović i da li može da mi pokaže svoj magistarski rad o mojim dramama, devojka je teatrolog, a usput kelneriše, izdržavajući se kao i svi mladi. A u stvari – nije to najveća satisfakcija, već to što niko od mojih tog trenutka ne pomisli da je to sad nešto posebno, nego najnormalnije nastavi da jede i još mi kažu – e, ajde reci ovoj tvojoj da nam, preko veze, da još hleba.

Hoću reći, u uspehu je najvažnije da čovek ne poludi i ne pomisli da je važniji nego što jeste i da tačno zna gde mu je zapravo mesto.

I važno mi je i to što nikada nisam pristajala na geto, nisu me izdavali izdavači dijaspore, nije me država gurala kao zvaničnog umetnika, što nisam pristajala na “grupno predstavljanje” u bilo kojoj varijanti i što sam sve svoje sama sebi napravila. Pa sad mogu mirno da kažem da me baš briga za taj uspeh.

Ove godine, povodom Sterijinog pozorja, selektor Ivan Medenica mi je rekao da bi mogao da sastavi ceo repertoar Pozorja od vaših drama koje se igraju širom sveta. Da li vam ta činjenica više hrani sujetu pisca ili daje adute pred onima koji su u ovoj sredini spremni da vas osporavaju?

- Ni jedno ni drugo. Medenica je verovatno mislio da je video dovoljno izvođenja nekih od mojih komada, pa da nije mogao da se odluči, uostalom on to zna bolje, jer je u svakom slučaju gledao više od mene. S druge strane, ne razumem što bi sad baš neko osporavao jednu takvu stvar? Ja sad pišem više nego ikad, pa me zato i ima na Pozorju, kad sam bila jako mlada i početnik, tada mi je Sterijina nagrada bila važna, sad na to ipak gledam opuštenije. Ima puno ambicioznih ljudi koji pokušavaju da pišu, upravljaju, glume, a nedostatak talenta, znanja i veštine nadoknađuju poznanstvima sa ljudima na vlasti, makar to bila i jedna sasvim mala i ograničena vlast, to su ljudi koji su spremni na sve, na juriš na čitav pozorišni sistem, e da bi se konačno negde etablirali. Pogledajte samo upravne odbore i savete svih važnijih kulturnih, ili da govorim samo o onome što dobro znam – pozorišnih ustanova. Uz manjinu ozbiljnih i kvalitetnih ljudi, kojima svaka čast, kakva je tu samo gomila ljudi bez biografije, bez ikakvog integriteta, sa članskim kartama jedne ili više moćnih partija, u kojoj čak i nisu jer u ideju veruju, nego zato jer se isplati. Ova zemlja je postala partijska pijaca, sve se rešava u odnosu na ono koja kvota kome pripada, o tome se otvoreno govori, budale se čak i hvale time.

Kad smo već kod osporavanja, koliko je vaš javni angažman doprineo tome – umeli ste da se „zamerite” ne samo čuvarima režima, već i javnosti koja vam je osporavala elementarnu nacionalnu, da ne kažem patriotsku pristojnost?

- Znate šta, ja ipak imam utisak da sam se najviše u životu zamerila nepoštenim ljudima, a da mi je pri tom savest sasvim mirna. Ja zapravo ne znam šta je to “patriotska pristojnost” i odbijam da shvatim da to znači zataškavati zločin počinjen od srpske ruke, prećutkivati istinu, varati ljude u ime “nacionalnog interesa”, lagati birače, tretirati ih kao maloumne i nedozrele, nuditi im muda za bubrege, da me cenjeni NIN lakše razume.

