Bekstvo od slobode

Evakuacija iz Beograda 1944

Dragi Stojadinović: ...Došlo je do onog poznatog Apela od 12. septembra 1944. kada je kralj Petar II iz Londona pozvao da se sve naše jedinice stave pod komandu Tita. To je bilo strašno dezavuisanje generala Mihailovića koji je bio nacionalista i pre toga kraljev prijatelj i ministar vojni. Draža je bio strašno ogorčen i zabranio slušanje Radio Londona. I ja sam tad to pomenuo, međutim, moj sin nije hteo da čuje. A onda sam mu plastično pokazao: šta bi mi se desilo ako bih ostao u Beogradu i došli partizani a ja se krio. Šta hoćeš, da me izvade iz neke pomijare kao pacova i obese pred tvojim očima? To hoćeš da doživiš? Gledao me zapanjeno. Pa, dobro, ako ti misliš da treba da idemo, da idemo. Brže-bolje sam krenuo u grad. Prestalo je bombardovanje, ali još nije bio povučen znak za uzbunu. Na brzinu sam sve stvari svršio, kako bih u četiri sata mogli da budemo pred hotelom “Bristol”.

Borislav Pekić: Vodio si interesantne telefonske razgovore tu...

Stojadinović: E, kad sam stigao tamo fijakerom i sa malim kuferčetom – ja i sin i žena po jedno kuferče – imali smo dovoljno vremena da se javim prijateljima. Prvo sam se javio snaji. Ona je rekla da misli da još nije došao taj momenat. Međutim, sutradan sam je video u vozu, na moje veliko iznenađenje. Pa, rekoh, kad si se rešila. U pola osam kad mi je telefonirao dr Fajne, otpravnik poslova nemačkog poslanstva, prijatelj još od pre rata. Most železnički, već je bio porušen, pa tako da se nije ni išlo iz Beograda nego iz Zemuna...

Pekić: A do Zemuna kamionima...

Stojadinović: Da, kamionima. Onda sam se javljao i drugim prijateljima. Na primer, Đuru Jankoviću (streljan od partizana novembra 1944 – nap. autora) koji je bio ministar šuma u vladi moga brata. Moj vrlo dobar prijatelj, koji je za vreme rata živeo povučeno i skromno. Žena mu je bila Francuskinja, on navijao za Francuze. Slušao Radio London, igrao tablića sa Mikom Vrapcom i savest mu je zbilja bila mirna jer nijednog Nemca nije ni video niti ma šta radio...

Pekić: Ali je napisao dva-tri članka?

Stojadinović: Molim?

Pekić: Pa, napisao je ona dva-tri članka?

Stojadinović: Ne. A osim toga Đura Janković mi je savetovao da ostanem, da on ima odličnu vezu sa svojim prijateljem Nikolom Kalabićem koji je bio komandant Kraljeve garde u zemlji i jednim od glavnih ljudi u Dražinom pokretu. Wegov štab je bio kod Aranđelovca u Darosavi i Đura ga je tamo u nekoliko mahova posećivao. Zvao je i mene. Ja nisam imao dobro mišljenje o Kalabiću, bio je malo osion, malo kabadahija. On mu je govorio da je spreman, naoružan do zuba, da samo čeka da se Nemci evakuišu i da uđe u grad i da će njegov štab biti u Đurinoj kući u Prote Mateje 6. To je bilo dovoljno za Đuru da čeka spokojno.

Pekić: Kakva je bila Đurina pamet?

Stojadinović: Nije bila briljantna, ali normalna, prosečna pamet. Ali, kao većina Srba, i on je često brkao želje sa stvarnošću. Priču svog prijatelja Nikole Kalabića uzimao je kao apsolutno realnu mogućnost...

Pekić: Jesi li mu protivrečio...

Stojadinović: Ja sam pokušavao malo, telefonom; međutim, on je energično pobijao, čak pokušao da utiče na mene da ostanem... Onda sam se javio Momčilu Jankoviću (streljan od partizana 1944. -nap. priređivača), koji je bio kum moga brata. Momčilo Janković je bio jedna vrlo lepa pamet, advokat, Nišlija...

Pekić: On je bio aktivan za vreme okupacije...

Stojadinović: Pred rat je bio biran za narodnog poslanika na listi moga brata. Ali i za vreme rata je bio aktivan, komesar u Ministarstvu pravde u komesarskoj upravi Milana Aćimovića, zatim u Nedićevoj vladi. Ipak, nije dugo ostao, jer se nije slagao ne samo sa Nemcima, već ni sa generalom Nedićem.

Pekić: Zbog čega je izašao iz vlade?

Stojadinović: Prvo gde su se razišli je bilo pitanje Pančevačkog rita. Nemci su tražili da im ustupimo Pančevački rit, odnosno da ga prodamo. I Nedićeva je vlada rekla, većina ministara: Pa dobro, kad to Nemci traže, šta možemo. Međutim, Momčilo Janković nije imao dlake na jeziku: Ne, mi to ne možemo da prodajemo. Nemci mogu to da oduzmu, ali mi ne možemo da prodajemo. I to njegovo gledište ipak je pobedilo. Nedić je rekao, pa dobro, videćemo, ako se Nemci ne budu previše protivili...

Pekić: Zašto je to, zapravo, Nemcima trebalo?

Stojadinović: Ne znam tačno. Nešto, da oni to bolje koriste jer taj Pančevački rit je bio neiskorišćen. Ne znam tačno, ali znam da je to bila prva veća čarka između njega i Nedića...

