U zamci “globalne bezbednosti"

Mileta Prodanović, pisac i slikar

Ima 47 godina, po obrazovanju je slikar, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Imao je 30 godina kada je dobio nagradu Ivan Tabaković “za ostvarenje od izuzetnog značaja za razvoj likovne misli u nas”. Potom je stekao pravo da izlaže svoja dela u Galeriji SANU.

Za poslednje dve decenije objavio je osam romana, dve knjige priča, po jednu knjigu eseja, putopisa i pesama. NJegova proza je prevođena na engleski, španski, italijanski, francuski, nemački, poljski, ukrajinski, slovenački, bugarski, makedonski i grčki jezik. Dobio je nagradu za književnost Borislav Pekić, nagradu Bulgarica za najbolju knjigu na prostorima ex YU i nagradu grada Beograda za najbolju knjigu u 2002. godini. Poslednjih deset godina autor je Stubova kulture.

Neposredan povod za ovaj razgovor je njegov novi roman “Kolekcija”.

Od 2000. do danas objavili ste četiri romana, knjigu putopisa i knjigu eseja. To bez sumnje svedoči o vašoj većoj posvećenosti književnosti u odnosu na dosadašnje slikarske i ostale umetničke delatnosti. Je li to i vaš konačan odgovor onima koji su vas držali za usputnog pisca među likovnim umetnicima?

- Zaista ne brojim svoje knjige. One, kao i izložbe, uostalom, izlaze kada se skupi dovoljno valjanih razloga da se nešto obelodani, u ovom ili onom mediju. Odavno sebe smatram pomalo raspolućenom osobom – sklon sam i da se našalim. Kažu da je paradigmatično mentalno oboljenje moderne bilo paranoja, ono opsesivno jurcanje za novumom, a da je mentalno oboljenje postmodernog doba šizofrenija. Pogledajte oko sebe, tu posvemašnju rascepkanost, te filmove iskasapljene reklamama, gradove dopunjene bilbordima, preobilje svega i svačega. Umetnik mora da bude mentalni asketa, da se odupre spoljnoj agresiji da bi se uopšte susreo sa sobom. I, eto, uglavnom pokušavam da se bavim tim poslom, redukujem, ali u dva medija... Za našu čaršiju je već dovoljna muka kad se neko bavi jednim poslom koji zadire u javnu sferu, a kad su dva – zlo i naopako. Ali, srećom, polje je široko: ko želi da obrati pažnju na ono što pišem, dobro je došao, verujem da sam dao dosta elemenata da me javnost doživljava kao pisca; ko smatra da sam uljez u tu posvećenu sferu beletristike – opet dobro...

Vaš nedavno objavljeni roman “Kolekcija” počinje kao pomalo začudna istorijska priča smeštena u Rimsko carstvo, potom uvodite likove sa prostora bivše Jugoslavije, da biste napeto držali pažnju čitaoca elementima trilera i fikcije. Koliko je vaša priča bazirana na preciznim saznanjima o kolekciji srebrnih tanjira pronađenoj negde na tlu bivše

Jugoslavije koja je u javnosti ostala upamćena kao afera Sevso?

- Da, “Kolekcija” zaista jeste “implozija” nekoliko različitih knjiga. Prvi put sam poželeo da napišem nekakav ciklični, ako hoćete i “ogledalski” komad. To je bila polazna premisa. A sve te razne priče, vrlo udaljena vremena, udvojene likove... povezuje zbirka srebrnih predmeta. Moj prethodni roman “Eliša u zemlji Svetih šarana” bio je tranziciona parafraza “Alise u zemlji čuda” koncipirana kao lavirint gde je čitaocu neprekidno nuđeno da rešava sitne zagonetke, i to se, pomalo, prenelo i na ovaj roman.

