Novi Ustav nije stari

Oko novog Ustava Republike Srbije diže se politička prašina, koja nije ništa drugo nego poznato srpsko olajavanje političkih protivnika, koji nešto rade. Nejaka opozicija, za razliku od one jake (Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke), uz neskrivenu pomoć nevladinih organizacija, zamajava građane proizvoljnim tvrdnjama koje se mogu sažeti u nekoliko rečenica: novi Ustav ne nudi ništa novo, on je čak retrogradniji, jer je Srbiju proglasio za nacionalnu državu (za razliku od starog, koji govori o državi građana), pisan je noću (!?), pisan je iza zatvorenih vrata, tajno od naroda, donet je preko dana (dakle, brzo), a nije bilo javne diskusije... I tako dalje i tome slično.

Divna je ova sintagma “javna diskusija”. Zanimljivo je da se “demokrate” danas hvataju za ovu javnu diskusiju, za nešto što je nastalo u jednopartijskom sistemu, u kome je vladajuću Komunističku partiju trebalo kontrolisati, kako se ne bi otela, preko Socijalističkog saveza i “putem” javnih diskusija. Recimo, u vreme donošenja zloglasnog Ustava iz 1974. (taj je Ustav razbio Jugoslaviju više nego sve strane sile sveta), ljudi su po selima i gradovima, okupljeni u grupicama, u nekoj zadimljenoj sali, davali podršku nečemu o čemu nisu imali pojma. Možda su nešto više o tome znali u Sloveniji i Hrvatskoj, ali paradoksalno je da je taj Ustav dobio ogromnu podršku i u Srbiji, iako ju je podelio na tri dela, ojačao separatizam autonomija, učinio sve da se Srbija svede na granice pre balkanskih ratova. To je ta javna diskusija. Prvo, oni koji o tome govore, nikada se nisu pozvali na neki pravni osnov za javnu diskusiju. To, jednostavno, nigde i ničim nije predviđeno. Ali, hajde, da nam neko ne bi zamerio kako nismo za neposrednu demokratiju, da kažemo i ovo: biće neposredne demokratije na referendumu. Bilo je i stručnih rasprava, na raznim tribinama, to niko ne može poreći, i to je normalno, jer pisanje ustava i zakona nije laička, nego pravna i politička stvar.

Javna diskusija po svaku cenu svela bi se na farsu. Zato što nacrte ustava, koji su bili u opticaju, nisu pročitali ni novinari koji su o tome pisali, pa je čista iluzija da bi to uradili “radnici i seljaci”, u sezoni velikih radova. Zamislimo jedno selo u Srbiji, gde ljudi, u bedi i sirotinji, ostavljaju poljske radove i kreću u čitanje nacrta ustava, kako bi “javnu diskusiju”, ili javnu raspravu (svejedno), dočekali spremni. Radnici, uglavnom su na buvljacima, ostavljali bi svoje tezge i bacali se na nacrte ustave. Čovek mora da bude ironičan kad glupost počinje da se javlja. I još nešto. Ovde mnogi zaboravljaju da prave demokratije, u izvornom smislu reči, nije bilo i nikada je neće biti. Takva demokratija podrazumevala bi da se svi građani svakog dana okupljaju na nekoj ogromnoj livadi, koja može da primi više od šest miliona ljudi, i da donose odluke (važi za Srbiju, za Kinu ne važi, jer je reč o milijardu ljudi). Ima li toga u svetu? Nema i ne može biti. Zato građani biraju poslanike koji zastupaju njihov suverenitet u parlamentu.

Prvu razliku koju novi Ustav donosi već smo spomenuli: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.” Da li se iz ovoga može izvući zaključak da je Srbija nacionalna, a ne građanska država? Teško. Samo spominjanje “srpskog naroda” trebalo bi, čini se, shvatiti kao želju ustavotvoraca da se narod, koji je ovu državu vekovima tvorio, proglasi državotvornim (to sadrže i mnogi evropski ustavi), a da nacionalne manjine imaju ista prava kao građani srpske nacionalnosti. Pa okreni, prevrni, suštinski je Republika Srbija određena kao građanska država, a svi koji se hvataju za neke izvrnute i nasilne silogizme (“znači li to da Srbi nisu građani”?), neka triput, glasno, ponove poslovicu – “Posla nema uplakana Mara”.

