Dragoceno, pouzdano

Povodom jubilarnog, 40. Bitefa, nacionalna agencija Tanjug ustanovila je godišnju nagradu “Zlatno pero” u želji da unapredi domaću pozorišnu kritiku i istakne njenu ulogu i značaj u teatarskom i, uopšte, kulturnom životu Srbije: prvi laureat te nove pozorišne nagrade je Vladimir Stamenković a to lepo priznanje dobio je za tekst o Bitefu pod naslovom “Prelazno doba”, objavljen u NIN-u 5. oktobra 2006.

Članovi žirija su dramaturg Vladimir Arsić (predsednik), Radomir Putnik i Zoran Jovanović (pozorišni kritičari), dr Rajko Đurić i Zorica Dimitrijević (urednik i novinarka Tanjuga). U obrazloženju predsednika žirija se, pored ostalog, kaže: “U svom istrajnom analiziranju pozorišnih tokova, Stamenković je i ovom prilikom pokazao kako se iskustvo i duboko poznavanje mogućnosti i ograničenja teatarske umetničke i društvene funkcije mogu plemenito upotrebiti kroz javnu reč kritike i tako je načiniti delom nespornog, visokog integriteta. Wegove ocene pojedinih predstava i Bitefa u celini podržane su britkom argumentacijom u tekstu “Prelazno doba”, uz to nas nenametljivo podsećajući na često hrabra i pronicljiva predviđanja i opomene kojima nas je tokom više od četiri decenije ovaj dragoceni autor obasipao.”

O prvom dobitniku nagrade “Zlatno pero”, pomalo lično a specijalno za NIN, Vladimir Arsić će još dodati: “Uobičajeno je, nažalost, da raznim halabukama zauzeti savremenici ne obraćaju dužnu pažnju na onu, sve ređu vrstu ljudi koji predano, odgovorno i kvalifikovano obavljaju kakav javni posao, posao s dubokim, zajedničkim interesom. Bilo je stoga zadovoljstvo učestvovati u radu Tanjugovog žirija i iskoristiti iznenadnu privilegiju da se, makar privremeno, jedan pozorišni reflektor uperi i na tihog, ali hrabrog aktera nekih od prelomnih teatarskih događaja u nas, pouzdanog prosuditelja – Vladimira Stamenkovića. Skoro da deluje zastrašujuće njegovo poluvekovno neodustajanje od najneomiljenije među svim delatnostima! Ispravna predviđanja i umesna upozorenja samo su remetila opšti, blagougodni dremež i ovom kritičaru nisu donosila zaslužena priznanja: izostajalo je pompezno samoprikazivanje i smerno pojanje u nekoj od moćnih horskih družina.

Na sreću, tom neizbežno usamljeničkom delanju blagovremeno se pridružio pedagoški rad, neprekidna komunikacija sa budućim mladim dramskim piscima i teoretičarima, među kojima je 'mogao mirno da stari'. To mi je rekao pre nekoliko godina, kada smo snimali emisiju za Redakciju za kulturu RTS, posle četrnaest leta odbijanja da govori za ovu medijsku kuću. Već nam je kose vreme bilo bojom izjednačilo, ali u sećanju su još jasno brundale kasne šezdesete: pun intelektualne snage, docent na dramaturgiji, kritičar NIN-a, neumorni istraživač teatarskog i svekolikog ljudskog identiteta i mnoštvo razbarušenih, budućih Beketa, Joneska, Pintera. Spremnih da omrznu Eshila i Šekspira i Čehova. Jer se panično plaše snage koju još ne uspevaju da razaberu.

Znam sa koliko usredsređenosti i danas osluškuje naše glasove, čita i blagonaklono ocenjuje naše drame, oglede i kritike, u povremenim neslaganjima opominje na dostojanstveno uvažavanje. Za identitetom traga kroz pozorište s nesmanjenim žarom. Potajno merimo koliko je na tom putu daleko odmakao, a odgonetka nam, ista, lukavo stalno izmiče. Na one halabuke, to smo naučili, vremenom više ne obraćamo pažnju. Plemenit nemir vodi drugim stazama.”

O dobijenom priznanju Vladimir Stamenković za NIN kaže:

“Ta nagrada mi je posebno draga iz dva razloga: zato što su je dodelili ljudi iz generacija koje dolazi posle moje, od kojih su mi neki bili i studenti, čije je shvatanje pozorišta različito, čiji je senzibilitet drukčiji od mog; ali i zbog toga što je nagrađena kritika s kojom se završava moja knjiga o četrdesetogodišnjici Bitefa, svojevrsna istorija najznačajnije ustanove u našem kulturnom životu, čiji je radni naslov Bitef, suština promene, koju namerava, ukoliko se obezbede neophodna finansijska sredstva, da objavi izdavačka kuća Klio.

Tu je i nešto što unosi malo gorčine u jedan inače prijatan događaj. Koliko mi je poznato, vest o nagradi je objavila samo Politika, tako što je mehanički prenela saopštenje dobijeno od Tanjuga. Istina, i na to sam se već odavno navikao. Na primer, kad su u decembru prošle godine dva naša najuglednija teatra, Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212, u saradnji sa Skupštinom grada i Pozorišnim muzejom, koji je za tu priliku publikovao moju knjigu Pozorište u zenitu, obeležavali pedeset godina od kako pišem i objavljujem u kontinuitetu pozorišne kritike, što je, verovatno, bez presedana ne samo u našoj, već i u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, nacionalna televizija, mada je bila na vreme obaveštena, nije smatrala da tome valja posvetiti makar deset ili dvadeset sekundi svog programa.

Ali, jedva i da znam zašto se toga uopšte sećam. Pa ta ista televizija je kad je otišao Jovan Hristić, autor odličnih drama, vrhunski pesnik, jedan od dvojice ili trojice najboljih esejista koje smo uopšte imali, tek posle dve moje intervencije kod tadašnjeg predsednika njenog Upravnog odbora, za koga sam siguran da preko njih nije prešao ćutke, tek trećeg dana, tek u trećem dnevniku obavestila javnost o gubitku koji nas je pogodio. Uostalom, čemu ovo zadocnelo reagovanje? Svi dobro znamo kakva je situacija u većini naših medija, šta se danas u našem društvu nameće kao značajno, a šta potiskuje i zanemaruje? Možda ću, budem li imao sreće, kad i na mene dođe red, za dan ili dva bar u nečem preteći Vavu Hristića, ili se, u gorem slučaju, izjednačiti s njim.”

Nagrada “Zlatno pero” biće uručena Vladimiru Stamenkoviću 5. novembra, na dan Tanjuga.