Buš pred porazom u Iraku

Kad je javno prihvatio ocenu da sadašnja situacija u Iraku podseća na nekadašnju američku traumu u Vijetnamu, predsednik Buš je našao dve sličnosti: ofanzivnost oružanog otpora i neizvesnost koju rat donosi pred izbore za Kongres. Glavnu sličnost je zaobišao. A ona je u tome što je ofanziva Tet – u kojoj su, početkom 1968, Vijetkong i trupe generala Đapa napale 90 gradova i pola miliona američkih vojnika – bila psihološka prekretnica u vijetnamskom ratu i uvod u američki poraz. On je došao postupno, ali je bio neminovan.

Buš je jedan od retkih Amerikanaca koji i dalje govori da je glavni američki cilj u Iraku pobeda, iako ona nije na pomolu. Najnovije ankete pokazuju da dve trećine Amerikanaca ocenjuje invaziju na Irak kao grešku. Strepeći da bi njegova Republikanska stranka mogla da doživi poraz na izborima za Kongres idućeg meseca, on se saglasio da pri Beloj kući radi kongresna savetodavna dvostranačka Grupa za Irak sa zadatkom da administraciji sugeriše korenitu izmenu strategije u Iraku. Grupom rukovodi DŽejms Bejker, bivši državni sekretar i stari prijatelj porodice Buš. Daleko od Bušovog optimizma, on situaciju u Iraku ocenjuje kao “pakleno zamešateljstvo”.

Prema pisanju američke štampe, Bejker bi Bušu mogao da ponudi slamku spasa sa dve opcije.

Prva, nazvana “Najpre stabilnost”, podrazumevala bi uključivanje pobunjenika nacionalista (bez džihadista Al kaide) u politički život u Iraku, uz prenošenje kontrole i bezbednosti na regularne vladine snage i uz postupno povlačenje američkih trupa. Bagdad bi za stabilizaciju mogao da zatraži političku podršku Sirije i Irana, dve zemlje koje Amerikanci ni slučajno ne smatraju svojim prijateljima, ali koje utiču na zbivanja u Iraku – obe pod optužbama da podstiču irački pokret otpora.

Nakon nedavnog boravka u Vašingtonu, irački predsednik Talabani je izjavio: “Kada bi Sirija i Iran odlučili da pruže pomoć iračkom narodu, bio bi to početak kraja terorizma i Irak bi bio bezbedan u roku od nekoliko meseci.” Ako je Talabani ovo sugerisao i u Beloj kući, a to bilo prihvaćeno kao jedno od mogućih rešenja, proizlazi da bi Buša od košmara u Iraku spasavao ne samo Bejker, nego i šiitska ulema iz iranske “osovine zla”.

Druga opcija koju bi Bejkerova Grupa za Irak mogla da ponudi nazvana je “Premeštanje i zaokruživanje”. SAD bi u fazama povlačile svoje trupe, ali bi deo njih premestile u baze oko Iraka, kako bi kasnije, ako bude potrebno, mogle da pomognu iračkoj vladi.

Detalji nisu poznati, ali opcija liči na formulu za spasavanje obraza. Bušu će biti vrlo teško da naredi masovnije povlačenje, jer za njega je Irak “front protiv terorizma”. Takvo povlačenje bilo bi priznanje o porazu, a poraz bi mogao da znači predaju Iraka u ruke džihadista, a pod nadzor Sirije i Irana. Sem toga, teško je zamisliti nove velike američke baze oko Irana, u Turskoj, recimo. Turska, pre tri godine, nije dozvolila da Amerikanci sa njene teritorije napadnu Irak.

Nijedna od dve opcije, kao što se vidi, ne pominje uvođenje demokratije u Irak, ponajmanje po američkom uzoru, što je takođe bio jedan od glavnih Bušovih proklamovanih ciljeva.

Bejkerova grupa, koju čini po pet uglednih predstavnika iz obe stranke, Republikanske i Demokratske, teško će moći – iako je nagovestila na šta će se usmeriti – da zaobiđe predloge koji su se dosad čuli u Kongresu i široj javnosti.

Poznavaoci prilika podsećaju da se u Iraku ne vodi samo deklarisani američki rat protiv terorizma, nego da se zapravo vode četiri rata: džihadista protiv Amerikanaca, nacionalista protiv Amerikanaca, sunitskih džihadista protiv šiita i šiitske milicije protiv sunita.

U takvoj situaciji, u opticaju su i predlozi o decentralizaciji i federalizaciji, ali i o dezintegraciji Iraka. Oba predloga su inspirisana američkim iskustvima sa prostora bivše Jugoslavije. Tako, na primer, demokratski senator DŽozef Bajden predlaže podelu Iraka na tri autonomne regije, razdvojene, koliko god je to moguće, etničkim granicama, po uzoru na postdejtonsku Bosnu i Hercegovinu. A bivši ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt predlaže da se od Iraka, po ugledu na razbijenu bivšu Jugoslaviju, formiraju tri nezavisne države: šiitska, sunitska i kurdska.

Bejker je i protiv velike decentralizacije i, osobito, protiv rasparčavanja Iraka. Smatra da bi realizacija oba takva predloga samo podstakla građanski rat.

Izlazna strategija ostaje nejasna ili uopšte ne postoji. Ali je dosta jasno da se Bušova strategija u Iraku nalazi pred teškim porazom.