Eksperti za pranje mozga stanovništva

Dve teške krize koje su u septembru potresle socijalističku vladu mađarskog premijera Ferenca Đurčanija i desničarsku vladu poljskog premijera Jaroslava Kačinskog, čiji je brat blizanac predsednik Poljske, ukazuju i na tamnu stranu bilansa tranzicija novih članica Evropske unije.

Kriza Đurčanijeve vlade izbija posle otkrivanja da je “vlada lagala građane”. Kako se čuje na audio-snimku koji se pojavio u medijima, premijer je izjavio da su članovi socijalističke koalicije “lagali narod i danju i noću”. Protesti na ulicama Budimpešte, koje je predvodio konzervativni, desničarski pokret Fides, na čelu sa bivšim predsednikom vlade Mađarske Viktorom Orbanom, predstavljeni su kao revolt demokratije protiv obmane glasača, ali je njihova prava motivacija pokušaj da se u Mađarskoj ponovo stvori atmosfera nacionalističkog konzervativnog modela liberalne privrede kakav je već poznat iz vremena kada je Orban vladao zemljom. U to vreme, glavni prioriteti Mađarske bili su učlanjenje u NATO i smanjenje spoljnog duga, a kod nas su bili posebno rezonantni tonovi Orbanovih izjava o ugroženosti vojvođanskih Mađara u Srbiji i potrebi da ih Mađarska zaštiti.

Istovremeno, sasvim različita vlada u Poljskoj, pod rukovodstvom Jaroslava Kačinskog, izraz je izrazito desno orijentisanog političkog sistema. Kačinski i brat vode stranku slikovitog imena “Zakon i pravda”, koja je do vlasti stigla na obećanjima da će smanjiti korupciju i kriminal. Oni se protive ulasku Poljske u evro-monetarnu zonu, imaju generalno posmatrano nacionalističke stavove i prave saveze sa radikalnim ruralnim strankama, pre svega sa seljačkom partijom “Samoodbrana”, koju vodi razbarušeni Andžej Leper. I ta vlada doživljava krizu i planira se, možda već u novembru, održavanje blic-izbora, upravo zbog korupcijskog skandala. Predstavnici stranke “Zakon i pravda” su, naime, snimljeni (ovde je reč o video-zapisu) kako Renati Berger, članici donedavnog koalicionog partnera “Samoodbrana”, nude funkcije i novac da prebegne u njihovu stranku, što je dovelo do gotovo potpunog urušavanja ionako skromne političke podrške vladi Kačinskog.

Očigledno je, ipak, da su uzroci političkih trvenja dublji od neposrednih povoda. U Mađarskoj ključa desničarsko raspoloženje čija žrtva bi mogao biti Đurčanijev kabinet, dok u Poljskoj glavno gorivo političkog revolta predstavlja nezadovoljstvo rezultatima institucionalnih reformi i statusom unutar EU.

Obe zemlje, i Mađarska i Poljska, članice su EU i NATO-a, ali se njihovi građani unutar EU nalaze u tzv. “drugoj zoni”, to jest nemaju prava i privilegije koje imaju građani ostalih evropskih zemalja. Državljani novoprimljenih članica nemaju pravo na slobodno zapošljavanje i naseljavanje u većini “starih” članica EU, pa je tako nedavno objavljeno da su kompanije za zapošljavanje iz Holandije, da bi rešile problem nedostatka fizičke radne snage, dovodile radnike i radnice iz Poljske na određeno vreme u okolinu Mastrihta. Poljaci su smeštani u barake i bili pod nadzorom, jer je agencija za zapošljavanje imala obavezu prema holandskim vlastima da “gastarbajtere” vrati u domovinu pošto im isteknu ugovori na tri do šest meseci. Sličan je i tretman Mađara, Slovenaca, a tretman novih članova od 2007. godine, državljana Rumunije i Bugarske, najavljuje se, biće još restriktivniji.

Prema rečima jednog ambasadora zemlje članice EU u Srbiji, proširenjima Unije na Istok, kao rezultatom srednjoevropskih i istočnoevropskih tranzicija, stvara se Evropa od “dva kampa”: članice prvog i članice drugog reda. Ovim drugim se ne veruje sasvim i one se nalaze pod režimom posebnog nadzora, a njihovim državljanima sleduje niži nivo “evropskih prava”.

