Po želji urednika

Predložio sam Orhanu Pamuku kada je došao u Beograd u maju da ga odvedem u spomen-muzej prvog i jedinog srpskog nobelovca Ive Andrića, jer sam mu rekao da ga vidim kao budućeg. Dobro poznaje Andrićev opus i veoma ga je interesovalo da razgleda njegov dom, a onda sam ga odveo pred uramljenu diplomu Švedske akademije umetnosti koja se uručuje dobitnicima Nobelove nagrade. Rekao sam mu da je dobro pogleda jer mu je ovo prva i poslednja prilika da je vidi izbliza. Obojica smo se slatko nasmejali ovoj mojoj šali”, ispričao je Vladislav Bajac, kolega, lični prijatelj i vlasnik “Geopoetike”, koja je ekskluzivni izdavač Pamuka za Srbiju.

Ovu anegdotu sam saznala od Bajca na maloj svečanosti koju je priredio nakon što je svet obišla vest da je turski pisac Pamuk ovogodišnji dobitnik najvećeg svetskog literarnog priznanja i da se sa 54 godine upisao u literarni Panteon.

Za Bajca, koji je srpske čitaoce upoznao sa Pamukom preko romana “Bela tvrđava”, a zatim je objavio “Novi život” i ove godine “Zovem se Crveno”, vest o nagradi ne znači samo da je kao izdavač imao njuha za prave vrednosti, da će ove knjige, i sve buduće Pamukove koje će objaviti imati kupce, već je to pre svega zadovoljstvo što je bliski prijatelj i neka vrsta “brata po duhu” stigao da se uspne na literarni presto.

Iz njegove priče sam saznala da je i njihov prvi susret ličio na “nešto preuzeto iz romana” jer se pre puta za Istanbul, a to je bilo pre četiri-pet godina, obratio Pamuku sa molbom da se sretnu. Do susreta, koji je ugovoren kao da se radi o špijunskoj konspiraciji, došlo je na Prinčevskim ostrvima u Mramornom moru, nedaleko od istanbulske obale gde su, još od otomanskih vremena, letnjikovci istanbulske elite.

“Od tada se redovno srećemo kada putujem u Tursku i jednom sam poveo i porodicu, a on nas je dočekao sa dve kočije sa konjskom zapregom, jer na tim ostrvima nema automobila”.

Bajac je dopunio priču o druženju sa Pamukom podatkom da se on svakoga leta povlači na ostrva nekoliko meseci da bi pisao u miru i iznajmljuje letnjikovac koji je nekada pripadao njegovoj porodici (opširnije o tome u NIN-ovom feljtonu na 84. strani). Pamukov deda je zgrnuo silne pare gradeći železnicu, ali otac mu je bio boem i raspikuća pa je prodao letnjikovac za koji je Pamuk sentimentalno vezan.

“U jednom času me je pitao da li da ga otkupi od vlasnika, jer sada to može, a ovaj je spreman da mu proda. Ja nisam umeo da ga savetujem jer možda je za njega bolje da sačuva nostalgiju za ovim mestom, nego da ga poseduje”, poverio se Bajac.

Kada je Pamuk u pitanju, nezaobilazna tema je njegov sudar sa turskim konzervativcima koji su bili rešeni da ga oteraju u zatvor, jer je imao smelosti da pre više od godinu dana izjavi jednom švajcarskom listu da je “30.000 Kurda i milion Jermena ubijeno u Turskoj i niko se osim mene ne usuđuje da govori o tome”.

Reakcije na ovu izjavu bile su burne i Pamuk je optužen da je “uvredio svoj narod”, okaljao mu obraz, i protiv njega je podignuta optužnica. Suđenje je izazvalo još više kontroverzi i dok su u Turskoj tražili da bude osuđen, a kazna je mogla da bude do tri godine zatvora, i dok su spaljivane njegove knjige, na Zapadu su svi jednoglasno stali na stranu pisca u ime prava na slobodu mišljenja i govora. On je bio veoma uzdržan, ali je ostao dosledan u tvrdnji da govori istinu i ne vidi šta je tu loše. “Dobro ili loše, zar nemaju ljudi pravo da iznesu svoje mišljenje na miru?” bila je njegova reakcija.

Turska, koja žarko želi da se priključi Evropskoj uniji, možda teška srca, ali je ipak prekinula suđenje, navodno, zbog nekih tehničkih propusta. To ne znači da je član krivičnog zakona na osnovu koga se podižu optužnice protiv drugih intelektualaca u Turskoj zbog sličnih izjava ukinut, niti su povučene optužnice protiv manje uglednih ličnosti nego što je Pamuk.

NJegovim zemljacima nije milo ni to što je izjavljivao da je religija samo za sirotinju i provincijalce, a i među kolegama, piscima u Turskoj neki ga proglašavaju uobraženim, elitistom, zakopčanim do grla i nisu našli za shodno ni da mu čestitaju što je domovini doneo prvu Nobelovu nagradu za književnost. Neki su čak izjavili da su postiđeni što je nagrada pripala Pamuku, koga ne smatraju velikim piscem već su mu priznanje donele njegove političke izjave.

Pre dolaska u Beograd upozorio je svoje domaćine da dolazi samo kao pisac da priča o literaturi, a ne o politici i nije prihvatio nijedan intervju sa novinarima izvan kulturnih rubrika. Ipak, nisu se mogla izbeći pitanja vezana za njegov duel sa konzervativnim snagama u svojoj zemlji. Ponavljao je da je suđenje skinuto sa dnevnog reda, da je on slobodan čovek i ne želi da se vraća toj temi, a zanima ga samo pisanje, jer politika je dosadna. Pamuk ne doživljava sebe kao angažovanog pisca već kao čoveka koji ne želi da ćuti o tabu temama kojih u Turskoj ima dosta.

