Graditi Beograd

Kad se novac meri milijardom evra nije ga lako ni potrošiti. Država Srbija je zato napravila Nacionalni investicioni plan. A u njemu nema čega nema, od mostova i autoputeva, preko gondola i ski-staza do stanova za privilegovane: zaposlene u državnoj upravi, vojsci i policiji. Pored svega neko se setio i decentralizacije, pa je napisano da je „bitna komponenta Nacionalnog investicionog plana i regionalna komponenta, s obzirom na to da je jedan od glavnih ciljeva ovog plana postizanje uravnoteženog privrednog razvoja Srbije”. Dakle, novac dobijen od prodaje mobilne telefonije i onaj koji će tek da stigne od prodaje Vojvođanske i Panonske banke trebalo bi da posluži i za ostvarivanje ravnomernog regionalnog razvoja.

Ali, kako god okreneš ispadne da će većina novca završiti u Beogradu. Direktno, Srbija je investicionim planom do sada odobrila 207 miliona evra za investicije u Beogradu naspram 18 miliona za Kragujevac, deset miliona koliko u optimističnom scenariju čeka Zrenjanin ili 4,83 miliona evra koliko je do sad pripalo Valjevu. Pri tom, od na primer 50 miliona evra za kulturu, 40,44 miliona tj. 80,88 odsto završiće u Beogradu, 2,9 miliona u Nišu, 600 hiljada u Pirotu, Leskovac neće dobiti ništa...

Naravno, sve investicije u glavni grad nisu samo “beogradske”, mnoge imaju značaj za celu Srbiju ali ni novac od Nacionalnog plana nije sve što je predviđeno za Beograd; pored republičkih 207 miliona, grad i strani investitori i kreditori dodaće još više nego duplo pa je ukupna vrednost projekata u glavnom gradu u ovoj i sledećoj godini 531 milion evra.

“Beograd je prestonica i normalno je da ima najveću moć privlačenja investicija”, kaže dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. “Budućnost ekonomije u Srbiji biće na liniji Beograd – Novi Sad. Hteli mi to ili ne, mislili da je to dobro ili ne. Ostalo u Srbiji će da bude gde ima nekih velikih resursa, ruda, vode, zemlje ali najveći priliv stranih investicija će biti na ovoj liniji bez obzira na to kako se to uklapalo u našu želju o ravnomernom regionalnom razvoju.”

Miodrag Zec kaže da je problem ravnomernog razvoja sasvim druge naravi i da se on ne može rešiti investicijama i kreditiranjem. Pre toga, kaže da je investiciona i kreditna uloga države uvek sumnjiva ali da sad kad smo prodajom državne imovine stekli suficit u budžetu treba novac uložiti u javne stvari. “Spoljni dugovi su omča o vratu svake države i ova generacija nema pravo da prodajući nešto ostavi dugove potomcima, kao što ima moralnu obavezu da im ostavi i uslove neophodne za razvoj moderne ekonomije. Dakle, autoputeve, aerodrome, mostove. I ovaj novac treba da bude uložen u to.”

Ravnomerni razvoj, kaže Zec, treba pokušati graditi fiskalnim olakšicama i konkurencijom među opštinama a nikako investicijama. “U cilju ravnomernog razvoja treba da damo nekom kredit da kupi recimo stado ovaca. A šta ako on proda ovce i kupi stan u Beogradu? To nam se događalo na Kosovu. Decenijama se davao novac da se Kosovo razvije i da se politička situacija smiri i šta smo dobili: ništa.”

Po mišljenju profesora Zeca država ili opštine treba da stimulišu one koje prave fabrike i zapošljavaju ljude u unutrašnjosti tako što će ih osloboditi poreza ili im dati besplatno zemljište a nikako kreditima koji opet verovatno završe u Beogradu.

Bio to način za decentralizaciju ili ne, sad kad su investicije i krediti aktuelni svi bi da ih se dočepaju. A do njih se dolazi(lo) konkurisanjem kod nadležnih ministarstava. Naravno, kad god je vlast sudija, a ne tržište, uvek postoji pravo na sumnju da se državnim parama plaćaju politički sporazumi i da su favorizovane opštine bliske izvršnoj vlasti.

Tako Boško Ristić, član Predsedništva Demokratska stranke i njen poverenik za Niš, kaže da nije postojao transparentan sistem raspodele sredstava. “Država nema nikakvu strategiju za decentralizaciju već je sve motivisano predizbornom kampanjom. Kao što pred svake lokalne izbore Velja Ilić u jednoj ruci drži kesu para a pod drugom svog kandidata, tako i sada kod Dinkića uglavnom prolaze projekti koje su pisali ljudi iz vladajuće koalicije. Oni su, naravno prvi saznali i za projekte i za ono što je u tim projektima potrebno navesti”.