Sama ideja o ograničenim pravima Evropljana, koliko god da je instrumentalno opravdana, suprotna je, međutim, inicijalnom konceptu evropskih zajednica, a pogotovo principima istorijske Povelje iz Mastrihta, kojom se uspostavlja “slobodno kretanje ljudi, roba i usluga” u “jedinstvenom evropskom tržištu”. Očigledno je da kretanje ni ljudi, ni roba, ni usluga, nije sasvim slobodno, i to se, proporcionalno broju novoprimljenih članica, sve više uslovljava i ograničava.

I dok sve vlade zemalja koje nisu u neposrednom redu za učlanjenje u EU potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji predstavljaju kao primarni cilj ukupne unutrašnje i spoljne politike, dešavaju se drugi procesi unutar zemalja kandidata, koji se, u stvari, na zanimljiv način ogledaju u dvema krizama pomenutim na početku. Procesi su kulturološki i uticaće na dugoročnu budućnost društvene atmosfere i odnosa u zemljama u kojima se odvijaju.

Prvi značajan proces koji nosi završna faza tranzicija, ili posttranziciona politika uslovljavanja, kojom se zemlje dovode na odgovorajući nivo društveno-ekonomskog “performansa” za postepenu integraciju u EU je stvaranje novih tehnokratskih političkih elita koje grade novu kulturu instrumentalne, i samo instrumentalne, racionalnosti. To su nove stranke eksperata, grupacije koje dovoljno uspešno javno tvrde da imaju monopol na određene vrste znanja, i koje su u stanju da uvere javnost da mogu voditi društvo kroz administrativne lavirinte procesa pridruživanja EU. Wihova specijalnost je zadovoljavanje zahteva “politike kondicionalnosti”, drugim rečima uslovljavanja pridruživanja određenim reformama, ali često i konkretnim političkim potezima. Stoga su oni eksperti za popunjavanje različitih vrsta doslovno i figurativno shvaćenih formulara, koji su od svoje “nauke” napravili društvenu moć, i koji, rukovođeni modelom mišljenja koji se zasniva na načinima da se zadovolje deklarativno postavljeni zahtevi spolja, postepeno sprovode neku vrstu pranja mozga ukupnog stanovništva.

Reč je o tome da svaka integracija podrazumeva kritičko razmatranje ciljeva i metoda za ostvarivanje pojedinačnih integracionih koraka, kao i posledica zahteva koji se postavljaju za nacionalni identitet, društvenu običajnost i vrednosti koje jedno društvo ceni i želi da zadrži. Tehnokratske elite su izuzetno nesklone kritičkom ili refleksivnom mišljenju i preispitivanju. Wihov moto je: napraviti sledeći korak, a potom razmišljati o tome šta je taj korak značio. Zato su oni željeni i korisni partneri za one koji sprovode politiku kondicionalnosti, ali su istovremeno i glasnici novog, vrlo sivog i možda čak zastrašujućeg vremena u istočnoj Evropi.

Drugi proces povezan sa naprednim tranzicijama je pogoršavanje kriza identiteta u društvima poput poljskog ili mađarskog, u kojima nema previše etničkih konflikata, ali zato postoje ideološki konflikti, i klatno se stalno, vrlo silovito, ljulja od snažne desnice do snažne levice, preteći da stavi društveno tkivo pod pritisak pod kojim njegovi krvni sudovi pucaju. Akumulirano nezadovoljstvo žrtava tranzicije, uz sistemski ponižavajuće “nagrade” iz uslovljenog i faznog integrisanja u EU, praćene neadekvatnim finansijskim kompenzacijama i nedovoljnim napretkom u standardu življenja, ogledaju se u silovitim političkim preokretima. Napad na Đurčanijevu vladu u Mađarskoj u stvari je izliv kolektivnog nezadovoljstva, a činjenica da to nezadovoljstvo artikuliše stranka Viktora Orbana je, u najmanju ruku, opasna.

Gnev na Kačinskog zbog korupcije jednako je naivan. Ta vrsta korupcije, kao i “laganje naroda” od strane Đurčanija, postoji u svim zemljama i u svim političkim sistemima. Moglo bi se čak tvrditi da je takva praksa gotovo norma u zakulisnom demokratskom životu decenijama. Gnev zbog nuđenja funkcija i novca Bergerovoj — gnev je na savremenu Poljsku, na stanje u društvu, na osećaj pomerenosti težišta i nedovoljne utemeljenosti u novoj geopolitičkoj i ekonomskoj strukturi kojoj je Poljska sa pridruživanjem EU pripala.