Nije potreban naročit intelektualni napor da se prepozna da je ime glavnog junaka anagram imena Sevso, a glavne junakinje, Stele anagram prezimena našeg poznatog pronalazača i naučnika. O Sevsovom srebru je naša javnost bivala povremeno obaveštavana u štampi i oko toga su se plele različite spekulacije, najčešće je ovlaš sugerisano da je ono pronađeno na teritoriji naše zemlje, bivše ili sadašnje, svejedno. Ali, mnogo su ubedljivije naznake koje upućuju da je ta vredna ostava ugledala svetlo dana na teritoriji današnje Mađarske. Posle je usledio krimi-zaplet koji je suviše složen da bi ovde bio prepričan. Jedino što se pouzdano može reći je da niko ne zna tačnu priču. Jedan američki novinar je pokušao da rasplete taj galimatijas i ja sam iskoristio elemente njegovog teksta, naravno, samo manji deo. Da bi jedna činjenica iz stvarnog života, štampe ili prošlosti postala književni element, mora prethodno biti podvrgnuta ozbiljnom procesu prerade. Utoliko je tu mnogo onoga što se zaista moglo dogoditi, ali i onoga što je fikcija.

Književni kritičar Gojko Božović je povodom jedne vaše knjige rekao da je “savremena književnost epohalno odgovorna jer poziva da ne pristajemo na odgovore koji nam se daju”. Šta je bio vaš pravi povod da napišete ovu priču koja ima upozoravajući i uznemiravajući kraj?

- U svim vremenima i na svim prostorima obaveza pametnih ljudi je da proveravaju ono što im se servira kao priča. Ali, čini se, da uprkos sveopštem usponu demokratije koja, valjda, podrazumeva i odgovornost vlasti narodu, vlastodršci sve više tretiraju narod kao podanike i to najčešće maloumne podanike. I ovde, i u drugim sredinama, negde dobro prikriveno, ponegde i ogoljeno... Po tome bi nekakav cinik mogao da kaže da je uspon civilizacije samo usavršavanje ambalaže u koju su konstante o moći upakovane.

“Kolekcija” je roman o ogledalskim sudbinama, o konstantama koje opstaju u posve različitim scenografijama... Sve to mi već znamo, ali je ipak fascinantno kada, proučavajući građu iz petog veka, odjednom pronađete priču o političkom padu, nemilosti, koja se dogodila skoro danas i to nekome koga poznajete. Oseusov povratak u zavičaj je zapravo amalgamisan iz nečega što su doživele dve osobe iz moje okoline.

Mnogo je priča iz davnine, antičkih drama koje su se ponovile na našim prostorima, koliko juče, ali u drugom ruhu. Pomislite samo na one kojima nije dato da oplaču svoje najbliže, na jednoj, drugoj, trećoj strani. Ili na strah od varvara, utemeljen ili iracionalan, svejedno? Pa nije li to obeležje ovog trenutka? To su, eto, neki od motiva nastanka ovog romana i razloga zbog kojih ima baš ovu i ovakvu strukturu.

Svoj roman, naime, završavate rečima “globalna bezbednost”. Koliko se vas dotiče jedna takva floskula, koliko se tiče svakog čoveka na planeti?

- Svet je u poslednjih desetak godina postao društvo apsolutne kontrole. “Globalna bezbednost” je floskula, dimna zavesa, koja vlastodršcima omogućava da suspenduju prava svojih građana, po tome je, recimo, režim Yordža Buša vrlo srodan sa režimom Slobodana Miloševića. “Globalna bezbednost” je, recimo, pandan onome “narodno jedinstvo”: ne misli se, dakle, ono što se kaže nego – odustani od pameti, začepi gubicu i pusti da ja i moji momci sredimo stvar zarad višeg interesa... Setite se onog još starijeg – ko drukčije kaže, kleveće i laže... Ovako postavljen kraj uvodi još jedan element neizvesnosti i ostavlja prostor za još jednu priču. Ne nužno nastavak, naravno. Ali, eto, čitalac na kraju biva doveden da se zapita da li je više ugrožen terorizmom ili ovako koncipiranom borbom protiv njega.

Kada se u romanu “Crvena marama sva od svile” bavite metamorfozom komunista u poslednjih pola veka, pada li vam na pamet da ste rođeni 1959. godine uživali sve “blagodeti komunizma”? Koliko ste bili zaštićeni i privilegovani pod okriljem svog oca, slikara Bože Prodanovića?