Umesto da se kao što je zacrtano planom ide na ravnomeran razvoj, kaže Ristić, sada se favorizuju razlike i očekuje da će se jaz između razvijenih i nerazvijenih još više pojačavati. Uostalom preduslov da bi se dobio novac je da se napiše kvalitetan projekat. “Opštine poput Svrljiga, Bele Palanke, Crne Trave su toliko inferiorne da nemaju niti kadrovskih niti bilo kakvih drugih kapaciteta da naprave ozbiljne projekte. I sada će država još zbog toga da ih kazni, da im ne da ništa, da propadnu do kraja”, kaže Ristić.

Inače, Niš polako postaje središte borbe za decentralizaciju Srbije. Tu priču, zanimljivo, praktično je otvorila lokalna TV5 – nezadovoljna što nije dobila nacionalnu frekvenciju a sada već u Nišu deluju dve nevladine organizacije koje se bave ovim pitanjem. Centar za regionalna istraživanja, formirala je grupa bliska Bošku Ristiću i čine je uglavnom profesori sa Niškog univerziteta, dok omladinska NVO “Differentia”, kako joj i ime kaže, uglavnom okuplja mlađe i po prirodi stvari radikalnije ljude koji se ne libe da koriste i termine kao što su “beogradska despotija” i “antibeogradski front”.

Da sve dobije na jačini potrudili su se niški reperi (znani pod imenima: Aj Bi, Taz, Markonijeri i Yoker) snimivši pesmu “Centrifuga”, koja govori o tome kako Beograd uništava Niš. TV5, naravno ne propušta priliku da desetak puta dnevno emituje ovu “stvar”.

Na drugom kraju Srbije, na severu, sve se ređe čuju povici protiv beogradizacije i zahtevi za decentralizaciju. Nakon što je DSS Sulejmana Ugljanina preobratio u “srbijanskog narodnjaka” na red je došao još jedan “sigurni partner” Demokratske stranke – Savez vojvođanskih Mađara. U Senti, nove vođe DSS-a u Vojvodini srpski ministri Predrag Bubalo i Zoran Lončar, sastali su se sa predsednicima 11 opština severa Vojvodine i Jožefom Kasom i tom prilikom je obećano deset miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana.

Predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Jožef Kasa za NIN kaže da očekuje i više od deset miliona evra u investicijama. Za sada, kaže sve su to još uvek obećanja ali da očekuje “da će posle godina zapostavljenosti pod Miloševićem konačno svanuti bolji dani za sever Bačke”. “Krajnje je vreme da se krene u decentralizaciju vlasti i finansija i mislim da je ovaj investicioni plan prava prilika za tako nešto”, kaže Kasa. Lider SVM-a kaže i da će ulaganja u ekonomiju doneti i manje svake napetosti pa i međunacionalne, a što se sve ovo događa pod vlašću njegovog doskora političkog protivnika Vojislava Koštunice, Kasa komentariše: “Mi smo imali neke nesuglasice pre svega kad su bili u pitanju napadi na Mađare ali mi nismo nikad bili politički protivnici. Zajedno smo rušili Miloševića a i ja sam uvek govorio da sve demokratske snage moraju da se okupe u borbi protiv krajnje desnice.”

U centru, u Beogradu Vesna Raca - Radisavljević, članica gradskog veća zadužena za sprovođenje investicionog plana kaže da su projekti prolazili sektorski a ne teritorijalno i da je u krajnjem slučaju Beograd koji predstavlja četvrtinu stanovništva Srbije dobio tek šestinu sredstava iz Nacionalnog investicionog plana. “Wegov položaj na Dunavu, na koridoru 10 kao i sve druge prednosti govore da Beograd treba i može da bude centar regiona i on treba da povuče njegov celokupni razvoj. Mislim da jedan ovako dobro napravljen program može to da omogući”, kaže Raca–Radisavljević.

Da li će i na koji način potencijali Beograda biti iskorišćeni za njegovo bolje pozicioniranje u međunarodnim i regionalnim razmerama zavisi od političkih elita ove zemlje. Baš kao i pitanje ravnomernog razvoja, a uprkos izjavama ministara (pogledajte okvir) tu još ne vidimo nikakve efekte. A, Ksenija Petovar, sociolog, vanredni profesor Arhitektonskog i Geografskog fakulteta, ne vidi ni da se preduzimaju bilo kakve mere za ostvarivanje ovog cilja.

