19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Najzad se to i ovde dogodilo: grupa navijača čačanskog “Borca”, njih tridesetak, koji se deklarišu kao “Četa”, došla je na utakmicu sa beogradskim “Voždovcem” maskirana belim kapuljačama po modelu Klu-kjuks-klana, razvila zastavu jedne američke savezne države, valjda Alabame, i uz nacističke pozdrave vređala igrača domaćeg tima, tamnoputog Majka Tamvanjeru iz Zimbabvea, tražeći od njega da ode jer ga u Čačku niko ne voli.
Usledila je, za naše prilike, brza reakcija: pripadnici “Čete” morali su da napuste tribine, nekolicina ih je pohapšena, uz mogućnost da okopavaju krompir pet godina, stadion “Borca” je suspendovan, dvojica članova uprave čačanskog kluba podneli su ostavke, a lordmer grada na Moravi izvinio se Majku Tamvanjeru. Nastavak sledi.
Crnci dolaze – Da li se ovaj skandal mogao očekivati? I da i ne. S jedne strane, i ovde je zaživela praksa angažovanja stranaca u domaćim klubovima. Nekim slučajem, prednjače igrači tamne boje kože. Sam Tamvanjera je, pre nego što je postao član “Borca”, igrao za “Javor” iz Ivanjice. Crnaca je bilo i u “Partizanu”, a ima ih i u trenutnom sastavu “Crvene zvezde”. Ta pojava je, u najkraćem, neminovnost u modernom sportu, naročito u industrijskom fudbalu čiji čelnici ne pitaju za rasu, boju kože, nacionalnu ili versku pripadnost, već brinu samo o profitu i marketingu. Praksa se iz klubova preselila i u nacionalne selekcije: dovoljno je da uzmeš pasoš neke države i da te, tamnoputog kao “nestle” čokolada, regrutuju pod, recimo, poljsku zastavu.
S druge strane, opet, netrpeljivost prema obojenima je neka vrsta opšteg mesta evropske fudbalske scene. Domicilni igrači se često sa omalovažavanjem, uz uvredljive slogane, pa i psovke, odnose prema saigračima tamne kože, a taj stav nipodaštavanja nije, primera radi, zaobišao ni španskog nacionalnog selektora. Navijači, razume se, prednjače. No, tako je kako je. Sada se, kako vidimo, i nama dogodilo.
Politička pozadina – U nekim od prvih komentara čačanskog incidenta, doduše ne eksplicitno, provejava mišljenje o političkom predznaku skandala na utakmici “Borac” – “Voždovac”. Nema sumnje da je maligna političnost zbilja simbolizovala ispad navijača. S tim što se, kod ovakve definicije, ne vodi računa o specifičnoj psihologiji fudbalskih tifoza. U principu, oni su lišeni političkih aspiracija. Wih ni sama fudbalska igra više mnogo ne interesuje; većina ih utakmice posmatra leđima okrenutim terenu. Najveći broj tih koje povremeno nazivamo fudbalskim huliganima na stadione odlazi kako bi osetili pripadnost nekom i nečemu, dakle navijačkim grupama, a njihove jedine ambicije su horsko navijanje, izazivanje incidenata, kako verbalnih tako i uopšte, i makljaža sa pripadnicima suprotnog navijačkog tabora. Povremeno i sa policijom.
U incidentima koji se dešavaju diljem kontinenta treba, pre svega, uočiti socijalni aspekt stvari, odnosno činjenicu da se huligani regrutuju iz marginalnih društvenih slojeva, iz prigradskih i siromašnih porodica, sa životnog dna. Naravno da je njihovo nasilničko ponašanje takođe osobena vrsta političkog izjašnjavanja. Još gore od toga: budući da su principijelno lišeni prepoznatljivog političkog identiteta, bilo kakvog identiteta u političkom smislu, navijačke družine postaju lak plen političke instrumentalizacije, spremno prihvatajući nečiju politiku kao svoj zaštitni znak a da nemaju nikakvu svest o stvarnoj (političkoj) suštini takvih opredeljenja. Rečitu ilustraciju ovog stanja pružila je situacija iz devedestih godina prošlog veka, kada su navijači prvo oduševljeno klicali Miloševiću, a onda mu predlagali da se ubije za spas Srbije.