Treći proces, takođe potencijalno razoran, jeste formiranje nove klase “čuvara kapija” institucionalne i političke moći kroz tzv. političke “medijatore”, to jest političare iz nacionalnih institucija, pre svega parlamenata, koji će zemlju predstavljati pri važnim forumima EU, i koji će imati funkciju prenosilaca vitalnih poruka za političko zdravlje elita kod kuće. Već dosta raslojeni politički sistemi srednjoevropskih i istočnoevropskih zemalja dodatno će biti opterećeni formiranjem još jedne uticajne grupacije, ovog puta opremljene atributima neposredne podrške visokih funkcionera EU.

Sve nove članice EU, ali i kandidati i aspiranti na članstvo, uključujući i Srbiju, prošarane su samoproklamovanim “Evropejcima”, koji su to po poznavanju evropskih birokratskih procesa, od koga su napravili pravu “nauku”. U nekim slučajevima, javnom scenom dominiraju ne legitimni predstavnici naroda ili pojedinih delova društva, već isključivo javne ličnosti koje ne predstavljaju apsolutno nikoga osim sebe samih. Oni su “Evropljani” nekad samo po sopstvenom doživljaju svojih vrednosti, frizure, načina oblačenja ili govora, ali je njihov uticaj, kao i uticaj tehnokrata, opredeljujući za tok definisanja novog identiteta društva. Eksperti koji nisu izumeli nikakav tehnički pronalazak, nikoga nisu operisali ni izlečili, niti su objavili stručnu knjigu, eksperti su iz boljeg života, toliko željenog svuda.

Poistovećivanje boljeg života sa nekim drugim svetom, odmah tu iza kućnog praga, poznat je momenat iz kolektivne svesti svih naroda. Wega ima u mitovima, bajkama i istorijskim sećanjima, ali u istočnoj Evropi bolji život je poistovećen sa onim najsuvljim, najdosadnijim, najzamornijim tipovima javne reči koje se obično svode na semantički besmislene iskaze u kojima se nekoliko puta pominje reč “Evropa”.

Problem je u tome što bolji život u Evropi podrazumeva kritičku svest o sopstvenim potrebama i putevima da se one zadovolje, a ne ideološko pranje mozga koje se već decenijama dešava u istočnoj Evropi o tome da ulazak u EU sam po sebi, bez ikakvog daljeg razmišljanja, donosi više dostojanstva, više novca, više slobode, više životne satisfakcije za građane. Građani novih članica EU su se upravo suočili sa bolnim činjenicama koje pokazuju da ova ideološka pretpostavka — ne stoji.

Stare članice EU su izgrađivale demokratije i svoja društva kroz dugotrajne, bolne i često romantizovane periode i procese nacionalne emancipacije, učvršćivanja kolektivnog identiteta, da i ne govorimo o impresivnim dostignućima u nacionalnoj i građanskoj kulturi. One nisu gradile kulturnu, naučnu i političku snagu praznim floskulama o integracijama, nego konkretnim i kompetentnim političkim radom. Nove članice EU se razlikuju od starih utoliko što one nisu osnivači kluba EU, nisu ravnopravne članice i ne dele čak ni bitne kulturne pretpostavke sa starim članicama. One su uvedene u EU po nuždi, po sopstvenoj žudnji motivisanoj različitim strahovima i brigama, kako ekonomskim, tako i bezbednosnim, ali i na talasu politike proširenja pred kojom niko nije želeo, i ne želi, da “ostane ispred vrata”.

Rezultat ovog procesa, koji sam po sebi nije nužno negativan, jer integracija je očito željeni cilj, jeste istovremeno i slabost novih članica. One nemaju onaj evropski nerv, stamenost i energiju koju imaju stare članice, a proces njihove integracije vezan je za administrativna pravila koja ih stalno održavaju na vrhovima prstiju dok prelaze iz jedne čekaonice u drugu. Tako su se i stvorili “redovi” članstva u EU.

