Neostvareni prezir

U omnibusu Paskaljevićevih, oca i sina, prikazani su ludaci, prevaranti, siledžije, bezdušne propalice; odnosno: upropašćeni, ojađeni, manipulisani, ozvereni i unezvereni; lakoverni, nemoćni i prostodušni koji moraju da se ulaguju moćnima i pokvarenima. Naslov “Optimisti” je ciničan, a cinizam podrazumeva prezir.

Ovaj prezir i prema onima koji zlostavljaju slabije od sebe i prema zlostavljanima – slabima koji nalaze “optimizam” da otaljavaju život u uvredljivim i ponižavajućim uslovima za sebe, međutim, nismo mogli da osetimo gledajući film o njima. Lutajući od parabole, preko građanske drame, do groteske i lakrdije, petodelni “Optimisti” su necelovito i neuverljivo, vizuelno neupečatljivo delo bez dramskog naboja.

Samo u jednoj od pet epizoda, i to na njenom početku i kraju (gde se reditelj približio stilu prethodnog svog filma, vrlo dobrom “Snu zimske noći”), u kojoj novopečeni bogataš (Tihomir Arsić) siluje devojčicu, ćerku svog radnika (Lazar Ristovski), a oni mu, otac i ćerka, nakon toga, donose poklone da ga ne bi razljutili i na sebe navukli bedu još veću od ove u kojoj se nalaze, tek tu počeli smo u sebi da naziremo sažaljenje i prezir. Ali, u svom središnjem delu, ova je epizoda, bespotrebno, obremenjena lakrdijom očeve pretnje nasilniku, i tako je rasplinuto osećanje koje se u nama začinjalo.

Ovaj omnibus nije uspeo da ostvari ni nameru da nam, u pet uloga, predstavi u punoj raskoši njegovog glumačkog umeća Lazara Ristovskog. U tri epizode (izuzev maločas pomenute, u kojoj glumi oca silovane devojčice i, dakako, one u kojoj “igra” leš na odru), Ristovski se nedovoljno preobražavao.

Paskaljević, reditelj, težio je da u “Optimistima” stvori prizore-metafore analogne našoj društvenoj stvarnosti, ali, pri tom, nije mu pošlo za rukom da sami ti prizori-metafore deluju realistično.