Zajednički vatikanski poduhvat

“Panorama”, danas ponos Bi-Bi-Sija je najstarija emisija istraživačkog novinarstva na svetu. Prvi put je emitovana novembra 1953. godine i do danas je razbila veliki broj tabua i postavila standarde koji su retko dostizani na drugim televizijama. Neke od svojih najvećih uspeha “Panorama” je ostvarila istražujući tajnovite koridore Vatikana i delovanje moćne Rimske crkve širom sveta. Oktobra 2003. godine emitovana je “Panorama” pod naslovom “Seks i Sveti grad”. Emisija je osvetlila posledice 25-godišnje “strastvene” borbe pape Jovana Pavla II protiv svakog oblika kontracepcije. Istražujući rezultate propagandne kampanje Katoličke crkve protiv upotrebe kondoma u nekim od sidom najugroženijih i najsiromašnijih delova podsaharske Afrike i Latinske Amerike, Bi-Bi-Si je zaključio da je za mnoge od preko milijardu katolika u svetu “učenje Vatikana ostalo pitanje života i smrti”. Ova emisija je pre tri godine izazvala burne proteste katolika u Velikoj Britaniji. Ali, u uverljivim slikama prikazanim u “Seksu i Svetom gradu” treba tražiti i razloge zašto su u septembru protestanti u Parizu pokušali da spreče da trg ispred Bogorodičine crkve, remek-dela iz 12. veka, dobije ime po preminulom pontifu i zašto su mnogi nosili plakate na kojima je budući katolički svetac nazivan ubicom. U “Seksu i Svetom gradu” nisu emitovana samo svedočenja zaraženih hivom koji su potvrdili da su im katolički sveštenici govorili da su kondomi zlo, da ne štite od bolesti i da ih ne koriste. Bi-Bi-Si je intervjuisao čak i jednog kardinala koji je “u kameru” rekao da se “sida prenosi kroz” kondome i hirurške rukavice. Poslednje veliko istraživanje “Panorame” – i tema emisije “Seks, zločini i Vatikan” koja je emitovana prošlog meseca i čiji sadržaj prenosimo – vezano je za posledice delovanja kardinala Racingera. Tokom dve decenije koje su prethodile izboru nemačkog kardinala za papu, jedna od njegovih glavnih dužnosti je bila sprovođenje tajnog uputstva pisanog na latinskom jeziku i dostavljenog svim katoličkim biskupima. Naredba je sadržala instrukcije kako da spreče da pedofili i silovatelji u redovima katoličkog sveštenstva i monaštva budu kažnjeni i njihovi zločini obelodanjeni.

Voditelj Pol Kenjon: Ovo je otac Oliver O’Grejdi, bivši katolički sveštenik. Crkva je znala da je to čovek koji seksualno zlostavlja decu.

Pitanje na sudu: Kažite nam kako biste pozdravili devojčicu s kojom ste negovali te... posebne veze. Recimo, da se ona zove Sali...

O’Grejdi: Zdravo Sali, kako si? Dođi da te zagrlim. Znaš, stvarno si zlatno dete, posebna si. Mnogo mi značiš i mnogo mi se dopadaš.

Kenjon: Crkva nije prijavila O’Grejdija, već ga je sakrila od vlasti. To nije učinila greškom, već planski, u sklopu jedne tajne crkvene direktive. Čovek odgovoran za sprovođenje te direktive bio je tadašnji kardinal Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt Šesnaesti. Ovo je okrug Veksford u Irskoj. Dijeceza Ferns obuhvata niz gradova i sela raštrkanih duž obale. Pre četiri godine sveštenik Šon Fortjun bio je u žiži najobimnije istrage koja je u Irskoj ikada organizovana povodom seksualnog zlostavljanja dece. Tom prilikom su na površinu izbili detalji u vezi sa tajnim vatikanskim dekretom čiji je cilj sakrivanje počinilaca i ućutkivanje žrtava. Kolm O’Gorman bio je jedna od tih žrtava. Sada se vratio u Ferns, kako bi pokušao da se suoči sa sopstvenom prošlošću. Kolm je imao 14 godina kada ga je otac Fortjun prvi put silovao.