Ipak, fazna integracija, sa frustracijama, manje je problematična od formiranja dodatnih političkih elita koje posreduju između nacionalnih i evropskih političkih struktura. Te nove elite generišu nove potrebe za samoafirmacijom i privilegijama, istovremeno stvarajući pretpostavke za nove socijalne frakture unutar novih članica. Nove podele donose konfuziju i kontrakciju tradicionalnih društvenih normi, a sve to dramatično doprinosi količini socijalnog stresa. Može se očekivati da ukupna količina socijalnog stresa, koja je, zahvaljujući decenijskim, izuzetno traumatizujućim tranzicijama, već alarmantno visoka, dodatno poraste sa poslednjim krugom proširenja.

Predstojeće priključenje Rumunije i Bugarske će biti pogotovo zanimljivo, jer su obe zemlje u razvojnom smislu i smislu društvene razvijenosti, u mnogim aspektima, recimo, iza Srbije, a te razlike će biti apsolutno dramatične u odnosu na “stare”, pa i neke “novije” članice EU. Drugim rečima, novi krug proširenja 2007. godine će doneti i “treći red” članica, u kome će simptomi opisane bolesti za tri unutrašnja problematična procesa biti još izraženiji.

Primera radi, Rumunija će se suočiti sa frustracijama koje su rezultat njenog vrlo niskog stepena razvijenosti. Ova zemlja, u kojoj je industrijska infrastruktura na značajno nižem stepenu razvoja od većine istočnoevropskih zemalja, u kojoj su društveni standard, plate, a samim tim i cene, na nižem nivou nego u Srbiji, Crnoj Gori ili Bosni i Hercegovini, biće stavljena pod strogi režim nadzora. Niska cena radne snage, koja izvesno otvara perspektivu obimnih migracija rumunskog stanovništva ka starijim članicama EU, dovešće do toga da sloboda kretanja ljudi i usluga bude relativno drastično ograničena. Niske cene zanatskih i poljoprivrednih proizvoda ograničiće mogućnost Rumuna da izvoze, što znači da će i treća evropska sloboda – sloboda kretanja robe i usluga – biti kompromitovana.

Odnosi sa Mađarskom takođe će dobiti novu dimenziju kompleksnosti sa etničke tačke gledišta. Brojno etničko mađarsko stanovništvo u Transilvaniji, sa kojim je rumunska država već imala značajnih problema, moglo bi se masovnije odseljavati u matičnu državu, u kojoj su bolji uslovi za rad i život, a ukoliko bi takve migracije bile dovoljno obimne, one bi mogle stvoriti tenzije u Mađarskoj i zahteve da se i Rumuni u toj zemlji više orijentišu ka Rumuniji. Komplikovani etnički odnosi unutar EU neće nužno biti ništa jednostavniji od istih takvih odnosa van EU.

Bugarska će predstavljati još komplikovaniji slučaj, zbog duboko ukorenjenih problema sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Evropske obaveštajne službe su objavile da bugarske kriminalne grupe igraju jednu od dominantnih uloga na mnogim zapadnoevropskim kriminalnim tržištima. Specijalnosti bugarskog organizovanog kriminala su organizovana trgovina ukradenim automobilima, naručena ubistva, reketiranje i pružanje usluga obezbeđenja za transporte droge i otetih žena kojima uglavnom upravljaju čečenski i albanski gangovi. Osim toga, evropski policijski krugovi su zabrinuti zbog poznatog fenomena “sportista kriminalaca” u Bugarskoj, u kojoj su mnogi vrhunski sportisti, članovi nacionalnih reprezentacija, tokom tranzicije počeli da se bave kriminalom, koristeći uticaj, međunarodne i domaće kontakte, i novac. Danas najvećim delom bugarskog podzemlja upravljaju “kontroverzni biznismeni” iz redova bivših vrhunskih sportista, a njihov socijalni kapital, pre svega poznanstva, takav je da mogu vrlo lako da korumpiraju državne službenike i pomažu funkcionisanje međunarodnog kriminala u Bugarskoj.

Konačno, evropske službe su javno iznele da isti “kontroverzni poslovni ljudi” iz Bugarske, u saradnji sa ruskim organizovanim kriminalom, poslednjih godina intenzivno kupuju nekretnine u poznatim letovalištima i zimovalištima ne samo u Bugarskoj i Rusiji, već i u Evropi, da bi promet u tim centrima koristili za pranje kriminalno stečenog novca.