U starom Ustavu pisalo je: “Republika Srbija je demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi.” Nema se tome šta prigovoriti, to što je pisalo u Ustavu sasvim je u redu, ali mi znamo kakva je bila ta demokratija “svih građana”. Može, gospodo, u Ustavu svašta da piše (Staljinovom Ustavu iz 1935. godine malo se šta može zameriti, i tamo su ljudska prava uzdignuta do najvećih visina), život je taj, i zakoni koji se na osnovu ustava donose, i poštovanje tih zakona, jedino je merilo koje će potvrditi da li je jedna država građanska i demokratska. Da nas ne bi neko optužio da smo apologete postojeće vlasti, kazaćemo odmah – i ova je vlast još daleko od demokratske vlasti, nisu ni u ovom “režimu” svi sveci ili anđeli, ali sa onim što smo imali, do pre šest godina, ipak se napredovalo. Nestao je strah od vlasti, mediji su se oslobodili, na izborima se ne krade, živi se malo bolje, nema sankcija, lakše se putuje po svetu (ko ima živaca da se takmiči za vizu), jednom reči, sve stvari dolaze na svoje mesto.

Novi Ustav, a to gotovo niko ne naglašava, ukida društvenu svojinu, koja je određivala društveno-ekonomski sistem. Bili smo socijalistička država, jer je društvena svojina bila dominantna. Pa zar je to mala promena? Setimo se Drugog zasedanja Avnoja i njegovih odluka. Šta je odlučeno? Sve što je odlučeno, stalo je na jedan list papira. Ukinuta je monarhija (uz zabranu povratka kralja u zemlju) i rečeno je da će posle rata Jugoslavija biti federalna (savezna) država. To su dve osnovne odluke, ali one su izmenile lice Jugoslavije. Na vlast je došla “komunistička demokratija”, zasnovana na jednopartijskom sistemu, došlo je do konfiskacije i nacionalizacije privatne svojine, koja je prvo prešla u ruke države a posle društva. Tačnije, “društva”. Samoupravljači, koji su iz svoga džepa gradili stanove, dobijali su stanarsko pravo, a ne vlasništvo nad onim što je njihovo. I nije komunizam radnicima davao stanove; to su radnici i poštena inteligencija sami zaradili, ali nisu mogli da budu vlasnici.

Pre dve nedelje napisali smo prostu činjenicu da je ovaj Ustav kapitalistički i da će Srbija, posle njegovog potvrđivanja na referendumu (ako bude potvrđen), postati kapitalistička država. Mnogima se to nije dopalo. Koliko je, za pola veka, svest naših ljudi otuđena? Mnogi i danas misle da su kapitalizam i njegova pokretačka snaga zvana profit, veliko zlo. Ne, mi idemo u Evropu, ali nam Ustav ne daje za pravo da društveno-ekonomski sistem proglasimo kapitalističkim. Šta kaže “Enciklopedija britanika”, o kapitalizmu: “Kapitalizam ili tržišna ekonomija ili slobodnopreduzetnički sistem, to je ekonomski sistem u kojem je veći deo sredstava za proizvodnju u privatnom vlasništvu, dok sam proces proizvodnje i raspodela prihoda najvećim delom zavise od tržišnih kretanja. Kapitalizam je dominantan u zapadnom svetu od kraja epohe merkantilizma...”

Ideologija klasičnog kapitalizma, koju su podržavali reformatori, svojevrsni manifest doživela je u delu “Blagostanje naroda” Adama Smita, a njegove teorije o slobodnom tržištu masovno su prihvaćene u devetnaestom veku. To Smitovo društvo nije bilo pravedno, istorija to ne krije. Liberalni kapitalizam bio je surov, ali on je kasnije stvorio podlogu da se jedno društvo bogati. “Svaki čovek, koji je sposoban i talentovan, ima prava da bude bogat” – zapisaće i jedan od autora Deklaracije o nezavisnosti, Yeferson. Dvadeseti vek će u zemljama istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza pokušati da se suprotstavi slobodnom tržištu, ali su državne, planske (dirigovane) privrede doživele krah i što je doprinelo da na kraju drugog milenijuma kapitalizam ostane neprevaziđeni (ne i besprekorni) sistem društvenog uređenja u svetu. Onog trenutka kad je i Kina usvojila neka načela tržišne privrede, jasno je koliko je sati.

Ako sad bilo ko kaže da novi Ustav ne donosi ništa novo, s njim polemike nema, nego štap u ruke pa na pecanje.

Ne malo iznenađenje doživeli smo, ovih dana, u informativnoj emisiji jedne ružičaste televizije kad je Zoran Šami, dojučerašnji predsednik “saveznog” parlamenta, odlučno negirao da je novi Ustav kapitalistički. Ne, rekao je ovaj političar (matematičar po struci), nije reč o kapitalističkom Ustavu, nego je reč o Ustavu koji nas vodi u Evropu. Bilo je razloga da se ode na pecanje, ali pala je noć.