Pekić: Izvini, molim te, da li su oni to tražili u zakup?

Stojadinović: Ne, ne oni su tražili da im prodaju. I uopšte, oni su bili vrlo čudni. Konfiskovali su sva jevrejska imanja na taj način što su ih preveli u vlasništvo naše Hipotekarne banke, bivše Uprave fondova. Sva jevrejska imanja, radnje, kuće, stanove... Znači, Momčilo Janković je smatrao da ne može biti reči da Nemci sami odlučuju bez posredovanja srpskih ministara. Zbog toga mu je savest bila mirna i zbog toga je odbio da beži iz zemlje. Kad sam mu toga dana podvukao da su Rusi prešli Kladovo, on je rekao da su Rusi naši saveznici. To me iznenadilo, utoliko više, jer je on na početku okupacije napisao u Novom Vremenu nekoliko članaka razbijajući staru zabludu da je Rusija naša majka. Iza toga sam telefonirao dr Jovanu Mijuškoviću (takođe streljan 1944. – nap. autora), koji je bio član Nedićeve vlade i kratko vreme bio je u jednom resoru.

Pekić: Kojem?

Stojadinović: Ministar narodnog zdravlja. Međutim, kada sam mu nagovestio da će doći partizani i komunisti, on se malo pokolebao i rekao da će razmisliti. Ostao je. Telefonirao sam takođe i Aćimoviću s kojim sam bio u dobrim odnosima. Moram reći da me je tom prilikom prvi i poslednji put malo obmanuo. Rekao mi je da još nije odlučio i da ne zna. Ali on je imao drugu kombinaciju. Udesio je sa Nemcima, koliko se sećam, da zajedno sa Arambašićem, Radenkovićem i još nekim, navodno budu uhapšeni i internirani kod Beča, na Semerinu. Kad sam saznao za njegovu internaciju, bio sam uveren da je to stvarno, a on je, u stvari, radio dogovorno s njima, promenio ime, nazvao se Milanović. Ja sam poslao sina Momčila Jankovića Božidara, koji je bio tamo u Beču, da se raspita da l’ treba da se pomogne i interveniše. Aćimović je bio iznenađen da znam da je uopšte tamo i rekao da nije potrebna nikakva intervencija. Docnije je došao u Beč, vraćao se u Bosnu i posredovao između Draže, Nedića, patrijarha Gavrila i svih tamo naših uglednijih ljudi...

Spas u Austriji

Stojadinović: I tako sam ja došao u Beč i tamo doživeo prvo bombardovanje...

Pekić: Kako je bilo na putu?

Stojadinović: Uz put smo doživeli nekoliko uzbuna. Morali smo da bežimo iz voza u kukuruze jer su nas nadletali takozvani kukuruzari, engleski avioni koji su leteli vrlo nisko i imali za cilj da mitraljiraju lokomotivu i transportne kamione na drumovima.

Pekić: Koliko je trajalo putovanje?

Stojadinović: Dva dana. Krenuli smo osmoga... Ne, više je trajalo... Krenuli smo osmoga uveče iz Beograda u Zemun kamionima, voz iz Zemuna je krenuo negde u ponoć devetoga, a stigli smo tek u noći između 11. i 12. septembra.

Pekić: Za vozove su postojali i neki spiskovi...

Stojadinović: Čuo sam da su postojali spiskovi, ali ja nisam bio ni na kakvom spisku. Došao sam i stao u red...

Pekić: Ko je još bio tu?

Stojadinović: Pa, bio je Đorđe Perić, pa onda Đorđe...

Pekić: Ko je bio taj Đorđe Perić ?

Stojadinović: Šef obezbeđenja kod Nedića, a kod Dragiše bio je direktor “Avale” i bilo je dosta drugih...

Pekić: Spomenuo si primer čoveka koji je direktno sa ulice došao.

Stojadinović: Da, bili su dvojica. Jedan je bio moj saradnik iz Vremena Dušan Kasapinović. Šetao se, i pita on mene šta radim, ja sam mu rekao, a on kaže i ja bih išao ali nisam na spisku. Kažem, nisam ni ja. Kaže, nemam pasoš, ja rekoh, nemam ni ja. Nemam para. Ja imam dovoljno nemačkih maraka, ali tamo vam pare ionako ništa ne vrede, nego nemačke markice. Mislite da ja mogu da krenem? Pa, rekoh, možete, ali ne znam kako ćete ovako gologlav, treba da se spremite. Ne, ne reče, pošto sad treba da dođe kamion, ja više volim da ostanem sa vama.

Pekić: Pa, je l’ imao porodicu?

Stojadinović: Imao je ženu i decu.

Pekić: I nije se javio?

Stojadinović: A žena mu je iz Orašca... I tako je došao u Beč gologlav. Onda sam čuo da ima mogućnosti da se zaposli kao staratelj naših radnika u Nemačkoj. Da li bi se on primio? On je rekao da. Ispalo je da ima mesta samo u Hanoveru. Otišao je tamo i pet puta je bio bombardovan, ali je uspeo da preživi i da se čak ponovo oženi.

Pekić: Pa to je bigamija...