Jer po toj “patriotskoj pristojnosti”, mi bismo sada svi morali da izađemo, na primer, na referendum i glasamo za novi Ustav, gutajući i način na koji je sastavljen i to što u njemu piše, pristajući da nas tretiraju kao glupe i neobaveštene i primoravajući nas da prihvatimo predizborni program srpske desnice kao epohalno ustavno rešenje, a ne kao poligon za otvaranje mnogih velikih budućih problema. Ideja da, ako u Ustavu piše da je Kosovo srpsko, to ostavlja mogućnost koju ima Kina prema Tajvanu, što podrazumeva i raskidanje diplomatskih odnosa sa državama koje priznaju Tajvan – u slučaju Srbije i Kosova može biti apsolutno pogubna. Jer, ako Kosovo ipak proglasi nezavisnost i ako ona bude i unilateralna i ako samo neke od zemalja iz okruženja uspostave odnose sa tom novonastalom državom, da li to znači da će nas naš Ustav obavezati na novu i duboku izolaciju? Poređenje sa Istočnom i Zapadnom Nemačkom još manje stoji, jer je, za razliku od nepomirljivih Srba i Albanaca, tamo u dve zemlje bio razdvojen jedan isti narod, koji je logično želeo kad-tad da se ponovo ujedini. Osim toga, ova nepomirljivost na koju bi nas ograničio novi Ustav u trenutku dok još uvek, barem nominalno, vodimo pregovore sa drugom stranom i međunarodnom zajednicom, ponovo je pucanj sebi u nogu, ponovo onaj treći metak, koji nas same dovodi u jednu bezizlaznu situaciju, u kojoj nema mesta suštinskim pregovorima. Toliko o “patriotskoj pristojnosti”.

Ali, ima i nešto drugo, na šta mene moja građanska pristojnost nagoni da otvoreno kažem i kada to u mom ličnom okruženju predstavlja jednu veoma nepopularnu stvar, a to je da Ustav sadrži i mnoge odredbe koje smatram epohalnim, u pozitivnom smislu i koje su priličan pomak u odnosu na zaostalost čitave naše sredine. Ta građanska pristojnost me primorava da kažem da je Ustav – u kojem piše da je ljudski život vrhunska vrednost – strašno važan. Tekst u kojem piše da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije, posebno verske, rasne, polne i nacionalne, da su ljudi jednaki bez obzira na imovinsko poreklo, da je svako ropstvo, pa i seksualno – protivustavno, da je zabranjeno nasilje i mučenje i da je život neprikosnoven – za mene je takav tekst u današnjoj Srbiji strašno važan. U zemlji u kojoj ništa nije neprikosnoveno, a posebno ne ljudski život, a posebno ne neki drugačiji ljudski život, u kojoj vlast štiti haškog begunca jer je mučio i ubijao u ime “viših nacionalnih ciljeva”, u kojoj trafiking ljudi, seksualna eksploatacija, nasilje, diskriminacija svake vrste jeste nešto na šta se gleda kao na običajno pravo, tekst koji barem nominalno sve to ukida, mora biti užasno važan.

Ali, čak iako prenebregnemo način na koji je Ustav sastavljan, jer nije jedini u istoriji Evrope pisan u polutajnosti i od strane male grupe ljudi, činjenica je da on zapravo predstavlja pravu sliku nakazne političke trgovine između partija koje ni u ideološkom ni u pragmatično-političkom smislu, ni u unutrašnjoj niti u spoljnoj politici ne smeju da imaju ništa zajedničko. To je dokument za jednokratnu upotrebu, koji suštinski neće promeniti ništa, ali koji jasno pokazuje da je tragičnost sadašnje političke krize u kojoj se zemlja zaglavila zapravo u tome što je jaz između logičnih sagovornika Demokratske stranke i svih njenih derivata, postao strašno dubok i nepremostiv. Ja i dalje ne mogu da razumem kako partija za koju sam čitav život glasala, lakše razgovara sa jatacima Ratka Mladića nego sa vodećim ljudima antiratne akcije. Ne znam šta je to dovelo do toga da najznačajnija demokratska partija, najveće zemlje u regionu, bude tako vešto demontirana, da ni njene frakcije nisu u mogućnosti da međusobno razgovaraju, a kamoli da svi zajedno sednu za sto sa onima što su u tradicionalnom DS-u ostali.