Loša imitacija – Naravno da uvid u ovakvo činjenično stanje, značajno kod svake socio-psihološke sondaže, nikoga ne oslobađa konkretne odgovornosti. Incident u Čačku, gradu koji ima veći “Merkatorov” šoping mol od onog beogradskog, biće povod da se zaključi kako je huligansko ponašanje, koje često prelazi s onu stranu granice divljaštva, odraz duhovne situacije čitavog ovog (tranzicijskog) društva, zemlje posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma. Jeste. I šta onda? Zar se od čačanskog (ili bilo kog drugog) navijača, često nezaposlenog ili sa neredovnom platicom koja ga jedva održava na ivici biološke egzistencije, koji pride živi u prigradskoj straćari, obično bez struje i vode, može očekivati – ili čak zahtevati – drugačije ponašanje, da li bi baš on trebalo da bude stegonoša vere u svetlu budućnost, a o multietničkim i multikulturalnim faktorima već i da ne razmišljamo. Ne biva.
Otuda, u svakoj analizi čačanskog slučaja, valja u prvi plan staviti ikonografiju tog incidenta – njegov fašistički i kjukjusklanovski karakter. Neonacističke grupe protokolisanih nasilnika nisu retke u savremeno doba, ali su, svuda u svetu, a pogotovu u nas, osobena demonstracije poslovice o potkovanoj žabi. Teško je poverovati da su se čačanski fudbalski hiligani, od duga vremena, iz straha za svoju bogatunsku poziciju, koju ugrožavaju drugi i drugačiji, to jest crnci-došljaci, ozbiljno bavili proučavanjem rasističke ideologije Kju-kjuks-klana. Ni većina današnjih Amerikanaca nije načisto s tim šta to beše. Ali je, bar u Americi, zgodno kao filmska tema u žanru tzv. angažovane umetnosti. Na filmu, jasno, usamljeni jahač pobeđuje rulju u belim kapuljačama. Zato otpada objašnjenje da su pripadnici “Čete” bili pod uticajem propagande iz inostranstva. Uostalom, sumnjam da u Čačku još radi bioskop. Wima se samo učinilo zgodnim da se poigraju belih neprijatelja crnaca i njihovih ljubitelja. Svejedno, opasna je to bila igra.
Sa fašističkom simbolikom podizanja ruke isti je slučaj, ako ne i mnogo gori. Fašizam je, bez obzira na svoju monstruoznost, oličenu u krvavom ratu protiv čitavog sveta i koncentracionim logorima za masovno uništenje, bio celovit društveni projekat, izgrađeni sistem globalne emocionalne kuge. Može li on vaskrsnuti u propozicijama savremenog globalističkog sveta? Sumnjam. Prihvatanje njegove ritualne simbolike je, prosto, majmunisanje, prazna poza. Tim je više zabrinjavajuće. Jer, violentna rasna netrpeljivost, izražena u Čačku nacističkim pozdravom i kapuljačama Kju-kjuks-klana, vraća raspravu na početak, na društveni status onih koji su izazvali nemili incident.
Sve i ništa – Najprostije rečeno, radi se o mladim ljudima bez nade ili na putu da svaku nadu izgube. Oni se sa svojim omiljenim klubom identifikuju samo zato što im navijačka vezanost omogućava da se, na utakmici, ali i pre i posle nje, uz pivo, osećaju sigurnim u masi srodnih im duša, kao lica u gomili koja svojom bezličnošću overava njihov kobni nedostatak ličnog identiteta. Huligansko ponašanje na tribinama fudbalskih borilišta je, tako, i ovako, zbilja slika društva. Valja tu sliku podvrgnuti promeni. Kako bi to rekao onaj nemački doktor svih nauka, veliki vrač revolucije, promena je najsigurnija kada se stvari zahvate u korenu, a koren za čoveka jeste čovek sam. Obično je nezaposlen. Jedini mu je posao da odlazi na fudbalske utakmice. I šta tamo da radi? Neće valjda da pomno prati igru na terenu, koja je u nas i inače nikakva, dakle društvena. Pa se, je li, odaje krimogenom ponašanju, imitirajući loše momke iz istorijskih slikovnica za ometene u razvoju. Nije ga baš briga hoće li mu zapasti petogodišnje okopavanje krompira u ustanovi zatvorenog tipa. Jer, i to je nešto. Kada mu je sve ostalo ništa.
|
Pomaganje Američke bitke KKK čine beli, visokomoralni američki protestanti, čiji je cilj potpuna segregacija i potpuno uništenje komunizma u svim njegovim oblicima Procenjuje se da danas u Americi ima oko 3 000 sledbenika KKK, podeljenih na mnoštvo različitih organizacija, koje nose različita imena i često se reorganizuju ili gase. Uprkos tome što im članstvo nije brojno, njihovo pojavljivanje na ulicama pod prepoznatljivim kapama KKK često je predmet sudskih sporova. U oktobru 1999. godine organizovali su protest u Wujorku ispred zgrade Federalnog suda, kako im grad nije dozvolio da nose kape tužili su gradske vlasti da im povređuju pravo koje garantuje slobodu govora i dobili su spor. Sud je smatrao da im je to dozvoljeno prvim amandmanom, slične pobede na sudu dobili su i u Indijani i Pensilvaniji. Aktivirale su se, međutim brojne grupe za ljudska prva i oko 6000 ljudi demonstriralo je na istom mestu protiv KKK. Razdvajalo ih je više stotina policajaca, od kojih su dva povređena. Lider Klana Yejms Šeli objasnio je da su izabrali Wujork da bi pobedili zakon o zabrani nošenja maski. Šeli je 18 godina radio u državnoj službi u instituciji zaduženoj za zatvorski sistem. Napustio je službu posle istrage u kojoj je ustanovljeno da poseduje literaturu KKK. Nekada veoma moćna organizacija koja je početkom prošlog veka brojala oko pet miliona članova i bila infiltrirana u političke i poslovne krugove, izgubila je dosta moći krajem tridesetih godina. Ipak, iako je broj članova drastično opao, a čvrsta organizacija se raspala, male preostale grupe bile su izrazito ekstremističke. Aktivnosti koje su ostaci članstva preduzimali tokom šezdesetih dobile su svoju završnicu na sudu tek sada. Prošlog juna proglašen je krivim Edgar Rej Kilen član KKK za ubistvo trojice boraca za ljudska prava (dva belca i jedan crnac) 1964. godine. Uprkos dokazima koje je pre četrdeset godina prikupio FBI državno tužilaštvo Misisipija nije tada podiglo optužnicu. Porota je sada zaključila da je kriv za organizovanje mase koja je ubila te ljude na seoskom putu kasno noću. Ovaj slučaj poslužio je kao osnova za film “Misisipi u plamenu” 1988. godine. U maju 2002. godine osuđen je na doživotnu robiju Bobi Frank Čeri zbog bombe koja je 1963. godine postavljena u Baptističkoj crkvi u Birmingemu u Alabami. Osamdesetoro dece bilo je toga dana na molitvi, četvoro je poginulo, a 22 povređeno. Ovaj događaj duboko je potresao Ameriku i postao tema pesama i filmova. Nina Simon napisala je pesmu, Don Koltrejn takođe, Spajk Li snimio je film “Četiri male devojčice”. Suđenje ipak nikako nije dolazilo do kraja, pošto se naknadno ispostavilo da FBI nije prosledio dokaze koje je imao. Pošto je slučaj više puta ponovo otvaran FBI je 2000. godine pristao da sarađuje i sedamdesetogodišnji Čeri konačno je osuđen. Tadašnji direktor FBI Edgar Huver izjavio je posle presude da je u ono vreme bilo nemoguće doneti presudu zbog jake klime rasizma. Nastao 1866. godine u Tenesiju, KKK bio je u stvari pokret veterana Konfederacije, poraženih i veoma nezadovoljnih pravima koja su crnci dobijali, naročito uplašeni idejom da se crnicima da pravo glasa. Smatrajući da južnjaci gube svoja prava, počeli su da zastrašuju crnce, ali i republikance. Pojavljujući se noću u belim odorama, često su govorili da su duhovi poginulih vojnika. Ubrzo se zastrašivanje pretvorilo u linčovanje i ubistva i doseglo tolike razmere da je KKK 1871. godine zakonom zabranjen. Pošto su mnogi članovi pohapšeni, Klan se raspao. Ponovo je ustanovljen 1915. godine, preuzeta je tradicija odevanja i napada, ali su sada meta bili crnci, Jereji i katolici. Bila je to nova antisemitska i antiimigrantska politika, koja je nastavila da veliča supremaciju belog čoveka. Film “Rođenje nacije” koji je veličao prvobitni KKK dosta je doprineo popularnosti novog