Stojadinović: E, sad... Malo docnije, pojavio se i Ratko Živadinović, urednik Obnove. Obnova je još uvek izlazila. Rekao je, e ne čekam ja ovde Ruse. Bio je pristalica Qotića. Docnije je uspeo da se poveze automobilom Qotića i da doprinese i svojoj i Qotićevoj smrti (Qotić je poginuo u saobraćajnom udesu 24. aprila 1945. u Istri – nap. priređivača). Bio kratkovid, a trebalo je neko da šofira, pa su ga pitali je l’ ume, on je rekao da ume. Kako je umeo, tako je zaglavio. I on i Qotić. Mi smo krenuli u pola devet kamionima i stigli u Zemun... Ja sam mislio da je to specijalni voz iz Beograda. Međutim, bilo je i Bugara i Grka, čak i tri ruska visoka sveštenika koji su nosili neku ikonu i tvrdili da je čudotvorna... Uspeli smo da stignemo u Beč tačno na prvo bombardovanje 12. septembra 1945... Zatim smo otišli dalje do Insbruka gde je bio dosta naših. Meni se dopalo to mesto i okolina. Docnije su ga Francuzi uzeli za sedište okupacione zone u Austriji, čiji je komandant bio general Betuard kod koga su se bili sklonili četvorica članova Nedićeve vlade koje on nikako nije hteo da preda Titovim vlastima. Da sam ja bio tu, ne bi mi se desilo to što mi se desilo... Ali se Kosi, mojoj ženi, nije svidelo mesto. Mislim da je to zato što je bilo dosta mladih ženskih osoba, a ona je bila ljubomorna, mada za to nije imala osnova, bar ne u to vreme. Tako smo otišli prema Švajcarskoj u pogranično mesto Bergenc, što mi se činilo tada veoma zgodno.

Srbi okupiraju Nemce

Stojadinović: Major Lozije me je pitao ko je tu po činu najstariji od Srba. Pukovnik Boško Pavlović, rekao sam, ako treba mogu da ga pozovem. Hteo je da ga postavi tu za komandanta. Rekao je da će doći sutra i doneti pismeno rešenje. A kad je on otišao, Boško Pavlović sav srećan, ozaren, isprsio se jer su ga bili u zemlji označili kao kolaboratera. Odmah je uzeo Batu Jovanovića, koji je znao nemački, da mu bude pomoćnik. Taj Milan Jovanović Stojimirović je bio urednik Obnove i bivši narodni poslanik. Sutradan ponovo dolazi major Lozije sa šoferom bez tumača, sačekali su ga tu na trgu kao predstavnici nove vlasti. Ja sam bio u hotelu. Međutim, kad je izašao, Lozije je pitao gde je onaj ugledni gospodin s kojim je juče razgovarao. I Boško dođe do mene i kaže: traži vas Lozije, sigurno će vas da uzme u vlast, a mene će da škartiraju. Al’ ako treba, ja ću da budem i ćata.

Pekić: Samo da bude u vlasti.

Stojadinović: Da, samo da bude u vlasti. Rekoh, može da traži šta hoće, al’ ja nemam nikakvih pretenzija. Kad dođoh, Lozije reče da bi voleo da ja budem pomoćnik gospodina Pavlovića. Na Batu se nije obazirao. Rekao je da ćemo imati sedište u Vajleru, šest kilometara od odatle na teritoriji Nemačke. I ja i Bata smo tu bili pet meseci...

Kidnapovanja emigranata

Stojadinović: Kod Lozijea u zarobljeništvu je bio Kilibarda, kapetan. Odmah je počeo da juri protivnike, odnosno kolaboratere i da ih odvodi raznim kanalima u zemlju.

Pekić: Da li si ti za njega znao?

Stojadinović: Ja sam znao za njega. Sreli smo se jedanput. Kilibarda i još jedan, koji je takođe bio u zarobljeništvu, mislim da se zvao Crljenica ili tako nekako. Kilibarda je bio Crnogorac, ali nekako sa granice i porekla, izgleda, nekako arnautskog. Taj Kilibarda je kasnije, to sam čitao u Politici, bio opominjan od Amerikanaca da ne krade ljude. Amerikanci su ga zatvorili, a ovaj je štrajkovao glađu, naše su vlasti protestovale... U Bregencu i okolini je tada bio pravi krkljanac i svi su bežali dalje na zapad i po mogućstvu da se prebace u Švajcarsku, al’ u Švajcarsku nisu mogli. Tu su bile bodljikave žice i vučje jame, i psi, i svakakva čuda. Mogli su da prođu samo vojnici begunci u vojnoj uniformi. Mnogi naši vojnici i oficiri su se prebacili iz Italije. Vrlo veliki broj se prebacio kada je Italija kapitulirala. Mnogi su prešli u Švajcarsku i dan-danas su tamo... A Kilibarda je bio krupan čovek i bez skrupula, uzeo je od Dragog Jovanovića deo zlata koji se zatekao kod njega, Bošku Pavloviću kada je dopao zatvora uzeo je zlatan sat koji je ovaj dobio kao oslobodilac Novog Sada, kao prvi čovek koji je ušao u Novi Sad u Prvom svetskom ratu... Kod Dače Kovačevića je pronašao neku zlatnu platinu koju je ovaj kao zubni lekar sa sobom nosio. General Lozije mi je rekao da je Kilibarda tražio naše izručenje, ali da mu je on rekao da je upoznat sa našim slučajem i da više ne pokušava... Kilibarda je rekao kasnije Lozijeu da sam ja bio član Nedićeve vlade i da sam na listi ratnih zločinaca.