Može se, zbog svega navedenog, kao i zbog činjenice da Bugarska ima skoro isto toliko niske plate i cene kao Rumunija, očekivati da Bugarska bude stavljena pod pojačan bezbednosni nadzor i da se u “trećem redu članstva” pred njene građane ispreči niz prepreka.

Kada se ima u vidu da u Rumuniji i Bugarskoj ima još manje društvenog potencijala nego u Poljskoj ili Mađarskoj — za apsorbovanje političke delegitimacije kroz umnožavanje elita i dodatnu tehnokratizaciju, kao i pritisaka i frustracija kroz nove “zidove” unutar EU — posledice po društveno tkivo ovih zemalja bi mogle biti slične mukama dugotrajnog zadržavanja ronioca na velikim dubinama bez prethodne pripreme.

Zamor društva je jednako opasan kao i zamor političkog odlučioca kao pojedinca, i stoga se može očekivati usložnjavanje unutrašnjih odnosa u EU, dodatno nepoverenje državljana najstarijih članica prema samoj Uniji, poput onog manifestovanog u krahu referenduma o Evropskom ustavu u Holandiji i Francuskoj, kao i rast letargije među novim članicama. I zaista, nove članice imaju razloga da budu uznemirene, jer je postavljanje zidova protivno istorijskom gradivnom duhu EU.

Projekt ujedinjenja Evrope nije započeo na tehnokratskim, ekonomističkim i instrumentalnim osnovama političke racionalnosti, nego na političko-romantičarskim sentimentima evropskih federalista u pokretu Altijerija Spinelija i drugova, koji su na ostrvskim kongresima u Italiji maštali i sanjali o “Ujedinjenim državama Evrope”. Na tim korenima — upravo u okviru federalističke filozofije — kasnije su formulisani osnovni organizacioni principi evropskih zajednica: princip supsidijarnosti (odlučivanja na najnižem mogućem nivou) i regionalizma kroz projekciju o “Evropi regiona”. U procesu ostvarivanja sna ti principi su se pretvorili u prilično orvelovske realije obeležene dosadnim i zamornim tehnokratskim skraćenicama i birokratizmom koji glumi nauku.

Nedavno, na redovnoj konferenciji svih evropskih direktora instituta za međunarodne odnose, u Varšavi, direktor Luksemburškog instituta Armand Klese bio je emotivan: “Ne razumem zašto evropske studije postaju toliko dosadne, suve i nekreativne. One nikada nisu bile u takvoj krizi. Ne sećam se da sam u ovoj oblasti skoro pronašao nešto kreativno i intelektualno stimulativno”. Ovaj na prvi pogled naivan, a u stvari duboko istinit iskaz, istovremeno se odnosi na sam proces evropskog institucionalnog ujedinjavanja. On je započeo prožet idealima o zajedništvu, a danas je prožet predrasudama i unutrašnjim podelama. Ta protivrečnost, sama po sebi, seje seme sumnje među novim članicama, dok politika kondicionalnosti, koja punu formu dobija tek sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, može imati i kontraefekte, ako se primenjuje sa suviše strasti.

U celini posmatrano, poslednje faze evropske integracije predstavljaju potencijalno eksplozivan proces. Posmatranjem površinskih erupcija kao znakova strukturnih kriznih procesa može se na vreme otkriti nervoza, razaranje društvenog tkiva, i na njega na vreme uticati. Preispitivanje je unutrašnje biće demokratije, a kritičko razmatranje nekritički postavljenih rokova i imperativa je zdrava krv za održavanje stabilnog identiteta društva, i očuvanje stabilnosti procesa evropskog proširenja. To proširenje treba da se nastavi na tekovinama najboljih tradicija, najumnijih predstavnika, federalista, na tekovinama Monea i velikih političkih kompromisa kroz prve evropske zajednice kojima su strukturno sprečena ponavljanja tradicionalnih evropskih neprijateljstava. Tiranija tehnokrata suve reči i još suvljeg srca u zemljama novim članicama ili aspirantima na članstvo je prava antiteza evropskoj ideji. Kritička, kreativna reč i ispitivanje sopstvenih ciljeva i pitanja identiteta jedini je proces koji može dati snagu novim članicama da nastave posttranzicione transformacije preko barijera “tri reda” EU.

Aleksandar Fatić

(Autor je direktor Instituta

za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu)