Roman od pesama

Korak po korak, i stih po stih, polako se, sa godinama, formira posebnost jednog pesničkog glasa. U knjigama “Pospanost” (1992), “Umanjenja” (1996) i “Jureći u raj” (2000), za koje bi se moglo reći da predstavljaju etape njegovih stvaralačkih preobražaja, ali uvek uz naglašenu narativnu i verističku dimenziju, Nenad Milošević se, sada, u zbirci “Pesme sa Save i Dunava”, oglašava kao pesnik jedne naročite fenomenologije svakodnevlja, one što poriče inače prenaglašenu potrebu dobrog dela ovdašnje poezije da se neprestano izjašnjava o “sudbinski” važnim pitanjima. Ne, naprotiv. Za Miloševića je, kako je to u pogovoru njegove knjige izabranih stihova “Mesta” (2004) razložno primetio nešto stariji saputnik Milovan Marčetić, poezija pre svega važno individualno “emotivno i moralno uporište”, a potom i “polje intelektualnog istraživanja”. I zaista, ima nečeg indikativnog, čak bi se moglo reći i smislotvornog, u pesnikovoj odluci da se hotimično zadrži na terenu koji najbolje poznaje, u krugu intimističkog, porodičnog iskustva, u ambijentu običnog, anonimnog života. Na fonu pevanja o bankomatu, bageru za pesak, četrdesetom rođendanu, košarkaškoj utakmici, šetnji pored reke ili nečem drugom, sličnom ili različitom, lakše se i ubedljivo proslovi o Svetom duhu ili “otvaranju ka nebu”. Tu se Milošević koristi prastarim lirskim naukom da se prisustvo viših sadržaja lakše otkriva u nabrajanju naizgled profanih detalja i sitnica, nego u preforsiranom insistiranju na velikoj temi.

Mada je komponovana u formi niza, iscela, kontinualno, otprilike onako kao kada listate kakav album sa fotografijama od kojih svaka ima neku svoju priču, i zahteva neko dodatno razjašnjenje, Miloševićeva knjiga “Pesme sa Save i Dunava” ipak se jasno deli na dva dela. Prvi od njih bismo mogli nazvati introspektivnim, pounutarnjenim, u kojoj onaj koji izgovara pesmu (glas, subjekt, sam pesnik), gleda u svet i na jezičku hrpu pribira sve što u pesmu može stati. U tom pribiranju vlada evidentni egalitarizam, svaka činjenica tzv. stvarnosti, bilo da je reč o akumulatoru, Karuzu, vozovima državne železnice, Bogu ili mislima o iskupljenju, vredna je da bude imenovana. No, nagomilavanje predmetnosti i odgovarajućih asocijativnih reakcija, a uglavnom tako nastaje Miloševićeva pesma, ne vrši se tek onako, sebe radi, niti se iscrpljuje u odgovarajućoj mehanici stiha, već pesnik, pokretanjem takvog jezičkog procesa, u stvari detektuje i hvata sopstvenu emotivnu reakciju. Još preciznije, on posmatrajući i nabrajajući gradivne elemente vlastitog života, ekstrahuje iz njega odgovarajući smisao, izbegavajući intonacijsku prenaglašenost od ove ili one vrste.

Reklo bi se, stoga, da je Milošević suzdržan pesnik, pesnik koji ne želi da opterećuje niti zavodi čitaoca povišenom temperaturom svojih stihova, već, oblikujući cerebralnu ali ne i hladnu distancu, govori o onome što ga preokupira. Miloševićeve pesme su, zapravo, jezičke slike, lako se prate i zamišljaju, nema u njima enigmatičnih mesta niti naglašenih poenti, za koje mi se (poente) inače čini da predstavljaju najdiskutabilnije mesto njegove poezije. Jer, kada se nešto nabraja, mora se nešto i zaključiti, pogotovo tamo gde pesme, što je svojstveno Miloševiću, teže da dobiju oblik priče ili makar narativne skice. Ustežući se da bude apodiktičan, što je svakako objašnjiv i umestan naum, i nastojeći da mu pesma bude čist doživljaj, laka dijagnoza u jezik uhvaćene stvarnosti, pesnik, međutim, ponekad pomalo neobrazloženo završi pesmu, naprosto je prekine, ostavi otvorenom, prećuti razlog. Dabome, pesma nije nikakav silogizam, ali njena unutarnja logika, makar to bila i logika aleatornosti, ipak je vuče u pravcu dovršenosti oblika.

U završnom delu knjige koja se ne libi da peva o konkretnostima, o predelima koje odmah prepoznajemo, Nenad Milošević ispisuje niz pesama što, makar formalno, sudeći prema naslovima (nazivi kalendarskih meseci, od septembra do avgusta), prate promene vremena i godišnjih doba. Upravo će u pesmi “Septembar”, kao da uzgredno oglašava jedno od svojih poetičkih pravila, pesnik napisati kako “ne postoje krajevi nego prekidi”, i taj će se utisak, stečen u osmatranju pojavnog sveta, pretvoriti u gradivno načelo njegovih pesama. Pounutranjeni svet iz prvog dela knjige polako se, nipošto ne i naglo, ali izvesno, pretvara u ospoljeni svet, subjekt koji ga posmatra povlači se na njegov rub, i gotovo da ga objektivizuje. I tako se, u toj postupnoj promeni, koja ozvaničava pesnikovo uverenje da se lirizam ne može zamisliti bez poetizacije vlastitosti, bez pevanja o sopstvenom iskustvu, o svom životu, o neponovljivoj individualnosti, obrazuje i završni utisak o Miloševićevim stihovima sa Save i Dunava. Sudeći po pesnikovoj nameri da tim stihovima svedoči i promišlja svoj život, a povodom prostora u kojem postoji, moglo bi se sa dosta osnova reći da je njegova knjiga u stvari jedan fragmentarizovan egzistencijalni roman, ispripovedan u pesmama. Nepretencioznim, i utoliko više obavezujućim. Miloševićeve ponajbolje pesme ne opterećuju, a to je kvalitet koji bi svakako trebalo uvažiti. Ako je život naporan, barem pesme o njemu ne moraju biti takve.

Mihajlo Pantić