Podsećamo čitaoca: u još važećim Ustavu piše da su tri svojine ravnopravne – društvena, državna i privatna. Novi Ustav govori o privatnoj, državnoj i zadružnoj svojini. Društvene nema i neće je biti.

Još jednu krupnu promenu donosu novi Ustav. On omogućava decentralizaciju države, u kojoj će autonomne pokrajine, gradovi i opštine imati izvorne prihode i imovinu. Za građane to je nešto vrlo važno. Dosad su autonomije, gradovi i opštine bili svoji na tuđem (državnom). Nekim članovima Zakona o lokalnoj samoupravi – vlast posle 5. oktobra donekle je popravila ovo nerazumno stanje – ali samo kad je reč i sitnim parama (opštinske takse). Imovinu opštine nisu dobile. Sve što su imale u poslednjih sto godina (recimo), oduzeto im je famoznim Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije. Kaže se u tom zakonu šta su sredstva u svojini države. Sva su sredstva bila u svojini države, ali evo i primera: država je vlasnik prirodnih bogatstava (zemljište, šume, vode, vodotoci, rudna blaga, i druga prirodna bogatstva, kao i dobra u opštoj upotrebi – javni putevi, parkovi, ulice, trgovi...). Država je postajala vlasnik i onih “sredstava” koja su sticali organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.

Naši zakoni jesu teški za čitanje, zato ćemo to pokazati na način kako narod govori. Primer prvi: zgrada u kojoj je sedište opštinske skupštine (neke je, pre svega u Vojvodini, izgradila još Marija Terezija), bila je vlasništvo države, a ne opštine. Ako bi jedna opština iz samodoprinosa sagradila školu ili put, i to bi “puštanjem u rad” automatski postajalo državna svojina. Primer drugi: opštine su, doduše, imale pravo raspolaganja nekim javnim zgradama, ali da bi neki poslovni prostor izdale u zakup, morale su da traže saglasnog nadležnog ministarstva. Pa i za obućarsku radnju ili frizerski salon. Jeste apsurd, ali nije izmišljen.

Novi Ustav nije detaljno odredio šta mora biti imovina autonomija, gradova i opština. To će se urediti zakonom. Mislimo da je to greška. Ustav je morao jasno da kaže šta mora biti i koliko mora biti vlasništvo autonomija, gradova i opština. Ovako, postoji opasnost da svaka nova vlast, posle izbora, donosi svoje zakone, a to onda vodi u nesigurnost. Jedni ti daju, drugi to mogu da ti oduzmu; sve zavisi od volje parlamentarne većine. Ovo je više teorijska pretpostavka, mada je malo verovatno da će se to dogoditi. Tu je Evropa, koja budnim okom posmatra šta se u Srbiji događa. Evropski se standardi moraju poštovati, inače, ode mast u propast.

Ovih dana ni predsednici opština nisu oduševljeni stepenom decentralizacije. Nas biraju građani, a ne političke stranke, njihov je adut. Vlast će i dalje biti u Beogradu. Tamo sede, u vlasti, predstavnici političkih stranaka. E pa sad, kako se zamišlja demokratija bez političkih stranaka, niko ne kaže. Jednom je Dimitrije Qotić, dok još nije bio (sasvim) zastranio, predložio kralju Aleksandru Karađorđeviću da pola parlamenta imenuje kralj, a pola Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Obrazložio je to političkom nezrelošću naroda i narodnih poslanika, u vreme kad su svađe i tuče u parlamentu cvetale. Kralj je malo prošetao po kabinetu, stao i upitao: Gospodine Qotiću, ima li toga igde u svetu? Nema, Vaše veličanstvo, odgovorio je Qotić, i tako se taj razgovor završio.

Novi Ustav, uz sve manje važne stvari, veliki je korak napred. Ukida društvenu svojinu i autonomijama, gradovima i opštinama daje prava na sopstveni život. Dobrim zakonima to može postati stvarnost. Zar je to malo? Mi se ovde nećemo baviti minornim pitanjima (izborom predsednika države, ili predsednika opštine, ili zašto zastava, grb i himna nisu detaljno opisani u Ustavu), niti onim što nam je svima dojadilo – zašto će Vojvodina imati “samo” statut, a ne ustav. Pa zato što nije država, a izbor predsednika Republika, bio on u parlamentu ili na opštim izborima, više je stvar ličnog interesa, nego što ima neki suštinski značaj. I jedan i drugi način demokratski su. Novi Ustav ima još jednu dobru stranu – lakše će se menjati ono što život bude demantovao. Možemo ga porediti sa izgradnjom parka: “eksperti” naprave staze u parku prema svojim zamislima, a ljudi onda u parku naprave staze što se račvaju, i krenu da idu tim prirodnim stazama. Upozorenje – ne gazi travu, malo pomaže.