Bajac mi je otkrio da Pamuk smatra da je sve što se odnosi na Kemala Ataturka i njegove reforme još uvek apsolutno tabu tema i uporedio je odnos prema “ocu turske nacije” sa odnosom stanovnika Jugoslavije prema Titu. “Rekao mi je da Ataturku zamera mnoge stvari, ali još nije vreme da napiše kritički intoniranu biografiju”, kazao je Bajac.

Pamuk je u Beogradu boravio kao gost “Geopoetike” i nije imao nikakvu obavezu prema ambasadi svoje zemlje, ali se ambasador pojavio na konferenciji za novinare priređenoj u Zadužbini Ive Andrića i u organizaciji Srpskog PEN centra u čijem je rukovodstvu Bajac.

On mi se poverio da se našao u neugodnoj situaciji jer nije znao da li će Pamuk želeti da se sretne sa ambasadorom Turske. “Zapitao sam ga je da li se slaže da na večeru koju priređujem u njegovu čast u svom domu pozovem i ambasadora. Pamuk se složio i pisac je neko vreme razgovarao u četiri oka sa zvaničnim predstavnikom Turske. Docnije, ambasador mi je rekao”, nastavio je da priča Bajac, “da je bio veoma zadovoljan političkom korektnošću Pamukovih izjava tokom boravka u Srbiji”.

Nakon saopštenja odluke Švedske akademije da je Pamuku pripalo priznanje koje mu se dodeljuje zato što je “tragajući za melanholičnim duhom svog rodnog grada otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura”, mediji u svetu bili su preplavljeni reagovanjima sa svih strana i spekulacijama koliko je na odluku uticao piščev konflikt sa vlastima. Niko nije direktno osporavao da u odluci ima primesa javne podrške Pamukovom prozapadnom opredeljenju, ali mu niko, osim najzadrtijih turskih nacionalista, nije ni osporavao da je jedan od najboljih savremenih pisaca koji je već nekoliko godina proglašavan za potencijalnog dobitnika Nobelove nagrade.

Ove godine su uz njega “u igri” bili sirijski pisac Adonis, japanski Haruki Murakami, Šveđanin Tomas Transtremer, Amerikanac Filip Rot i njegova zamljakinja DŽojs Kerol Outs, Izraelac Amos Oz, Peruanac Mario Vargas Qosa i Meksikanac Karlos Fuentes. Šanse su davane Korejcu Ko Ui, Kes Notebon iz Holandije, Britancu Salmanu Ruždiju, ali originalni spisak kandidata neće biti dostupan javnosti još pola veka.

Pamuk je veoma samokritičan prema sebi kao piscu, iako je potpuno posvećen poslu za koji se opredelio kada je imao samo 23 godine. U Beogradu se požalio da veoma sporo piše i da je, uprkos konstantnom radu, uspeo da napiše samo sedam romana, a sada radi na osmom za koji mu, kako je rekao srpskom prevodiocu Ivanu Panoviću, treba još najmanje 100 dana potpunog mira. Panović je saznao i naslov “Muzej nevinosti” i ništa više.

Svestrano nadaren, jer je mogao postati i slikar, što je i želeo u mladosti, arhitekta jer je to uspešno studirao, novinar, jer je to diplomirao, Pamuk je za rukopis prvog romana “DŽevdet beg i njegovi sinovi” dobio nagradu, što ga je opredelilo da se posveti pisanju.

Prema rečima Panovića, koji je maestralno preveo njegov roman “Novi život” i za to dobio najviše prevodilačko priznanje “Miloš Đurić”, pisac danas odbija da se to debitantsko delo prevede, a ne želi da kaže razlog. Panović, koji upravo radi na prevodu romana “Sneg” i koji će “Geopoetika” objaviti posle već završenog prevoda knjige “Istanbul: grad i sećanja”, misli da je možda u pitanju samokritičnost, jer je to ipak debitantski rad, ili u njemu ima previše autobiografskih elemenata i piščeve intime da nije više voljan da je deli sa čitaocima.

Pamuk je veoma brzo obasut zvaničnim priznanjima u Turskoj i u inostranstvu, pre svega u Francuskoj i danas su, pored već pomenutog prvenca, “Bela tvrđava”, “Novi život”, “Crna knjiga”, “Zovem se Crveno”, “Sneg” i “Istanbul” prevedeni na više od 40 jezika i prodati u milionskim tiražima. Kritičari ne štede hvalospeve, ali je mnogo važnije da su ga čitaoci prihvatili, jer on poput drevne Šeherezade ispreda magične priče i uvlači ih u svoju literarnu mrežu.

Ni srpski čitaoci mu nisu odoleli, i pre nego se okitio Nobelovom nagradom, što pokazuju podaci iz knjižara gde je već nekoliko meseci njegov roman “Zovem se Crveno” na vrhu liste bestselera.

Pamuk će, ponovo, biti u žiži interesovanja svetske javnosti 10. decembra kada će u Stokholmu primiti istu diplomu kao onu sa početka ove priče i još 1,4 miliona dolara. Zatim će se vratiti miru Prinčevskih ostrva i onome što najviše voli – pisanju, na radost čitalaca koji će sa nestrpljenjem čekati svaku novu knjigu.

Vera Kondev