- Da, naravno, nikada ne gubim iz vida da je moja generacija doživela ono što sam nazvao najsavršenijim društvenim uređenjem otkako je sveta i veka, a to je “dužnički socijalizam”. A onda je, zajedno sa drugim generacijama, platila veliku cenu te iluzije, tog opuštanja. Da li sam bio zaštićen, to ne znam, ali sigurno je da sam bio privilegovan tim porodičnim kontekstom. Ali ne na način na koji se obično misli u ovoj zemlji. Možda i sa razlogom jer je ovde nepotizam endemska bolest. Imao sam mnogo toga što drugi oko mene nisu, ali i obrnuto – veći deo onoga što se u detinjstvu smatra statusnim simbolom, neke gluposti iz materijalne sfere, uvozne igračke... nisam imao jer me zapravo nije zanimalo. Dobro pamtim svoje prvo putovanje u inostranstvo, bilo je to nakon četvrtog razreda osnovne škole. Italija. Nije to bio tada popularni odlazak u ono što će se kasnije nazvati autentičnim srpskim pojmom “šoping”. Evo i danas, posle više od tri i po decenije, mogu da tačno rekonstruišem našu putanju kroz Umbriju, Toskanu, do Rima, Ravene, Venecije, pamtim izgled gradova, Đotove freske u Asiziju.

I pored toga što je bio inkorporiran u takozvani establišment, moj otac je pripadao tadašnjoj srednjoj klasi, ništa više od toga... Šta znam, nikada nije imao automobil strane proizvodnje, televizor smo kupili poslednji u zgradi... valjda zbog tih odlazaka u komšiluk na gledanje “Dugog toplog leta”, ali i zbog raznih Vučelovizija i dan-danas ne volim taj medij. Ali je zato bilo prekrasnih knjiga u izobilju, u kuću su dolazili izuzetni ljudi koji su uticali na moje formiranje. Prijatelj mojih roditelja bio je veliki istoričar Ivan Božić, njegov vedri lik i dalje pamtim iako je otišao prerano, on je za mene paradigma intelektualca, i dalje nedostižna...

Naravno, nije sve to tako jednostavno, jednostrano: svaka porodica je zbir različitih sećanja, iskustava, likova. Otac je imao još desetoro braće i sestara, skoro svi imaju potomke, unuke i praunuke, i mi smo valjda redak primer veoma velike srpske porodice u kojoj i pored razlika u nazorima nema omraza... Svi su oni dugo živeli pod senkom građanskog rata koji je u kraju odakle otac potiče, bio posebno mučan. A porodična kuća je bila u epicentru... Ako se ta senka protegla i na mene, što sam vrlo jasno osetio u nekim pomalo bizarnim situacijama tokom osamdesetih, mogu samo da zamislim kako je bilo njemu, neke ‘46. ili ‘47. godine...

Kakvo je zapravo bilo vaše vaspitanje?

- Moj otac nikada nije zauzimao ekstremne stavove, nikada nije govorio, slušaj ovo ti je tako... uvek bi rekao postoji ovo i postoji ono, pa ti razmisli... Kada sam, konačno, počeo da se bavim istim poslom kao i on, trudio sam se da nam se staze nigde ne ukrste, naši pristupi umetnosti su se razlikovali najmanje onoliko kolika je bila razlika u našim godinama. Ipak, imao sam podršku i kada nisam imao potpuno razumevanje i to je velika stvar.

Možda mogu da kažem da sam odrastao i da sam se formirao u atmosferi koja je mogla da zadovolji moju urođenu radoznalost. Naravno, tome treba dodati i prisustvo moje majke, njene struke i njenog porodičnog konteksta, zatim i profesore, kolege... Sve u svemu, moje formiranje proteklo je u jednoj toleranciji koja se ovde retko sreće. I zbog toga sam beskrajno zahvalan svojoj porodici.

Da li verujete da bi Orhan Pamuk dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost i da nije priznao krivicu Turaka u odnosu na Kurde?