(Poručnik Ozne Kosta Kilibarda je kasnije zbog samovoljnog kidnapovanja emigranata uhapšen i držan tri dana u zatvoru po nalogu francuskog generala Betoarda a ne Amerikanaca, kako navodi Stojadinović. Vladimir Velebit je protestovao u ime jugoslovenskih vlasti; međutim, odgovoreno mu je da je bolje zbog značaja ovog oficira da se ne obraća francuskoj vladi, a da je Kilibarda bio netaktičan i neelastično se ponašao – nap. priređivača)

HapŠenje i izruČenje

Stojadinović: 16. juna 1944. gledam kroz prozor i kažem sebi: danas se neće ništa zanimljivo desiti. Međutim, taj dan je bio jedan od najvažnijih u mom životu, jer me uvodio u najcrnji period. Ali ja sam imao neki osećaj da će se sve dobro svršiti...

Pekić: Taj glas se javio i kasnije kad si osuđen na smrt...

Stojadinović: To se javilo i docnije, ali to ću ti kasnije ispričati. Dakle, tad kroz prozor ugledam kako izlazi Kilibarda i jedan naš vojnik sa puškom, iza njega drugi vojnik. Otišli su kod upravnika zatvora... Ubrzo se pojavio Kilibarda i saopštio mi da su nadležne francuske vlasti odlučile da budem izručen. Rekoh da sam ja ovde na nekom specijalnom položaju... To ne važi, reče, to je viša vlast od ove ovde. Pa, rekoh, ne znam ja to, imate li vi to napismeno. Kaže, nije potrebno, tu je ovaj Francuz, ‘ajde prestani. Ovaj Francuz je cupkao u mestu i ništa nije razumeo, al’ sad je trebalo da izigrava autoritet...

Pekić: Šta je bio po činu?

Stojadinović: Potporučnik, al’ pripadao je neregularnim trupama koji su sami sebi kačili činove. Jedan balavac, koji se tu pravio važan, prekrstio ruke... Molim vas, rekoh Francuzu, obavestite nadležne da nameravate nešto sa mnom. Onda me opomenuo Kilibarda, ništa vi nemate da razgovarate s njim, nemojte me da me terate da primenjujem grubu silu. Imam dva vojnika pa ćemo da vas iznesemo.

Pekić: Kako se Kilibarda sporazumevao s Francuzom?

Stojadinović: Kilibarda je nešto natucao francuski, mada nisu mnogo ni razgovarali. Oni su se dogovorili da Francuz izigrava nekakvu francusku vlast.

Pekić: Možda je to bio neki trik?

Stojadinović: Ko zna, bio je toliki pokvarenjak. Pokrao je sve naše lične stvari... Sve je bilo s ciljem da me odvedu što pre. Ja pitam gde me vode. On reče, na jedno mesto. Pitam Švabu pored mene, nije znao. Uostalom, kaže, to nije daleko, ići ćemo kolima. Ja rekoh, treba da obavestim porodicu. Reče, možemo da svratimo do tvoje porodice. To je bio poslednji trik na koji sam naseo. Obreli smo se u malom mestu Tetnag, severno od Lindaua, selo sa dve-tri hiljade ljudi, ali je bio i logor Vajmer sa 15 - 20 naših zarobljenika i grupa od 10 nacionalista, čestitih i poštenih, i jedan otresit Crnogorac komunista Dabetić. Tamo je bio neki Francuz, upravnik logora, koji je želeo samo da se provodi. A to je bio tada lako jer su žene preplašene išle vrlo rado i sa Francuzima i sa Marokancima, crncima i sa svima. Bilo je tu i neko poludivlje afričko planinsko pleme Gumije, i oni su držani kao u zatvoru. Bili su neustrašivi u borbi ali često su bežali, a Francuzi su ih hvatali i kažnjavali, a vodili su sa sobom i neke ženturače za zabavu.

Prijava u Legiju stranaca

Stojadinović: Dođem kod francuskog oficira da mu kažem da sam kidnapovan. Međutim, Boško Pavlović (takođe kidnapovan – nap. priređivača) prekide me i poče da se žali na strašne okolnosti, stenice, prljavštinu. Mislim, šta je sad to važno, radi se o glavi a on o stenicama. I šta sve nije tražio i cigarete, olakšice, sve tako neke sitne i beznačajne stvari. I Bata (Bata Jovanović takođe uhapšen od Kilibarde – nap. priređivača) umeša se: pa, da l’ smo mi sad izručeni ovde? Šta on zna kako smo i na koji način tu dospeli, al’ pretpostavlja da je to u redu. Onda ja spomenem da smo mi nagovestili preko jednog vojnika da bismo hteli da se prijavimo u Legiju stranaca. Bata Jovanović i ja. Kaže, vi ste malo u godinama. Nama je rek’o vojnik, da ćemo biti u administraciji. Ne znam, kaže... A tu nije bila smetnja da se primi bilo ko. Oni su u Legiji stranaca imali veći broj Francuza, koje su prijavili kao Belgijance, veliki broj gestapovaca, esesovaca, njima je bilo nebitno da l’ je iz ove ili one zemlje.

Pekić: Što je, uzgred, bilo vrlo čudno napraviti Legiju u kojoj bi se nalazili stvarni ratni zločinci...

Stojadinović: E, pa tako je. Šta je, tu je. To su tzv. merseneri, najamnička vojska, ali se zvala Legija stranaca. Evo i sad vidim plakate po metroima u Francuskoj da se ponovo formira Legija...

U avionu sa Dragim JovanoviĆem

Stojadinović: Kad smo dovedeni u Tetnag, vidimo grupu Francuza i komunističke oficire. Sa njima Dragi Jovanović. Nisam mogao da ga prepoznam izdaleka, mnogo se izmenio. I tako nas natovare na avion i kako je bilo prazno mesto pored Dragog Jovanovića, sednem i zanimalo me mnogo kako se on proveo. On se krio u okolini Bregenca u podrumu jednoga hotela...

Pekić: Tamo gde ste vi bili?

Stojadinović: Mi smo bili u Bregencu kasnije. Ovo se dešavalo u vreme Nemaca. Imao je šest kilograma zlata sa sobom da mu se nađu u nevolji i bio je dogovor sa nekima da ga štite od Francuza. Međutim, on je nekako uspeo, valjda je potplatio nekog, da se prebaci na švajcarsku teritoriju. Međutim, Švajcarci ga vrate. Kaže, Francuzi su ušli iz Švarcvalda u Bregenc, a sutra 1. maja, nakon bombardovanja Bregenca, upada kod mene u podrum grupa Francuza i sa njim moj Stanić pa sam ja video da me je on odao. Onda su me strpali u zbirni logor Baden i tamo smo bili 10-15 dana. Amerikanci su nas malo maltretirali, ustani-lezi u blatu i po kiši. Bilo je uglavnom Nemaca, ali i drugih narodnosti. Dok sam bio u logoru, uhvatio sam vezu s jednim Poljakom, vojnikom. Kaže, imao sam samo zlatan prsten koji sam za vreme rata kupio od Marka Ristića, sve su mi bili oduzeli...

Pekić: Na koji način je to kupio?

Stojadinović: Mene to baš tad nije interesovalo, ali eto Marko Ristić mu ga je direktno prodao.

Pekić: To je baš čudna situacija. Policajac vrši nelegalan akt i kupuje prsten od naprednog elementa?

Stojadinović: E sad, kaže, obrlati Poljaka, da mu taj prsten, da mu nabavi otrov, što efikasniji. On mu je doneo antopan tablete, ako se ne varam, koje ako se uzmu u većim količinama, pravi su otrov. I on popije. Međutim, bile su izvetrile pa su samo izazvale velike bolove. Bio je senka od čoveka... I tako 18. juna 1945. stigosmo u Zemun. Vrućina, upeklo. I sad tu ispod krila aviona, jedina senka, mi. Čekamo šta dalje. Međutim, nema nikog, ama baš nikog. Taj potpukovnik bio je vrlo korektan, nudio nam biskvite, cigarete i slično... I tako čučimo u hladu. Aerodrom u ruševinama, neki Nemci tamo nešto raskrčuju. I tada ustade Dragi Jovanović i proreče nam kazne tačno kako će i biti. Mene će, kaže, da sude na smrt vešanjem, tu se malo prebacio, a i obesili bi ga da se nije dobro držao na sudu, tebe Dragi na smrt streljanjem, tebe Joniću na smrt streljanjem, a vi ostali na vremenske kazne. E, sad interesantna su dva-tri momenta baš specijalno zbog držanja Dragog Jovanovića. Uzgred, ja sam s njim studirao a pomogao sam mu da položi administrativno pravo. Ja sam sedeo iza njega u klupi, šaputao mu i bio izbačen. Nije bio neka naročita inteligencija, ali je bio bistar i sposoban, okretan, bez skrupula, pa je kao takav trebao Nemcima. Moram reći da ga nisam mario jer je bio Koroščev čovek, prva žena mu čak bila s Korošcem i šta ti ja znam i uopšte da se potpuno stavio u službu Nemaca, sto posto njihov čovek... Nas, dakle, ubaciše unutra u nekakva bolnička kola...

Pekić: Ništa ne možete da vidite?

Stojadinović: Ne možemo, jer su stakla bila zamračena, ali ipak naziremo gužvu, krkljanac, vrućinu, prašinu, strašno ...Tada je auto zastao na momenat i ne znam kako se to desilo, otvoriše se vrata i jedan radnik uperi prst na Dragog Jovanovića: “Ti si mene hapsio!” A ovaj će: “Nisam te ja hapsio, ja tebe ne znam, već ako si i bio hapšen, mora da si se ogrešio o zakon”. Onaj se naljuti, zatvori vrata i mi produžismo dalje. I tako stigosmo u Glavnjaču oko pet...

Pekić: Preko puta Univerziteta...

Stojadinović: A to je bio stari čuveni zatvor u kojem je kaznu izdržavao i Nikola Pašić. Nas su doveli tu i mi posedasmo po betonu. Onda nam priđe jedan kapetan pa se obrati Dragom. Zaboravio sam reći da je Dragi sve vreme imao lisice na rukama (i to samo on). Nisi se nadao, kaže, da ćeš jednog dana doći u upravu grada sa lisicama na rukama. Slušajte, mladiću, reče mu Dragi, ja sam 25 godina vodio borbu protiv vas, vi ste pobedili, da je pobedila moja strana, sad bi vi bili u lisicama, a ja upravnik. Ja sam svestan svojeg položaja, što bi rekli Rusi – ničevo. I tako se držao do sudnjeg časa, kada su streljani 17. jula 1946. godine. I onda taj što nas je vodio, rasporedi nas u ćelije. Ja sam ležao prvi, a onda Kovačević, pa Boško Pavlović, Bata Jovanović a sa strane u uglu prota Boža Lukić... U istražnom zatvoru je bio još i Cincar Marković, zatvoren zajedno sa ženom, za koga ne znam zašto je oglašen ratnim zločincem kad u toku rata ništa nije radio.

Pekić: Kako si ti saznao da je Cincar Marković tu?

Stojadinović: Nikad nije suđen, nikad nije oglašeno javno da je uhapšen, al’ znalo se, njegova žena je saznala da je mrtav i dobila obaveštenje da je u zatvoru bez suđenja umro. E sad, da l’ je izvršio samoubistvo, to ne znam. Wegova žena je dobila njegovu penziju... Nas tako 13. marta 1945. odvedoše u Đušinu ulicu, ubaciše u podrumsku prostoriju dugačku, jako prljavu. Kasnije su nas prebacili u veliku prostoriju koja je imala peć i činila se kao raj, i dovedoše nam još trojicu: Kostu Kumanudija, Đuru Vilovića koji je bio sav prljav i još neke... Đura Vilović je bio član CNK, katolički raspop, čudan čovek koji nam je iznosio prljavi veš Katoličke crkve i naplaćivanje oproštaja grehova...

Pekić: A kako je Kosta Kumanudi uhapšen?

Stojadinovića: On je uhapšen nekom greškom. Izašao je napolje valjda da vidi šta se dešava. I odveden je na Dedinje u neku vilu gde je bio zatvoren zajedno sa Đurom Jankovićem, Jurajem Demetrovićem i Petrom Zecom i jednim mladićem a potom su prebačeni u zgradu bivše Bogoslovije. I onda su ih saslušavali. Prvo Đuru Jankovića. Kaže, kad je ušao onaj mladić, odmah je rekao lozinku neku čudnu: drugarica Radojka i odmah smo shvatili da je ubačen da sluša. I pošto se Kosta dobro pokazao u zatvoru, nije ništa govorio protiv komunista, ništa nisu mogli da mu napakuju, kasnije su mu prikačili da je bio član Demokratske stranke iako je ovaj bio član JNS i istupio davno iz DS, a u greh mu je stavljeno da je savetovao Nedića da se prihvati obrazovanja vlade i sve po iskazu Laze Markovića. Na suočavanju Laza Marković je negirao i povukao iskaz na šta se tužilac razbesneo i povikao: pa, kakvi ste to vi ljudi! Ministar a laže! I zbog toga je Kumanudi blago osuđen i dobio kaznu ispod minimuma 18 meseci. Međutim, on ionako ni za šta nije bio kriv...

Pekić: A Bećarević, šta je s njim bilo?

Stojadinović: On je ostao još čitave tri godine u životu, dok im nije ispričao sve što ih interesuje. I suđen je tek kasnije, valjda s Vujkovićem kada je osuđen na smrt i streljan.

SuĐenje Četvorici (poČetak avgusta 1946)

Stojadinović: U 5 sati smo ponovo dovedeni u sudnicu, seli na mesta. Fotoreporteri su slikali. U jednom momentu Milonja je ustao i pozvao nas da ustanemo, da saslušamo presudu. “U ime naroda, sud je doneo odluku osuđujući na smrt strijeljanjem Adolfa Šindlera i tako dalje”, on nikako nije hteo da ga zove Qubo Babić, nego Adolf Šindler, a nije mogao da izgovori celo ime, “konfiskaciju celokupne imovine, gubitkom časnih i građanskih prava doživotno, izuzev roditeljskih”. Onda je prešao na mene: “Sud osuđuje Dragomira Stojadinovića na smrt strijeljanjem”, kako on to izgovori, ja samo malo trepnuh i pomislih, ipak je Vidak Popović (islednik Ozne, nap. autora) imao pravo. Setio sam se pretnji, koje mi je izrekao godinu dana ranije. Isto tako “konfiskacijom celokupne imovine, trajan gubitak časnih prava”, kao da se ta prava ne gase automatski izvršenjem smrtne presude. Onda je prešao na Damnjana Kovačevića, za koga niko, pa ni on ni ja nismo verovali da će i on biti na smrt “strijeljanjem” osuđen.

Na to je svaki od nas imao da izjavi da li je zadovoljan presudom. Nas trojica smo rekli da nismo i da ćemo se žaliti. Međutim, brica je verovatno otrčao i stigao u našu sobu pre nas da saopšti presudu i kada smo mi došli, ja sam video krajnju potištenost. Gledali su nas puni sažaljenja. Međutim, ni tada, ni docnije, uopšte nisam osećao da je to nešto vezano za mene, da meni preti neka smrtna opasnost.

Posle dve nedelje, 16. uveče, oko 7,30 ušao je u ćeliju upravnik zatvora, komunistički oficir, poručnik. Mi smo sedeli, skrštenih nogu. On nas je pogledao, pa je kazao meni: “Tebi i ovom drugom”, pokazuje rukom na Kovačevića, “smrtna kazna je smanjena na vremensku, a njemu”, pokazuje na Babića, “potvrđena je”.