Ksenija Petovar kaže da je prostorno i regionalno planiranje tema koja je gurnuta u zapećak još pre nekoliko decenija i da i dalje ne vidi nikakve strategije regionalnog razvoja i podsticanje aktivnosti u malim i srednjim gradovima i seoskim naseljima. Čak, napominje, Beograd je i dalje zadržao niz pogodnosti i subvencija koje je imao u periodu socijalizma. Iako se ne plaća znatno viši porez nego u ostatku zemlje, građani Beograda imaju jedno od najjeftinijih daljinskih grejanja u Srbiji (preko 50 odsto stanova je priključeno na sistem daljinskog grejanja), subvenciranu cenu vode, znatno bolji pristup javnim uslugama, državnim i privatnim, kao što su osnovno i srednje obrazovanje, predškolske ustanove, visoko obrazovanje, kulturne i sportske aktivnosti...

I mnoge druge države koje su imale monocentričan rast, navodi Ksenija Petovar, pre ili kasnije su razumele da takva koncepcija pruža znatno slabije rezultate od policentričnog razvoja. Francuska je podsticala forme regionalnog razvoja, Grčka je ulagala u Solun, u Španiji je Barselona doživela kvalitativni preobražaj u poslednje dve decenije.

Neki drugi primeri gradova koji polako postaju gradovi–države poput Budimpešte u Mađarskoj, Lime u Peruu, Lagosa u Nigeriji, u ovom trenutku su nama mnogo bliži.

ZORAN LONČAR, MINISTAR ZA DRŽAVNU UPRAVU I LOKALNU SAMOUPRAVU Jedan razvoj za jednu Srbiju Sada počinje realizacija investicionog plana i to nema nikakve veze sa izborima koji će biti u toku sledeće godine Koštunica formirao Vladu Srbije kao jedan od prioriteta označena je decentralizacija vlasti. Šta se do sada uradilo po tom pitanju? - Uradili smo onoliko koliko nam omogućava vladajući ustav. Usvojili smo nacionalnu strategiju regionalnog razvoja, uskoro treba da usvojimo Zakon o regionalnom razvoju Srbije. Eventualnom promenom Ustava moći ćemo da promenimo i Zakon o imovini skupština opština, što će biti od velike važnosti za dalju decentralizaciju zemlje. Uostalom, ako uskoro potpišemo sporazum o stabilizaciji i proširenju i dobijemo status kandidata imaćemo pristup fondovima EU, a tamo konkurišu regionalni projekti. DSS je odustao od podele Srbije na regione. - Nas su optuživali da crtamo granice i delimo Srbiju iako smo mi samo označili centre tih eventualnih regiona. Ali, u cilju kompromisa od toga smo odustali. Bez obzira na tu, sada mrtvu političku ideju, mi ćemo kroz Zakon o regionalnom razvoju ostvariti taj projekat privrednog i ekonomskog razvoja svih delova Srbije. Da li je Nacionalni investicioni plan način kojim će Srbija da dođe do ravnomernog regionalnog razvoja? Zar recimo fiskalna decentralizacija nije bolje rešenje? - Nacionalni investicioni plan predstavlja samo želju vlade da podstakne razvoj Srbije. To naravno nije zamena za fiskalnu decentralizaciju, na njoj se radi i prvi veliki korak biće to što će od 1. januara sledeće godine opštine same prikupljati porez na sopstvenoj teritoriji. Iako formalno promoviše suprotne vrednosti, već stižu kritike da će Nacionalni investicioni plan samo produbiti razlike između bogatih i siromašnih. - Posao oponenata vlasti je da kritikuju ali hajde da o tim kritikama porazgovaramo kada plan da prve vidljive rezultate. Nacionalni investicioni plan se već naziva i nacionalni predizborni plan. I vaša obećanja predstavnicima vojvođanskih Mađara tome su dosta doprinela. - Mi nismo mogli ranije da pokrenemo neki ovakav plan jer smo čekali da prikupimo sredstva. Sada počinje njegova realizacija i to nema nikakve veze sa izborima koji će biti u toku sledeće godine. Uostalom, meni je žao što prethodna vlada nije napravila ovako nešto. Što se tiče sastanka u Senti normalno je da se u demokratskoj zemlji stranke dogovaraju, tako smo i mi njima izneli našu viziju razvoja Srbije koju su oni prihvatili. Čim vam je Kasa poverovao znači da imate dobru moć ubeđivanja? - Naravno. Ali on nije poverovao meni već viziji Vlade Republike Srbije. Uostalom, u politici se ne veruje rečima već delima, a za dve i po godine rada Vlada Srbije i DSS kao najznačajnija stranka u vladi su uspele da pokažu strankama nacionalnih manjina da su im najbolji strateški partner.