O’Gorman: Nedeljom ujutro, pošto bi me silovao, otac Fortjun bi me ostavio u postelji, u svojoj spavaćoj sobi, a on bi sišao da održi prvu jutarnju misu. Sećam se da je imao običaj da se posle te prve mise vrati u sobu, ponekad ponovo k meni u postelju. Posle toga bi me naterao da sa njim siđem do trpezarije, na doručak. Posle doručka on je držao drugu misu, a ja sam joj prisustvovao.

Kenjon: Crkva je znala da je otac Fortjun pedofil, ali to nije prijavila policiji. Jedino što je činila, bilo je da ga seli iz jedne u drugu župu. Na kraju je ipak razotkriven i ubio se pred samo suđenje. Kolm O’Gorman je zajedno sa novinarima Bi-Bi-Sija krenuo da istražuje ko je sve odgovoran za to što je jedan pedofil toliko dugo mogao nesmetano da deluje. Ispostavilo se da glavnu odgovornost snosi upravo najviše svešteno lice u biskupiji, fernski biskup dr Brendan Komiski. Suočili smo ga s tim svojim otkrićem.

Sara Makdonald: Evo, sada vidite biskupa Komiskog. Osmehnut je i pevuši dok nam prilazi. Predstavićemo mu se. Preuzvišeni, ja sam novinarka Bi-Bi-Sija. Došla sam da vam postavim nekoliko pitanja o Šonu Fortjunu. Želeli bismo da znamo...

Biskup Komiski: (osmeh mu nestaje s lica, okreće se i pokušava da se udalji) Imam misu za koji trenutak...

Sara Makdonald: (viče za njim, dok on odlazi žurnim korakom) Zašto niste sprečili oca Fortjuna?! Zašto ste ga pustili da i dalje...

Komiski: Ja sam... ja sam ga ... premestio sam ga iz dijeceze čim mi je skrenuta pažnja i poslao sam ga na lečenje...

Sara Makdonald: Niste celih šest godina... celih šest godina niste ništa preduzimali, a onda ste ga samo premestili odavde. Zašto ga niste zaustavili?

Kamiski: Hvala, dosta je (ulazi u kuću i čvrsto zatvara vrata za sobom).

Kenjon: Nekoliko nedelja posle ovog poricanja, biskup Komiski je pozvan u Rim, na konsultacije.

Komiski: (čita saopštenje za javnost) U četvrtak sam papi Jovanu Pavlu podneo ostavku na položaj fernskog biskupa. Zato sam boravio u Rimu krajem prošle nedelje.

Kenjon: Biskup Komiski je otišao, ali u Fernsu ne prestaju priče o zlostavljanjima. Svaki čas nešto novo izbije na videlo. Kolm je danas na čelu jednog od najvećih irskih zadužbinskih fondova, specijalizovanih za pružanje podrške žrtvama seksualnog zlostavljanja dece. Pokrenuo je inicijativu za opsežnu vladinu istragu i izborio se za nju. U oktobru prošle godine, kada je objavljen izveštaj o zbivanjima u Fernsu, javnost je saznala da se nije radilo samo o prikrivanju zlodela jednog usamljenog sveštenika.

Kolm O’Gorman: Ovo je štivo mučno čitati. Tu su detaljno pobrojani navodi o silovanjima i zlostavljanju više od stotinu devojčica i dečaka, optužbe izrečene na račun 26 sveštenika iz ove male, seoske dijeceze. U izveštaju piše da je svojevrsna kultura tajnosti i strah od skandala bilo ono što je navelo biskupa da interese Katoličke crkve pretpostavi interesima bezbednosti dece.

Kenjon: Ovaj izveštaj bio je prvi u kome je ponašanje Crkve bilo najtešnje povezano sa jednim tajnim vatikanskim dekretom o postupanju sa sveštenicima-pedofilima. Što se Kolm više sastaje sa drugim žrtvama, to je sve ubeđeniji da je upravo taj dekret poslužio kao sredstvo za ućutkivanje žrtava.

Ejden Dojl: Sada posmatram prostoriju u kojoj sam bio pre 40... zapravo, skoro pre 41 godine. To je više od četiri decenije, a ja se i danas sećam svega što se zbivalo u miru i tišini jednog subotnjeg popodneva.