Posleratno svedoČenje Ribnikara

Stojadinović: Onda sudija reče: Da, da. Pročitaj ti to, da vidimo šta je reka’ Vlada Ribnikar? Onda je Božinović, pre nego što je počeo da čita, prišao, okrenuo dva listića, pokazao mi treću stranu: Jeste li vi poznavali rukopis i potpis Vlade Ribnikara? Ja sam pogledao: da, to je njegov potpis. Video sam da je pisano sa zaglavljem Politike i otprilike počinjao ovako: Na traženje ovog suda mogu da izjavim da mi o radu Dragomira Stojadinovića za vreme okupacije nije ništa poznato. U produžetku je rekao doslovce: Međutim, on se vezao sa famoznom trojkom – Švarckopf, Glišić, Tanović, koja je opljačkala Politiku. To je bila aluzija na našu fuziju, na procenu vrednosti imanja jednog i drugog preduzeća, za koju sam ti rekao da je bila mnogo povoljnija po Politiku i njene akcionare, nego procena Vremena. Prema tome, nije tačno da je tu Politika bila oštećena, odnosno opljačkana. Ali bez obzira da li je Politika pretrpela štetu, tu se sudilo meni, za moj rad za vreme rata, a nije bilo važno da li je Politika oštećena ili nije. Međutim, umesto da govori o meni, o mom radu i da se tu zaustavi, pošto je tvrdio da nije znao ništa, iako smo se viđali svakog dana tri godine, on je nastavio još na dve stranice da objašnjava kako i na koji način je Politika bila oštećena.

Na kraju izjave, što je takođe neuobičajeno za jednoga svedoka, on kaže: Ipak, ja smatram da je Dragomir Stojadinović kriv i da snosi svu odgovornost za sve što je za vreme rata pisano u Novom vremenu pod okupacijom. Dakle, on ne zna šta sam radio, ali zna da sam ja kriv i da snosim odgovornost za pisanje.

Pekić: U međuvremenu, on ne zna za tvoj potpis u njegovu korist?

Stojadinović: To ne. To je zaboravio…

Pekić: A pogotovu, što je on prvo izjavio da ne zna ništa.

Stojadinović: Pada u kontradikciju. Uopšte to je bila jedna čudna konstatacija za sve normalne pojmove. Ja sam bio zgranut, zaprepašćen, preneražen, nisam prosto mogao da verujem, da je Vlada Ribnikar mogao tako nešto da napiše i potpiše, da dostavi sudu. Posle toga, naravno, cela moja odbrana, sva moja nada da će se pojaviti, intervenisati za mene, kao što sam ja intervenisao za njega, to je otpalo. A Milonja je uz to dodao svoj komentar: “Ma, jes’, brate, on bio u vašem preduzeću, možda je on i sarađivao sa okupatorom, ali sa znanjem Partije. I ja sam bio u Kolašinu u poreskoj upravi, a tu sedi Italijan, ali sa znanjem Partije.” Po njegovom mišljenju, otpada moja odbrana da sam ja isto što i jedan član Partije, koji je sa znanjem Partije tu sedeo, na tom istom položaju. Moja je odgovornost jedna, a njegova druga.

Pekić: Molim te, Dragi, jesi li ti rekao sudu šta si uradio za Ribnikara?

Stojadinović: Ne.

Pekić: Zašto?

Stojadinović: Nisam, jer posle takve njegove izjave, posle takvog stava, ništa ne bi vredelo da ja to kažem.

Slike sa robije u Sremskoj Mitrovici

Stojadinović: Već sutradan po podne 19. avgusta krenuli smo vozom. Natovarili su nas u vagon treće klase. Ujutro smo stigli oko šest. Otišli smo na prvi sprat da nam uzmu podatke. Neki analfabeta je pokušavao da nas zavede, najzad je žena koja je bila tu uspela i da nam da zatvorske brojeve. Tako sam ja prestao da budem Dragomir Stojadinović i postao brojka 5282. Onda su nas uveli u kancelariju upravnika Dušana Milenovića, čoveka lepe spoljašnjosti. On nam je tu govorio da komunisti ne kažnjavaju već prevaspitavaju i da samo od nas zavisi koliko ćemo tu ostati. Ja rekoh u šali da ako samo od nas zavisi, onda ćemo brzo izaći.

... Upitah čuvara, čudi me da se kreči usred zime. Nije higijenski i nije humano, a čuvar Urošević će na to: “Bre, Stojadinoviću, jesi ti lud, il’ se praviš lud? Kakva higijena, ti si došao ovde kosti da ostaviš.” Sutradan smo krenuli prema Prvoj zgradi, najvećoj u Mitrovici. Naravno, život robijaša je uvek težak, al’ ipak nas je bilo slovom i brojem 206, i to bez kreveta i na golom betonu. Vrlo često se dešavalo da sobni starešina krene da obeležava naš životni prostor na 60 cm širine i dva metra dužine, a da se odatle smanji na svega 52 cm širine.

