Protiv ustava ili simbol krvave košulje

Ni u snu nisam očekivao da ću se jednom baviti ustavnom problematikom: pre svega, potpuno sam neobrazovan po pitanju konstitucionalnog prava; s druge strane, pročitao sam do sada samo jedan ustav. Nekim slučajem, reč je o američkom ustavu. Dakle – zašto se onda upuštam u posao sa tako slabim teoretskim zaleđem? Jesam li, mož’ biti, plaćen kako bih pružio svoj doprinos predreferendumskoj kampanji? Srećom, nije taj slučaj.

Ono što me opredeljuje u pisanju ovih redova jeste ustoličeni front ustavnih ikonoklasta. Wihov politički rejting je, doduše, nikakav ili je, u najbolju ruku, zanemarljiv. Čak i kada se, kao ovog puta, nađu na zajedničkom poslu. A ustavno pitanje je, eto, ujedinilo Čedu, Čanka, Žarka Koraća i Natašu Mićić. Plus Pera Luković i Nikol Kidman. Batić se još ne eksponira, ali hoće. Ono što ih spaja jeste nezadovoljstvo predloženim – i skupštinski verifikovanim – ustavnim tekstom.

No, njihova antiustavna kampanja je specifična: umesto da agituju za građansko ne na referendumskom izjašnjavanju, oni se zalažu za bojkot referenduma, s nadom da će se, ukoliko njihova kampanja uspe, pitanje donošenja novog ustava vratiti na početak, odnosno isprovocirati izbore za ustavotvornu skupštinu. Kakav je priželjkivani efekat ovakvog opredeljenja? Nikakav. Sastav ustavotvornog parlamenta bio bi, manje-više, identičan postojećem skupštinskom sazivu, što znači kako bi i taj budući, hipotetični ustav bio plod političkog konsenzusa parlamentarnih stranaka, pozicionih koliko i opozicionih. A to je i sa ovim ustavom slučaj.

Otuda bojkotašima, u konkretnoj situaciji, smeta što nije bilo javne rasprave o ustavnom tekstu koji će se za desetak dana naći na referendumu. Time su, je li, prekršeni evropski standardi. Ali, kako kažu upućeni u ta pitanja, većina evropskih zemalja ne predviđa javnu raspravu o ustavnom pitanju. Prema postojećim propisima i običajima, ona se u nas, po prilici, smatra obaveznom. Na stranu sada to da se o donošenju novog ustava ovde raspravlja šest godina, da je ustavnoj komisiji podneto čak deset predloga tog konstitutivnog akta, te da je, kada je već tome tako, svaki građanin bio u šansi da inicira pokretanje šire rasprave. Problem je, prema tome, jedino u činjenici da nije bilo poziva na javnu raspravu, što je presedan kakav nije zabeležen ni u Miloševićevo vreme, a o vremenu samoupravnog socijalizma da i ne govorimo.

Da li su, pak, onovremene javne rasprave imale nekakvog uticaja na konačnu verziju ustavnog teksta? Imale su. Kada bi se zezali. Naprotiv – javna je rasprava, kao tobožnji supstitut demokratije, imala za cilj da nekoga, to jest svakoga ko bi se usudio da nešto zakera, detektuje kao narodnog neprijatelja, plaćenika stranih sila ili potomka trule i propale buržoazije, već kako padne i po potrebi. Rečiti primer ovakvih javnih rasprava beše onaj kod donošenja Ustava 1974. godine: oni koji su se, na tribini Pravnog fakulteta recimo, usudili da prozbore kritičku reč o predloženom tekstu, o amandmanima koji će dve decenije kasnije dovesti do raspada zemlje – Gams, Čavoški, Stojanović, Koštunica – najureni su iz nastave, a profesor Đurić je zaglavio dvogodišnju robiju. Jedini (uslovno) svetao trenutak tog političkog skandala bila je odluka sudije Qube Radovića da ne usvoji predlog o zabrani Anala, časopisa Pravnog fakulteta, koji je objavio stenogram pomenute rasprave, uz obrazloženje kako javnosti neće štetiti da sazna šta o predloženom ustavu misle profesori. Zahvaljujući takvoj svojoj odluci Radović je prošao kroz šibu ideološke komisije partijskog komiteta, kojom su rukovodili neke današnje demokrate sa dna kace. A zahvaljujući nekim drugim odlukama, oslobađajućim presudama za film Rani radovi ili časopis Vidici, sudija Quba Radović nije napredovao u službi sve do penzije.

Jedan od argumenata bojkotaša, kojim mašu kao što su šesetosmaši mahali krvavom košuljom, jeste tvrdnja da ustavni tekst ne definiše nove vrednosti, što je dokaz kako on oličava kontinuitet sa Miloševićevim sistemom. Ovaj se argument, i nakon površnog čitanja ustavnog teksta, može osporiti brojnim primerima koji svedoče o suprotnom. Recimo, stavom o neprikosnovenosti života. No, bitnije je zapitati bojkotaše kakve su to vrednosti oni ustoličili u vreme dok su bili na vlasti. Valjda sablju. Pošto nekih drugih vrednosti nije bilo ni na vidiku, sadašnji bojkotaši, ondašnji dosovci, nisu ni mogli okončati ustavni posao, a to je, hteli-ne hteli, bio posredni izraz kontinuiteta sa duhom bivšeg režima.

Ni to nije najvažnije. Suštinsko pitanje je da li vrednosti, ovakve ili onakve, uopšte spadaju u oblast ustavnog uređenja? Kakve vrednosti stoje u, recimo, američkom ustavu? Da li je to četvrti amandman po kome se svakome daje za pravo da kupi pumpericu kao što nečija ovdašnja tetka kupuje sveža jaja i da hicem iz nje skenja uljeza koji je zagazio u njegovu leju sa smrdljevkom? Ili je to amandman kojim se zabranjuje proizvodnja i promet alkoholnim pićima, odnosno amandman kojim se taj amandman stavlja van snage? Ništa nije savršeno. Osim prvog i petog amandmana američkog ustava, koji se ne bave nikakvim vrednostima, već samo garantuju prava koja tek uslovljavaju adekvatne vrednosti.

Najzad, ukoliko se ostavimo ovog udruženja obožavalaca Nikol Kidman, mogući bojkot referenduma može uslediti i od predstavnika nacionalnih manjina, odnosno manjinskih zajednica, koji, po rečima Pala Šandora, ostaju građani drugog reda i po odredbama novog ustava. Nije baš jasno o čemu se radi. Ustav manjinskim zajednicama daje sva prava, među njima pravo na obrazovanje i informisanje. Palu Šandoru smeta što nije izričito navedeno da se ta prava koriste na maternjem jeziku. Zar se to ne podrazumeva? Ako, primerice, vojvođanski Mađari uživaju pravo na informisanje, sasvim je blisko pameti da se to pravo neće realizovati na španskom jeziku. I da li je Mađar so list koji se štampa ćirilicom? Osim toga, ako je pitanje upotrebe maternjeg jezika suspendovano ustavom, kako to onda da se glasački listići za referendumsko izjašnjavanje štampaju, osim na srpskom, i na svim jezicima nacionalnih zajednica? Uzgred budi rečeno, Pal Šandor odlično govori srpski jezik, bolje i pravilnije od mnogih Srba. Mogu da pretpostavim kako se još bolje snalazi sa mađarskim jezikom.