Kenjon: Ejden Dojl je pohađao jednu katoličku školu, koju su držali sveštenici.

Dojl: Strahote su počele tog popodneva, negde oko 15.10, kada je on ušao u ovu prostoriju da bi mi, kako je rekao, pomogao da bolje vežbam sviranje. U trenutku se sve iz temelja promenilo. Privukao me je na krevet, rekao mi da ćutim, počeo da me miluje, tražio da ja njega milujem... Bio sam potpuno izmožden (Dojl s mukom izgovara reči, uznemiren je...). Rekao mi je: “Bićeš intiman sa mnom, bićeš mi sasvim blizak, bićeš neko ko je za mene sasvim poseban.” Mislim da su se tada raspršile sve moje nade i svi moji snovi. Jedino pitanje koje se postavljalo bilo je kada će, kako će, da li će to ikad prestati.

Kenjon: Posle tog prvog silovanja Ejdan je istrčao iz odaje. Sreo je drugog sveštenika i ispričao mu šta se dogodilo. Međutim, umesto da se obrate vlastima, sveštenici su posegli za jednim od najmoćnijih instrumenata katoličke vere – zabranili su i Ejdenu i njegovom mučitelju da ikada progovore o tome.

Dojl: Taj sveštenik mi je rekao: “Primeniću sakrament ispovesti i ovo će biti tajna. Nikada više o tome ne smeš da govoriš.” Dobro se sećam da sam pitao zašto moram da ćutim o nečemu što nisam ja započeo.

Kenjon: Ejdan to nije znao, ali je to zaklinjanje na ćutanje bilo samo deo onoga što je propisano dekretom koji nosi naziv Crimen sollicitationis (Zločin podstrekivanja). Ta uredba je napisana 1962. godine i katoličkim biskupima širom sveta naloženo je da je čuvaju zaključanu u crkvenim sefovima. U njoj su data uputstva o tome šta treba raditi sa sveštenicima koji nagovaraju na seks one koji dođu da im se ispovede. Dekret se, takođe, odnosi i na sve druge opscene radnje sa decom i mladeži, kom god polu da pripadaju. U tekstu sročenom na latinskom jeziku navodi se da se svima mora nametnuti zavet ćutanja, kako detetu-žrtvi, tako i svešteniku kome su tvrdnje iznete i eventualnim svedocima. Ako se zavet ćutanja prekrši, sledi najstroža kazna koju Katolička crkva poznaje – ekskomunikacija.

Ejden Dojl: Rečeno mi je samo da nikome ništa o ovome ne smem da pričam i to je bilo sve. “Prošlo je, pregrmećeš ti to, vreme čini svoje, zaboravićeš, ne treba ni zbog čega da se brineš. Znaš da je praštanje najvažnije, treba da oprostiš mučitelju svome, i on treba da oprosti...” Tako su oni bili i sudija, i porota i sve ostalo. Nije mi se pružila prilika da shvatim bilo šta od svega toga. Znao sam samo da nikada više ne smem ni reč da prozborim o tome.

Kenjon: Ejden je bio do te mere zastrašen da 40 godina nije progovorio o onome što mu se dogodilo. Sve do sada je ćutao. Wegov silovatelj nikada nije kažnjen.

Kolm sada odlazi do oca Toma Dojla, stručnjaka za kanonsko pravo, kako bi saznao nešto više o značaju koji ima Crimen sollicitationis. Otac Tom Dojl je svojevremeno imao uspešnu i obećavajuću diplomatsku karijeru u Vatikanu, ali se onda odvažio da kritikuje način na koji se Crkva ponela prema seksualnom zlostavljanju dece, pa je izgubio posao.

