Bodri nekrolog

Kad bolje razmislim, to baš liči na Igora Mandića: prekoračiti na prvi pogled nevidljivu granicu pisanjem o onome o čemu se tek mrmlja i naglaba, i time baciti rukavicu izazova pred takozvanu javnost. Razlika je “samo” u tome što ovoga puta nije reč o drugima i o “tuđim” sindromima, već pre svega o samom Igoru Mandiću i njegovoj ličnoj životnoj drami, u poslednjih godinu–dve kuloarski prisutnoj u intelektualnim krugovima diljem bivše zemlje, a ovde datoj s gotovo egzibicionističkom transparentnošću.

Ali upravo u tome, čini se, i leži glavna “začkoljica” ove mandićevski drske knjige. Ne skrivajući gotovo ništa, već – obratno – otkrivajući možda i previše toga, ona zapravo tom nepodnošljivom prozirnošću neprestance provocira podrazumevanog čitaoca, oduzimajući mu sistematično (tačno tako!) komociju naklapanja i domišljanja i potiskujući ga na brisani prostor kolektivnih stereotipa i ličnih predubeđenja, predrasuda i (ne)lagodnosti. Otvoreno prezirući jalovost i hipokriziju zaklanjanja iza tabua privatnosti, koje ironično naziva “masturbiranjem u mraku”, i dosledno verujući u katarzičan značaj istinski javnog (sa)obraćanja, autor ovog “privatnog dnevnika protkanog javnim kolumnističkim diskursom” i pisac ove “nehotične autobiografije” manirom ovejanog žurnaliste sa prebogatim “feljtonističkim iskustvom” podastro je, dakle, pred senzacionalistički znatiželjnu publiku štivo koje na sasvim kontroverzan način udovoljava očekivanjima.

Upotreba skarednosti kao sveprisutne i višeznačne figure predstavlja, pri tome, glavno spisateljsko sredstvo Mandićevog strastveno razložnog kazivanja koje – skoro neosetno prelazeći s ličnih na opšte probleme – ne štedi baš nikoga i ništa. Previše ishitrenom čitaocu, uvek željnom skrivanja svoje i gladnom razgolićivanja tuđe intime, naravno, lako može da promakne taj “višak” značenja u odnosu na puko (auto)biografsko predstavljanje događaja i činjenica. Doslovno od prve stranice ovaj žurnalistički Krleža montenjevske inspiracije i neposrednosti gradi, međutim, jednu zapravo beletristički stilizovanu ispovest koja, prateći sam naslov i skrivajući se iza naoko diskurzivnog manira, počiva na svekoliko opscenoj zamisli bukvalnog, a potom i simboličkog svlačenja i razotkrivanja. Bilo da piše o domaćoj estradnoj porno-kulturi, bivšem i sadašnjem književnom i političkom beščašću, protivrečnim posledicama “postjugoslovenskog traumatskog stresa” ili pak o sopstvenim gastronomskim, erotološkim ili leksikološko-sveznadarskim pasijama, a “filujući” obilato digresijama, retrospekcijama i umetnutim epizodama to pisanje, formalno stegnuto u (samo)zadat kalendarski interval (avgust 2003 – avgust 2004), Igor Mandić u stvari sve vreme, kao u nekoj vrsti velike memoarsko-kolumnističke fuge, priziva i sumira svoje, reklo bi se, temeljno intelektualno i životno iskustvo mišljenja “uz dlaku”.

Polemično po svaku cenu, bez ostatka i do samog kraja – to je možda prećutno načelo koje upravlja ovim često uzbudljivim i uznemirujućim, ali na momente i sitničarski nepopustljivim i iritantnim pisanjem, voljnim da se više puta i do najsitnijih detalja vraća na istu priču ili epizodu. Ulazeći nemilice drugima i osobito sebi “pod kožu”, Igor Mandić legitimiše se tako kao jedan od poslednjih i najdoslednijih izdanaka neobičnog soja levo izobraženih, a izrazito liberalno nastrojenih publicističkih mislilaca što su decenijama bili nosioci svojevrsnog kulturnog individualizma i zazornosti u onoj višekulturno-jednopartijskoj zemlji koja je, kako se pokazalo, bila bez izgleda na budućnost. Danas gotovo usamljen, u odsustvu onih koji su nepovratno napustili polemičko poprište ili su pak bez većih problema prihvatili nove ideološke i dijaloške okvire, Mandić zapravo ispisuje neku vrstu sablažnjive spomenice ili bodrog nekrologa jednom bezmalo pokopanom dobu i još uvek nepokopanim uspomenama i problemima.

Karakteristična, krepka seta i vitalizam očajnika preovlađuju, naravno, i u ispovedanju porodične tragedije, ka kojoj se, kao prema tamnom vrhuncu, sve vreme kreće ova “nehotična autobiografija”. Igor Mandić ne bi bio ono što jeste da baš tu nije bio najnemilosrdniji i najdirektniji, pljuskajući javnosti i sebi ravno u lice ambivalentan i retko viđen spoj krajnjeg patosa, (auto)ironije i crnog humora kao, čini se, najverniji izraz i sumu svog gledanja na svet. Dobivši sve što je mogao da priželjkuje, pa i više od toga, radoznali čitalac knjige Sebi pod kožu ovim putem je, bez obzira na lični utisak i sud, postao saučesnik jednog kulturološki nesvakidašnjeg gesta koji je u svakom pogledu vredan respekta i pamćenja.