Vreme za odrastanje

Tituli visoki predstavnik međunarodne zajednice Nemac Kristijan Švarc Šiling je dodao još jednu – specijalni predstavnik Evropske unije u BiH. I odmah je objasnio da se polovinom iduće godine sprema zvanično zatvaranje kancelarije OHR-a po nalogu Saveta za implementaciju mira koji čine predstavnici najmoćnijih zemalja sveta.

Zvanično, dakle, odlazi međunarodna civilna uprava iz Bosne i Hercegovine. Ostaje jedino, kako se tvrdi, pojačana misija Evropske unije u savetodavnoj ulozi kako bi “pomogla BiH na putu evropskih integracija”. Ostaje verovatno i deo EUFOR-a, evropske vojske koja trenutno ovde broji nešto manje od 7 000 ljudi iz 34 zemlje.

U samoj BiH ovo je izazvalo nova sporenja. Opet, međunacionalna. Srpski političari su na stanovištu da je bilo krajnje vreme za ovakvu odluku, dok se u Sarajevu, uz primetnu nervozu, protive ovoj nakani sa obrazloženjem da prvo treba doneti novi Ustav i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Ukratko, Sarajevo očekuje da međunarodna uprava sama ili uz već znane metode natera na donošenje novog Ustava koji bi obezbedio što više centralizovanu i unitarnu državu, dok Banja Luka smatra da bi to bilo “legalizovanje majorizacije” i traži da se unutrašnja organizacija prepusti domaćim snagama i demokratskoj proceduri. Deo sarajevske štampe čak katastrofično prognozira da ne treba isključiti i novi rat ukoliko se međunarodna uprava prebrzo povuče.

Vrištanje, pa i pretnje, iz Sarajeva jedino su izazvali Šilinga da se u ovdašnjoj štampi oglasi autorskim tekstovima u kojima poručuje da je vreme za odrastanje i preuzimanje “odgovornosti za vlastitu budućnost”.

Da li su se oni koji se podrazumevaju pod pojmom “međunarodne zajednice” umorili od BiH ili je zaista došlo vreme “za odrastanje”?

Upućeni kažu da je međunarodna zajednica u BiH imala četiri cilja. Tri za lokalne potrebe: uspostavljanje mira, razvoj demokratije i samoodržive ekonomije. Četvrti je bio za njene potrebe, a reč je o eksperimentalnom simuliranju modela za upravljanje konfliktnim i postkonfliktnim društvima... Bosanska iskustva je koristila već u Avganistanu, Monroviji, Kosmetu, Iraku...

Setimo se, pre jedanaest godina u BiH je stiglo više od pedeset hiljada stranaca iz svih krajeva sveta. Svi oni bili su ta “međunarodna zajednica”, a po sastavu tu je bila kompletna upravljačka struktura za omanju državu – vojska, policija, činovnici, specijalisti za sve oblasti života (od klasičnih državnih do nevladinog sektora). Neke je to podsetilo na Andrićeve scene iz “Omer paše Latasa” (dolazak vojske da pokori razgoropađenu Bosnu) i “Travničke hronike” (dolazak prvih konzula). Nije se tako zvalo, ali bio je to klasičan protektorat koji je s vremena na vreme prelazio, prema oceni ne malog broja nepristrasnih inostranih posmatrača, u sofisticiranu tiraniju.

Nizom oštrih mera Bosna je umirena, razoružana, pa je Yordž Buš gotovo ushićeno na desetogodišnjicu Dejtona izjavio: “Nijedan vojnik mirovnih trupa nije poginuo od neprijateljskog metka”. To je za njega svakako najvažnije. Usput, u vojnoj i civilnoj upravi ljudi iz međunarodne zajednice, osim onih na najvišim položajima, rotirali su se svakih šest meseci, pa je tako, imenom i prezimenom, kroz BiH prošlo skoro šest stotina hiljada ljudi iz svih delova planete.

U civilnom delu promenilo se pet upravnika – Bilt, Vestendorp, Petrič, Ešdaun i sad Šiling. Vladali su pomoću domaćih vlasti (izbori su bili čak osam puta i često su podsećali na konkurse za najposlušnije domaće ekipe), ali oni su bili velevlast – imali su pravo čak da donose zakone, smenjivali su ljude od predsednika do sudija, ministara, činovnika. Osim Bilta i Šilinga, ostala trojica su vladala i nekom vrstom dekreta sa zakonskom snagom. Španac Vestendorp je donosio u proseku četiri mesečno, Austrijanac Petrič dvanaest, a britanski lord Ešdaun čak četrnaest dekreta.

Ozbiljnijih socioloških i politikoloških analiza učinka međunarodne zajednice u BiH nema.

Ali, profesor sociologije na banjolučkom Ekonomskom fakultetu Ivan Šijaković kaže da se može očekivati priča kako je sve izuzetno uspelo. “Jednostavno, važan je taj pojavni oblik, taj modernistički pristup – sve zagladi”, kaže on i upozorava da nije izgrađeno multietničko društvo tolerancije: “BiH je danas duboko podeljeno društvo, vlada nepoverenje, ljudi se grupišu teritorijalno tamo gde su većina i gotovo je neobjašnjivo kako se pred tom činjenicom zatvaraju oči”.

Profesor veruje da je neuspeh međunarodne zajednice došao zbog toga što su bili vrlo površni, što nisu ozbiljno analizirali i uvažavali ovdašnju tradiciju, kulturne i istorijske probleme. Novu iluziju on vidi i ukoliko se krene u pravljenje preterano unitarizovane i centralizovane države. Organizacija države, po njemu, morala bi da uvažava najvažnije procese u društvu.

I još, stranci iz BiH, po njemu, nose za njih dragoceno iskustvo o tome kako upravljati ljudima jer to je jedan od ključnih izazova globalizacije. Uostalom, mnogi koji su boravili u BiH danas su u Iraku, Avganistanu, Kosmetu i drugim neuralgičnim tačkama planete. Uvežbavao se ovde činovnički aparat globalnog društva.