- Prvi put sam pomislio da Orhan Pamuk može dobiti Nobelovu nagradu mnogo pre no što je dao izjave koje su zainteresovale tursko tužilaštvo. To mi se “javilo” kada sam, pre pet, šest godina video u kojoj meri i na koji način su njegova dela raspoređena u američkim i britanskim knjižarama. Zanimljivo je, uzgred, da su u izlozima istanbulskih knjižara u to vreme bile nekako zagubljene u masi naslova, skrivene... Iako do tada nisam čitao njegove knjige, bilo je jasno da te sredine smatraju da je to važan autor. Tačno je da postoje vremena u kojima se fokus književne i uopšte umetničke javnosti usmerava ka određenim kulturama ili regionima. Istočna Evropa je imala svoj momentum nakon pada Berlinskog zida, mi smo tada imali pametnija posla, a u međuvremenu je pogled kliznuo ka Indiji, Kini...

Orijentalizam je ponovo u modi, naravno, na drugim premisama, a Pamuk zaista nudi za Zapad prihvatljivu i razumljivu verziju. Nobelova nagrada je, sama po sebi fantazam svoje vrste, reklo bi se – globalni. I tačno je da postoji više šanse da je danas dobije autor koji jeste angažovan na javnoj sceni nego neko ko nije. Ali, ima i nešto što često zaboravljaju oni koji na ovim geografskim širinama snatre o tom velikom priznanju: dobitnik naprosto mora biti odličan, vanserijski pisac. To je i sada slučaj.

Ma šta neko o tome mislio – neki Jermeni su početkom prošlog veka masovno ubijeni na svirep način, a Kurdi nisu fikcija, mada ima onih koji veruju da jesu. To što turska država odbija da se suoči sa tim, jeste pre svega problem te države, kao što je ono što je činjeno u naše ime za vreme Miloševića naš problem, i to veliki. I svakako da je dobro što je to neko javno rekao, i to neko sa nespornom reputacijom, pre i posle nagrade.

Konačno, recite mi samo da u Andrićevoj Nobelovoj nagradi nema baš ničega od one “aure” koju je u tom trenutku imala zemlja iz koje je dolazio...

Da li bi se za Srbiju nešto promenilo kada bi neko priznao da smo krivi za sve što nam svet pripisuje, da li bi posle toga mladim ljudima bilo lakše da dođu do vize, a našim umetnicima da se plasiraju u svetu?

- Pustimo, za sada, vize... Mnogo su ozbiljniji razlozi zbog kojih mi moramo da pogledamo šta je sve učinjeno za vakta sumanutog satrapa i njegove krvoločne žene – ne zbog nekoga drugog, nego zbog nas samih. Ja sam hrišćanin i verujem da će doći dan kada ću morati da podnesem izveštaj na nekoj metafizičkoj sudskoj instanci. Tada me neće pitati šta su meni radili, za to što je meni eventualno urađeno odgovaraće onaj ko je to uradio, pitaće me šta sam ja radio drugome.

Imam radoznalo dete koje će me jednog dana, kada poraste, možda upitati ko su ljudi čiji su leševi pronađeni u potopljenim hladnjačama, ili još više – šta sam ja učinio da počinioci tog nezamislivog zločina budu otkriveni i kažnjeni. Šta da kažem? Znaš, ćero, ljudi koji su to učinili, inkorporirali su se u narednu vlast, zaštićeni svedoci govorili su samo ono što je prijalo tadašnjim vlastima a ono drugo su oćutali... Da li su to odgovori koji mogu zadovoljiti bilo koga?

Utoliko mi nemamo šta da priznajemo nekom drugom, mi moramo da jasno i glasno kažemo sebi. Tek tada će se nešto bitno promeniti za Srbiju, tek tada. A do tada mladi i talentovani umetnici moraće, kao i ranije, da podižu dvostruko veći teret nego njihovi vršnjaci iz drugih zemalja. Na sreću, ima i takvih koji su učinili ozbiljne korake na velikoj svetskoj sceni, ali o njima se, kao i obično, ovde govori veoma malo ili nimalo.