Klana. Dvadesetih godina KKK je bio na vrhuncu moći, finansijske i političke, veoma uticajan u mnogim državama, sa višemilionskim članstvom. Funkcionisao je kao visokoprofitna organizacija. Lideri su naplaćivali članarinu i prodavali kostime, zadržavajući novac za sebe. Kontrolisali su vlade u Tenesiju, Oklahomi, Oregonu i Indijani, gde su postigli najveći uspeh, kad je njihov član 1924. godine izabran za guvernera, a zatim ceo državni aparat popunjen takođe članovima KKK. Na vrhuncu moći i čak sa idejom da naprave KKK grad u Kaliforniji, osećajući da imaju i političku zaleđinu, postali su sve nasilniji. Sve se završilo posle ubistva Magde Obelholcer, koja je brutalno pretučena i silovana. Izvršilac je bio tada uticajni član KKK Dejvid Stivenson. Posle tog slučaja broj članova je naglo opao, samo u Indijani pao je sa 178 000 na 4 000. Klan je kasnije pokušavao da stane na noge, da se osloni na svoju antikomunističku politiku, ali do nekadašnjeg uspeha više nije došlo. Veze sa KKK nekada veoma cenjene postale su nešto što se mora objasniti, ako se već ne može sakriti. U svojoj memoarskoj knjizi, objavljenoj prošle godine, demokratski senator iz Zapadne Virdžinije Robert Bird posvetio je dosta prostora objašnjavajući svoju povezanost sa KKK. Bilo je to 1940. godine, kada mu je bilo 22 godine i nadao se da će kroz Klan “ostvariti svoje ambicije i talente”. Takođe KKK se borio protiv komunizma. Video je i mogućnost da ostvari političke ambicije, društvo je, kako navodi, bilo sastavljeno od elite, u njemu su bili doktori, advokati, sudije, koji nisu zagovarali nasilje protiv crnaca. Da bi uopšte stupio u vezu sa Klanom morao je da regrutuje 150 svojih prijatelja i naplati pristupnice od 10 dolara i još 3 dolara za opremu. Kada je to uradio mogao je grupa KKK u malom mestu u zapadnoj Virdžiniji. Bird se seća da mu je Veliki Zmaj (titula u hijerarhiji KKK) oduševljen njegovim organizacionim aktivnostima rekao: “Ova zemlja treba takve ljude kao što si ti da vode naciju”. Iako tvrdi da je njegovo članstvo trajalo oko godinu dana, u pismu koje je uputio jednom segregacionistički nastrojenom senatoru krajem 1945. godine, a koje je objavljeno 42 godine kasnije, Bird piše da bi radije umro hiljadu puta nego se priključio vojsci u kojoj će pored njega biti crnac. Sve to ipak nije ugrozilo njegovu karijeru, postao je jedan od najmoćnijih ljudi u Senatu, za pola veka koliko je proveo na Kapitol Hilu, uspeo je da izdejstvuje da se iz federalnog budžeta izdvoji ogroman novac za njegovu rodnu Virdžiniju, u kojoj je organizovao milijarde dolara vredne poslove, programe i projekte. Više škola, javih zgrada, mostova i puteva nosi njegovo ime. Knjigu je, kako kaže, napisao da bi upozorio mlade da vode računa o tome kome se priklanjaju, jer ga je njegova prošlost proganjala kroz celu karijeru. Sadašnji klanovi insistiraju na tome da se njihovi članovi ne bave kriminalom i ne krše zakon, štaviše jedan od postulata KKK je poštovanje zakona. Oni, naime, samo žele da iskažu svoje mišljenje i da zaštite belu rasu koja je ugrožena. U sudskim procesima pomaže im organizacija ACLU (American Civil Liberties Union) koja se bavi zaštitom prava i sloboda garantovanih ustavom. U razlozima zašto treba da pristupite KKK navode se i sledeći: zato što ga čine beli, visokomoralni američki protestanti, zato što je cilj KKK potpuna segregacija i potpuno uništenje komunizma u svim njegovim oblicima, zato što si sad potreban KKK da pomogneš američku bitku. Od običnih članova se zahteva da dele letke, idu na demonstracije, a pre svega da regrutuju nove članove. Tek ako budu dovoljno uporni i organizaciono sposobni mogu da računaju da će dobiti neku od titula “Zmaj” ili “Čarobnjak”, koja će mu omogućiti da vodi sopstvenu ispostavu KKK. I možda jednom i poseti Muzej amerikanizma. Ivana Janković |
