Majine boje i zidovi

Da dobije vlast u Srbiji na jedan dan, Maja Gojković bi, najpre, srušila “Berlinski zid” između “plavih” i “žutih”. Shodno tome, polovinu mandata na mestu gradonačelnika Novog Sada obeležila je najrazličitijim bojama i sloganom “740 bitno drugačijih dana kulturne industrije”. U ove dve godine koliko vlada Novim Sadom Maja Gojković se više bavila Endijem Vorholom nego Vojislavom Šešeljem, češće se mogla videti na binama gde mikrofon drži Željko Joksimović nego Tomislav Nikolić a nije promovisala “Ideologiju srpskog nacionalizma” već modne revije Verice Rakočević. Kad se nije (su)građanima obraćala kao gradonačelnica, “Naša Maja” je odlazila isključivo u emisije u kojima se sreću mnogo prijatnija lica od potpredsednika DS-a Dušana Petrovića.

I stigli su računi za takvu politiku. S jedne strane, Maja Gojković je postala ubedljivo najpopularniji političar u Novom Sadu, znatno uvećavši rejting u odnosu na 2004. kada je za bukvalno nekoliko stotina glasova pobedila ne baš jakog kandidata DS-a (Borislava Novakovića, sociologa koji je pomerio zakone fizike jer je u isto vreme bio u Solunu i glasao u Narodnoj skupštini u Beogradu), a s druge strane usledila je kazna za zanemarivanje “partijskih obaveza”. Naime, utamničeni predsednik radikala Vojislav Šešelj nije je predložio za potpredsednicu stranke i prva dama Novog Sada ostala je bez značajnije funkcije u Srpskoj radikalnoj stranci.

Ova odluka, iako razbija mit o monolitnosti i jednoglasju među radikalima, nije neočekivana. Već duže vreme se govori da je Vojislav Šešelj nezadovoljan načinom na koji Gojkovićeva shvata funkciju gradonačelnika i ovom odlukom to je sada potvrđeno. Na domaćem terenu i ona i trenutni čelnici radikala Nikolić i Vučić za sada dobro, mada ne i sasvim uverljivo, amortizuju udare nastale zbog ove Šešeljeve odluke.

Tako, Tomislav Nikolić objašnjava da je potpredsedničko mesto u stranci samo počasno i da je bilo normalno da ga dobije neko ko se više bavio strankom, “ko je trčao sa sednice na stranačke skupove, sa skupova na promocije knjiga, nego neko ko odlično vodi jedan veliki grad”. “Ona na taj način posredno mnogo doprinosi stranci ali je za ovu funkciju bitniji neposredan rad”, zaključak je Nikolića. Maja Gojković, pak, što nije njen običaj, izbegla je da se direktno javi NIN-u već je poslala pisanu izjavu u kojoj piše da je “mislila da bi obavljanje visoke stranačke funkcije moglo da omete moj cilj, da kao član SRS-a postavim standard kako treba obavljati javnu funkciju”. Milorad Mirčić, šef poslaničkog kluba radikala u Skupštini Vojvodine, komentarišući ovaj slučaj kaže da u SRS-u nije bitan pojedinac, ma kako se zvao, već samo stranka.

Zašto je zapravo bitan ovaj pojedinac? Maja Gojković je oduvek bila “drugačiji radikal”, nije verbalno agresivna, nije političar jurišnik već se uvek trudila da bude dobra Novosađanka koja sa ponosom ističe svoje građansko ali ujedno i nacionalno i ravnogorsko poreklo. Takvu kakva je, sada kada se stranka shodno okolnostima polako menja, ocenjuje politički analitičar Đorđe Vukadinović, Maja se doživljava kao novo, pitomije lice Srpske radikalne stranke. “Ona bi možda mogla omogućiti mirnu transformaciju Srpske radikalne stranke u normalnu stranku evropske desnice. To su radikali najavili 2004. u kampanjama Nikolića, Gojkovićeve i Vučića, ali to nije naišlo na dobar prijem ni u tzv. elitnoj beogradskoj javnosti a sada se ispostavilo i u Hagu.” Taj dupli neuspeh vratio je u radikalsku retoriku “ustaše” i još neke odrednice iz njihovog starog rečnika.

Maja, kojoj je nova retorika jedino donela pobedu, za razliku od stranačkih kolega od nje nije odstupala; čak naprotiv. Između ostalog i na njoj, sagradila je vrlo jaku političku poziciju. Išlo joj je naruku, kaže Vukadinović, što su DS i DSS u Novom Sadu u stanju kliničke smrti pa je, uz odličan PR i rezultate koji je njen tim napravio u gradu, maksimalno raširila svoju podršku. I to do nivoa da bi jedina od radikala, a verovatno i svih drugih, imala šansu u predsedničkoj trci sa Borisom Tadićem.