Da li je nedavno priznanje Gintera Grasa o pripadnosti Hitlerovoj omladini za vas razlog da osporavate njegov lik i delo?

- Razumem, svakako, vašu eventualnu paralelu sa slučajem Petera Handkea. Naravno, bilo bi lepo da i vi razumete veliku razliku: Gras je u Hitlerove jedinice ušao kao dečak, pre šezdeset godina, u trenutku kada čitava Nemačka juriša u nacionalni i moralni sunovrat, kada je to jedina istina, jedina ambicija za milione i milione ljudi. Peter Handke je iz intelektualnog snobizma i samoreklamerstva po kojem je veoma poznat, kao i iz lošeg ukusa, istog onog zbog kojeg nosi tarzanku i pušta Cecine ploče hrvatskim novinarima koji sa njim pokušavaju da vode ozbiljan razgovor, napravio jedan glup i nepromišljen gest, koji, ako me shvatate, čak i nema tragičnu veličinu Grasove zablude. Ono što mene zanima u Grasovoj priči jeste kako to da jedna strašna životna greška, koja mu je očigledno toliko važna da ga je naterala u ovo priznanje mnogo decenija kasnije, kada više nema niti jednog čoveka voljnog da svedoči o tome – osim njega samog i njegove sopstvene savesti, kako se zapravo živi toliko godina sa takvom težinom na savesti i posebno kako se pišu hiljade i hiljade stranica velike literature, ali i teških optužbi na račun sopstvene države i nacije, a da se o svojoj zabludi ne progovori mnogo, mnogo ranije. Znam da je čitaocima NIN-a teško da razumeju kako neko može voleti svoju zemlju baš onda kada je žestoko kritikuje i da je zločin u ime nacije zapravo njena najgora izdaja, kao i da im je posebno teško da uvide razliku u veličini literature ova dva pisca, jer posebno Handke nije baš previše prevođen na naš jezik, a i vaši feljtoni im već oduzimaju previše dragocenog vremena, pa čitati je teško, lakše je i lepše pisati – knjige, memoare, memorandume, ustave, ali ja ipak da kažem: u celoj ovoj priči nalazim da je najtužnija u svemu sitna mera Dobrice Ćosića i drugova, koji su i u ovoj situaciji našli načina da se obrukaju, trljajući se uz ime Ive Andrića i sričući smešnu depešu sa zahtevom da Ginter Gras vrati Nobelovu nagradu. Ajte, molim vas.

Da li se danas kajete zbog nekih svojih izjava, zbog prozivanja nekih ljudi?

- Kajem se što sam u emisiji Peščanik rekla da Čedomir Jovanović mora da objasni odakle mu konj i da li ima konja, a da sam tu stvar pročitala u Kuriru ili NIN-u, posebno što nisam znala da je čoveku u tom trenutku i život bio u opasnosti. Ipak i dalje smatram da Čedomir Jovanović jednom za svagda mora da se obračuna sa pričama o konjima i džipovima, na jedini mogući način – jasnim i transparentnim otkrivanjem apsolutno sve svoje imovine, uz njeno poreklo, kao uostalom i svi drugi vodeći akteri na političkoj sceni.

Već duže vremena ste u Parizu sa povremenim boravcima ovde. Šta radite u Francuskoj?

- Isto što i tu. Sedim kod kuće, čitam, pišem. Živim svoj život.

Za koja izvođenja svojih komada biste kazali da su bila najbliža onome što ste napisali – koja su bila najdalje od vaših ideja i zamisli? I zbog čega?