Zatvorska elita u izolaciji

Stojadinović: Iz Zabele su 1948. došli u našu zgradu Vlada Ilić i tri brata Vlada, Laza i Slavko Teokarević. Bili su strašno uplašeni, mislili su da je to kraj. Tu su još bili i ranije istaknuti: Đura Đurović, Moljević, Slavko Vranješević, Vojin Andrić, naravno Lazica Marković i drugi koji bi u očima komunista mogli da predstavljaju kolovođe, a od Nemaca je bio samo Nojhauzen i nijedan od onih generala koje sam poznavao kao što je dr Rubentrof. Bio sam u ćeliji sa Nojhauzenom, Lazom Markovićem i nekim Radetom Atanasijevićem zvanim Guro, jer je bio nekako poguren, koji je bio šef odeljenja u policiji, i 1943. otišao kod Draže i krio se do 1947. kada je došao kao osuđenik sa 20 godina. Na robiji se govorilo: nije teška robija, teški su robijaši. Jednom prilikom sam se našao u ćeliji sa Slavoljubom Vranješevićem, Lazicom Markovićem i Dragoslavom Bojovićem, sinom Petra Bojovića. Tu niko ni sa kim nije govorio, svi su bili puni pakosti i zlobe. I ja sam pitao zašto se posvađao Lazica Marković sa Bojovićem. Lazica mi reče: kako da se ne ljutim, kad ja sednem da jedem a on čisti metlicom postelju i svu prašinu meni u hranu. Pitam ja Bojovića zašto se posvađao sa ministrom, a on kaže: pa, molim vas, kakav ministar, kakav gospodin. Kako da se ne ljutim kad je taman sednem da jedem, on ide na kiblu i čuči tamo, stenje pola sata, meni se creva prevrću. Bio je sa mnom i Aca Pavlović, osuđen na deset godina, govorio francuski, obrazovan i uopšte fin i kulturan čovek, zastupao amerikansku firmu “Standard oil”, znao mnoge jezike, neviđeno bogat. Bio je pristalica Socijalističke stranke i Živka Topalovića i bio na kongresu u selu Ba i bio po toj liniji osuđen. I uopšte, na robiji se dosta našlo pametnih i obrazovanih ljudi bivše elite.

Danilo GregoriĆ – prvi cinkaroŠ

Stojadinović: Nije bio veliki broj onih koji su hteli da gaze preko mrtvih...

Pekić: Prema njima su se sprovodile represalije...

Stojadinović: Ne samo represalije, toga su izolovali, on je bio prezren i nije imao društva. Arnauti su išli i dalje, oni su jednog cinkaroša zaklali u zatvoru. Ni sama Uprava nije mnogo cenila cinkaroše... Mnogo su opasniji cinkaroši, oni inteligentni. Nažalost, sva trojica su bili novinari. Jedan je bio dr Danilo Gregorić, o kome ću možda jednom posebno da govorim, jer je igrao važnu ulogu prilikom pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, drugi Mića Dimitrijević, književnik i novinar, napisao je poznati komad Posle deset a posle rata ironičan komad Ono treće, uspešnu parodiju na treći svetski rat, a treći je bio novinar dalmatinskog lista Novo doba, zaboravio sam mu ime, živeo je u Beogradu...

Pekić: Dragi, ispričaj mi nešto o Danilu Gregoriću, to me specijalno interesuje.

Stojadinović: Nisam ga lično ni poznavao, ali on je insistirao, kad je obrazovao tu tzv. prevodilačku grupu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, polovinom 1950. godine, da i ja tu radim. Ja sam pristao, jer mi je bilo dosadno. Bio sam jako nervno potišten, a pored toga i položaj tih koji su nešto radili bio je bolji, jer im je pripadala takozvana radnička hrana. Dok smo mi primali bedna sledovanja od 200 grama projinog hleba dnevno, tamo je bio hleb pšenični. On je bio neka vrsta šefa tog odeljenja, koje je brojalo oko 50 ukupno, na raznim radovima. Jedni su prevodili, drugi su to posle razrađivali, prekucavali. Neki su slušali strane radio-stanice i beležili važne vesti. A on je bio u isto vreme i posrednik, preko njega je dolazio ceo materijal koji je trebalo prevoditi, a posle ga je on prikupljao i dostavljao nekome.

Ucena Udbe

Stojadinović: Probudi me ključar usred noći: “Ne valja ti posao, došli su dvojica iz Beograda.” Počeše da me ispituju šta znam o advokatu Slobodanu Subotiću. Ja rekoh, on je bio u vezi sa Dangićem i sa Žarkom Todorovićem, njemu su ustaše ubile oca, bio u logoru Mathauzenu, aktivan u borbi protiv ustaša, zbrinjavao izbeglice, išao na teren i ceo život posvetio borbi protiv ustaša i da osveti oca... A, kaže, nije to baš tako, mi znamo da je sve to bilo fingirano jer on je išao u Hrvatsku da bi održavao vezu sa Hrvatima ustašama, on je bio u službi ustaša...

Pekić: Samo u njihovom mozgu može tako nešto da se rodi.

Stojadinović: I ja sam im rekao: mene čudi da ste mu tako nešto pronašli. Da ste rekli da je bio u vezi sa Dražom Mihailovićem, Nedićem, da je u Mathauzenu potkazivao rodoljube i tako nešto, ali da je on saradnik ustaša kojem su oca zverski ubili, čupali mu bradu i kosu i bacili u Vrbas. Pa zar ništa pametnije niste mogli da izmislite? Ne, ne, kaže, vi ćete morati da svedočite na sudu da je on bio ustaški agent. Čudi me da ja svedočim nešto što vi znate bolje. Ne, mi ćemo vam reći šta treba da svedočite. E, ako ćete mi vi reći, onda neću. Vi znate vrlo dobro da mi možemo da vas likvidiramo, vi znate da ste bili u službi Gestapoa. Ma nemoj, vi to pokušavate jednom iskusnom advokatu, poslaniku da podmetnete. Pa šta ste čekali dosad kad ste znali da sam agent Gestapoa. I pošto sam najenergičnije odbijao, oni počeše: kol’ko rekoste da ste osuđeni, petnaest godina, odgovorih, a kol’ko vam je ostalo, deset godina... Onda ćete ih provesti u izolaciji, potpunoj, jer nećete da sarađujete. Možete li vi to da izdržite? Rekoh, ne verujem, verovatno ću vam ostati dužan. Bolje da me ubijete odmah, budite ljudi, ako ste komunisti...