Prema istraživanjima agencije “Politikum” iz septembra ove godine, Maja Gojković sa prosečnom ocenom 2,66 drugi je najbolji ocenjeni političar u Srbiji (prvi je Boris Tadić sa 2,71), među visoko ocenjenima, gde su računate samo četvorke i petice, takođe je druga u Srbiji, ovaj put ispred Borisa Tadića. Najvišim ocenama Gojkovićevu ocenjuje 31,7 odsto ispitanika a Tadića 30, 83 odsto. Dok u ova dva istraživanja slične procente beleže i Nikolić i Vučić, u istraživanju među stranački neopredeljenim ličnostima Maja ima značajno bolji rezultat. Na toj listi Maja je treća sa prosečnom ocenom 2,36. Drugoplasirani Koštunica ocenjen je sa 2,38 a prvi Tadić sa 2,57. Gojkovićeva uz to nosi i ubedljivo najmanji broj negativnih poena od svih radikalskih prvaka.

Svi ovi podaci govore, kaže Đorđe Vukadinović, da bi se od Maje Gojković mogao iskovati vrlo ozbiljan predsednički kandidat, jedini koji bi u dogledno vreme mogao da zabrine trenutno vrlo samouverenog Tadića. “Qudi ne vole da glasaju za one koji su već gubili trku i to je njena prednost u odnosu na Nikolića. U tandemu sa njim, ona kao nova, uspešna ličnost, bila bi možda idealan protivkandidat Tadiću.” Tu bi verovatno zadržala sve radikalske glasove a mogla bi da računa i na veliki broj glasača DSS-a i neopredeljenih.

S tim se slaže i Cvijetin Milivojević iz PR agencije “Pragma”. Prema njegovom mišljenju, ako čitav tzv. demokratski blok, uključujući i DSS, stane iza Tadića, Maja bi bila najbolji mogući kandidat radikala. Ako bi, pak, DSS izašao sa svojim ozbiljnim kandidatom, a to mogu biti samo Koštunica ili Velja Ilić, tu bi verovatni izbor radikala bio Toma Nikolić jer on kupi sigurnu radikalsku banku glasova od 900 hiljada, što je u trci utroje od velikog značaja. “Da radikali ozbiljno razmišljaju o Maji, govori i to da još nisu odredili kandidata za predsednika i da se zalažu da se predsednički izbori održe na proleće. Žele da vide šta će da bude na parlamentarnim izborima pošto Nikolić pretenduje i na premijersko mesto”, kaže Milivojević.

Razmišljajući u ovom pravcu, i celokupna sadašnja igranka oko potpredsedničkog mesta mogla bi da bude lukava strategija radikala kojom bi trebalo da se Maji privuku antiradikalski birači, ali i da se zadrži čvrsto radikalsko jezgro.

Ipak, bitnija uloga Maje Gojković od eventualnog izlaska “na crtu” Tadiću je što bi ona konačno mogla da doprinese normalizaciji naše političke scene. I to tako što će Srpsku radikalnu stranku definitivno prevesti u legitimne političke okvire, a samim tim dati joj priliku da pređe “magični broj” od milion glasova ili bar da nađe koalicionog partnera za vršenje vlasti. Đorđe Vukadinović kaže da Gojkovićeva može da bude neko ko će zadržati radikalsko jezgro i napraviti evropski iskorak ali i “jabuka razdora” u po disciplini prepoznatljivoj Srpskoj radikalnoj stranci. Na radikalima je, dakle, izbor.

Na osnovu izostavljanja Majinog imena sa liste potpredsednika ali i na osnovu pisma upućenog kongresu stranke, u kome je Koštunicu i Tadića okarakterisao kao eksponente zapadnjačke politike razbijanja Srbije, Vojislav Šešelj je protiv novog kursa stranke. Protiv rušenja onog “Berlinskog zida” koji smeta Maji. Da li i Nikoliću i Vučiću? Da li iz haške perspektive izgleda da je Maja jedina koja je skrenula sa stranačkog pravca ili se čitava stranka odvojila? Prema jednom stanovištu, Šešelj polako gubi kontrolu, stranka se pomera od onoga što je bila, njemu je najbliži ostao Vučić, nešto dalje je Toma, najdalje Maja. Prema drugom, i iz male haške ćelije Šešelj fenomenalno vlada situacijom i strankom i svi “izleti” su planski. Pa je i ovaj “Majin neizbor” deo unapred smišljene strategije.

U slučaju da mu stranka polako “izmiče” iz ruku, Šešelj nema mnogo manevarskog prostora. Miloševićev put napada na vlastitu stranku ili mogućnost formiranja nekakve SRS “Dr Vojislav Šešelj” kakva postoji u Republici Srpskoj, nisu baš jaki aduti u političkoj utakmici. Wegova najjača karta je to što i Nikolić, i Vučić i Maja imaju tu vrstu “lojalnosti” i “moralnosti” da dok je on u Hagu, sigurno neće pokrenuti pitanje vođstva i njegovog autoriteta.

A šta stvarno misli Maja Gojković? Ona je, u NIN-ovom upitniku, nedavno napisala da je njena skrivena slabost što predugo sakriva nezadovoljstvo. “Potiskujem ga u sebi umesto da odmah kažem šta mi smeta i šta me vređa.” Da voli da peva pesmu “Time is on my side” (Vreme je na mojoj strani) i da ponovimo, da bi čim bi došla na vlast u Srbiji, srušila “Berlinski zid” između plavih i žutih za bolju, novu Srbiju. U stvarnosti je samo redosled poteza drugačiji; prvo rušenje zida a onda vlast.