Kina pridobija Afriku

Peking je ugostio ceo jedan kontinent na spektakularnom kinesko-afričkom samitu, najavivši dubok ekonomski i politički prodor Kine na “crni kontinent”, kakav nijedna velika sila nije napravila od vremena dekolonizacije. Od 53 zemlje, koliko ih ima u Africi, samitu je prisustvovalo 48 šefova država i vlada. (Nije bilo predstavnika samo pet zemalja koje održavaju veze s Tajvanom.) Bio je to dosad najveći skup afričkih lidera uopšte, kao i dosad najveći međunarodni skup državnika u Kini.

U potrazi za energentima i sirovinama za svoju zahuktalu privredu, Kina je već uveliko u ofanzivi za pridobijanje Afrike, iz koje potiskuje – ili u kojoj smanjuje – uticaj mnogih zapadnih kompanija. Kina, istovremeno, kroz “novi vid strateškog partnerstva”, promoviše saradnju Jug – Jug, u uverenju da bi ona, u eri ekonomske globalizacije, morala biti pravednija od dosadašnje saradnje Sever – Jug.

U proteklih pet godina Kina je u Africi stekla politički ugled kakav nema nijedna zapadna sila – najpre zahvaljujući odsustvu kolonijalnog nasleđa, a potom, još više, svojim reformama, tržišnim duhom saradnje, ali bez političkog uslovljavanja, i carinskim povlasticama koje je dala afričkim zemljama u izvozu robe na kinesko tržište. Za to vreme obim trgovine je rastao po stopi od 55 odsto godišnje i ove godine će dostići 50 milijardi dolara. Samit je proklamovao da se vrednost trgovine do 2010. godine udvostruči i dosegne 100 milijardi.

Samit je rezultat grozničave diplomatske aktivnosti u toku čitave ove godine, koja je istovremeno i jubilarna, jer se navršilo pola veka otkad je Kina uspostavila diplomatske odnose sa jednom afričkom zemljom. (Bio je to Egipat 1956, kad je Naser nacionalizovao Suecki kanal.) U januaru je Ministarstvo spoljnih poslova objavilo “Belu knjigu” o strategiji Kine u Africi. U tom dokumentu se ističe da će Kina “sa Afrikom razvijati novi tip strateškog partnerstva, čija su obeležja politička jednakost i uzajamno poverenje, ekonomska saradnja na obostranu korist, kulturna razmena i bezbednosna saradnja”.

Potom su tri kineska državnika – šef diplomatije Li Yaosing, predsednik Hu Đintao i premijer Ven Đijabao – svojim posetama nizu afričkih zemalja značajno uvećala kinesko prisustvo praktično na čitavom “crnom kontinentu”. Sklopljeno je više sporazuma, među kojima su najznačajnija dva: o kineskim investicijama od četiri milijarde dolara u infrastrukturu Nigerije, gde inače 95 odsto proizvodnje nafte kontrolišu američke petrolejske kompanije, i o ulogu od tri milijarde dolara u naftnu privredu i infrastrukturu Angole.

Ti sporazumi i skok u trgovinskoj razmeni doprineli su da Kina, kao ekonomski partner Afrike, pretekne Britaniju i nađe se na trećem mestu, iza SAD i Francuske. Posle kinesko-afričkog samita pitanje je samo vremena kad će Kina zauzeti prvo mesto.

Uz nastojanje da se vrednost trgovine 2010. udvostruči, “novi tip strateškog partnerstva” – koji je samit prihvatio sledeći, u osnovi, smernice iz već pomenute kineske “Bele knjige” – doneo je Africi nove investicije od skoro dve milijarde dolara, kredite od pet milijardi u narednih nekoliko godina i preliminarne aranžmane o realizaciji na stotine manjih i srednjih projekata u dvadesetak zemalja.

Samit je takođe pokazao da su uspešne ekonomske reforme najviše doprinele povećanju političkog ugleda Kine u Africi. Odavno Kina ne podstiče Afriku na revoluciju, kako je to činila u Maovo vreme, nego, kao najveća zemlja u razvoju, inspiriše “crni kontinent” svojim reformama. Jedinstveno kinesko iskustvo – umeće prihvatanja pravila tržišne privrede u teškim uslovima – u Africi se vidi kao uzoran model: pre reformi Kina je bila siromašna kao Malavi, a sada je deset puta bogatija. Uz to, primećuju afrički državnici, Kina – za razliku od Zapada, koji svima nemeće svoj politički, ekonomski i društveni model – poštuje prava Afrike da sama bira svoje puteve razvoja.

Uspešan kineski prodor u Afriku prate, kao što se moglo očekivati, i tvrdnje istisnutih – “nekih krugova na Zapadu”, kako Kinezi primećuju – da Kina postaje “neokolonijalna sila”, da u jagmi za naftu ili sirovine ulaže i u zemlje koje ne poštuju ljudska prava ili pomaže održanje represivnih režima.

Kinezi na to, ne krijući da su za saradnju ekonomski motivisani, odgovaraju da dosad ni od jedne afričke vlade nisu bili optuženi za neokolonijalizam. Oni insistiraju na obostrano korisnoj saradnji i ističu da će afričke zemlje uskoro izvoziti na veliko kinesko tržište čak oko 400 artikala bez carine.

A optužbu da daju zajmove represivnim režimima – navodno po tvrdnji predsednika Svetske banke Pola Volfovica – pobijaju rečima samog Volfovica. U intervjuu “Ženmin žibaou” on je izjavio da je kinesko-afrički samit “sjajna ideja”. Istakao je da je kineski model “vrlo inspirativan” za siromašnu Afriku i predložio da Kina i Svetska banka – sarađuju u pomoći Africi.