- Mnogo puta sam govorila da ja zapravo i ne gledam previše izvođenja sopstvenih komada, niti čitam ono što sam napisala, i izvan veoma malog kruga ljudi u koje imam lično poverenje, uopšte ne razgovaram o svojim tekstovima. Zbog toga sam i počela da pišem didaskalije i lične komentare, koji u poslednje vreme prevazilaze dužinu same drame, da bih jednom rekla i opisala šta ja mislim, osećam i želim, dok svoj komad zamišljam, pa da se na tome svaki razgovor o značenju i interpretaciji okonča. Nakon toga svako je slobodan da moju literaturu tumači kako god hoće, to je sudbina pozorišnog teksta, pa još na malom jeziku, osuđen je na prevode i interpretacije koje jednostavno ne možete ni početi da kontrolišete, a da ne upadnete u ozbiljnu paranoju, niti uostalom imate prava na to. Drama je moja, ali je predstava rediteljeva i glumčeva i ja sam tu samo jedan običan gledalac. Sa neotuđivim pravom da na predstavu nikada i ne dođem.

Kundera, koji kao što znate, nakon nekoliko decenija života u Francuskoj, sada i piše na tom jeziku, u želji valjda da premosti tu neminovnu interpretaciju koju sa sobom nosi i najbolji prevod, poslednjih godina vreme provodi tako što poručuje prevode svojih prevoda, znači proverava šta je to zapravo potpisano njegovim imenom a na silnim jezicima na kojima se njegove knjige štampaju. I zadržava se oko svake reči, zareza, naravno i čitavih rečenica, u čini mi se – opsesivnoj želji da uradi nemoguće, da kontroliše život svojih knjiga.

Da li biste napisali dramu „iz života jednog političara”, i ako biste, ko bi vas inspirisao na to?

- Pa to uopšte nije ni moj stil niti predmet mog interesovanja. Qudi često mešaju moj lični javni angažman sa onim što pišem za pozorište, i to, mada je vođeno istim ili sličnim osećanjem neslaganja sa odnosom stvari u nekakvom realnom svetu koji me okružuje, nema mnogo veze jedno sa drugim.

Baš me briga za život političara, ja se sa njima niti poznajem, niti me impresioniraju, niti me uopšte zanimaju. Ima nešto u srpskom intelektualcu što ga goni ka guzici čoveka na vlasti, pisci se hvale poznanstvima sa moćnim političarima, koje redovno zovu ličnim imenom ili kućnim nadimkom, stupanj intimnosti se tako meri. A ja mislim da stvari treba da stoje obrnuto, da se političar hvali poznanstvom sa piscem ili nekim drugim umetnikom. Ja u principu ne poznajem mnogo ljudi, krećem se u jednom veoma malom krugu. Nikada nisam zvana na slave i svadbe onih viđenijih (a ovi moji niti slave slave, nit se žene) ali sam u stanju da stanem kraj nekog tokom predizborne kampanje, u čiji program i lični integritet verujem – ne zato što smo mi neki ortaci, već zato što se ne stidim svojih političkih uverenja.

Kada dramski pisac dobije priznanje kao što ste vi pre nekoliko nedelja u Nemačkoj, znači li to da će uskoro uslediti ponuda od nekog pozorišta da napišete tekst i kako biste na svom primeru objasnili maksimu da „ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh”?

- Ja već godinama ne počinjem da pišem tekst a da me prethodno neko ugovorom i novcem nije obavezao na to. Tako je i sada, ništa se tu nije promenilo, imam dve porudžbine pred sobom, jednu koju pokušavam da ispunim upravo ovih nedelja, a za drugu, možda najveću i najozbiljniju ikada do sada, imam vremena do početka 2008. godine.

I inače, ne volim da pišem, više volim da čitam ili učim, to mi dobro ide, posebno volim da ništa ne radim, da živim u nekoj permanentnoj dokolici, to mi zapravo ide najbolje. Nisam ambiciozna i smešno mi je da primam čestitke za nešto što mi se događa potpuno bez mog sopstvenog učešća. Jedina ambicija koja me goni jeste da promenim svet. A za to je zapravo potrebno biti mnogo, mnogo dokon.