Otac Tom Dojl: Taj dekret jasno ukazuje na to da u celom svetu Crkva sprovodi nedvosmislenu politiku proglašavanja tajnom i stroge kontrole svih slučajeva u kojima su sveštenici seksualno zlostavljali decu. Reč je, zapravo, o eksplicitnom političkom programu čiji je cilj da se prikriju takvi incidenti i da se kazne svi oni koji požele da skrenu pažnju na te zločine. Postoji, dakle, politički dokument u kome se precizira da će Vatikan strogo kontrolisati takve situacije, a mislim da postoji i jasan pismeni dokaz činjenice da je jedino za šta oni brinu to kako da spreče obelodanjivanje problema i širenje štete koju bi to moglo da nanese. Nigde ni u jednom od tih dokumenata nećete naći ni pomena o tome kako da se pomogne žrtvama. Jedini kontekst u kome se žrtve pominju jeste kontekst zastrašivanja; govori se isključivo o tome kako uliti strah žrtvama i kako ih kazniti, ukoliko se usude da iznesu u javnost ono što im se dogodilo.

Kenjon: Ceo ovaj postupak utvrđen je kako bi se zaštitio ugled sveštenika, dok Crkva ne obavi svoju istragu. U praksi je to, međutim, bilo uputstvo za zataškavanje. Čovek koji je 20 godina bio zadužen za sprovođenje tog dekreta bio je kardinal Jozef Racinger, današnji papa Benedikt Šesnaesti. Godine 2001. Racinger je sačinio novi dokument, kojim je Crimen Solicitationis bio dopunjen i noveliran. Po svom duhu tekst je bio istovetan; sadržao je isto ono prenaglašeno insistiranje na tajnosti i istu pretnju ekskomunikacijom. Kardinal je poslao primerak tog teksta svakom katoličkom biskupu. Novina je samo što se u ovom tekstu insistira na “isključivoj nadležnosti” Vatikana. Drugačije rečeno, svi navodi o zlostavljanju dece smeju se razmatrati samo u Vatikanu.

Otac Dojl: Sve kontroliše Vatikan, na čelu s papom. Prema tome, Jozef Racinger je bio u epicentru cele ove priče tokom najvećeg dela vremena otkako je uveden Crimen Solicitationis. On je tvorac novog takvog dekreta, a sada je i papa. Sve je to samo dokaz da je pristup ostao nepromenjen i da je reč o sistematskoj politici.

Kolm: Iste one godine, 2002, kada su skandali potresali Irsku, obelodanjene su stotine sličnih slučajeva u SAD. U izveštaju o stanju u SAD navodi se da je skoro četiri i po hiljade američkih sveštenika optuženo za seksualno zlostavljanje dece.

Kenjon: U središtu svega bio je Boston. Jedne iste priče neprestano su se ponavljale. Crkva je tiho premeštala optužene sveštenike iz jedne u drugu župu. Nagoveštaji sistematskog zataškavanja. Dokazi. Kolm je pronašao Patrika Vola, nekadašnjeg pripadnika benediktinskog reda, sveštenika koji je bio ovlašćeno lice Vatikana za sprovođenje Crimen Solicitationis-a u jednoj dijecezi u Minesoti.

Patrik Vol: Bio sam deo tog sistema obmana koji je od mnogobrojnih slučajeva već postao zagušen; prava duševna mora. Sve što sam učio o veri, sve ono za šta sam se deset godina pripremao, izrodilo se u nešto drugo. Ispostavilo se da ne radim u svetoj instituciji, već u instituciji koja je sva usredsređena na sopstvenu zaštitu i dalje od toga ništa ne vidi.

Kenjon: To je ovako funkcionisalo: kada bi nekog sveštenika optužili za seksualno zlostavljanje, njega, nasilnika, tiho bi premestili, a na njegovo mesto bi dolazio Patrik Vol.

Vol: Imali smo uspeha, ponajviše zato što većina tih slučajeva nikada nije ugledala svetlost dana. Kad kažem uspeh, mislim na tačnu definiciju uspeha po crkvenim kriterijumima onda kada sveštenik zlostavlja nekog maloletnika – bitno je samo da niko nikada ništa o tome ne sazna, da se sve zataška, da se o svemu ćuti. Ako je potrebno platiti odštetu ili obezbediti neki drugi vid zadovoljenja, i to se može obaviti, opet u tišini. Godine 1996. imali smo budžet od sedam miliona dolara samo za te svrhe. Jedino što je bilo apsolutni imperativ jeste zavet tajnosti; uvek je morao postojati dogovor da će se o svemu ćutati. Tu čovek radi sa žrtvama najbolje što može, ali je njegov prevashodni cilj da održi stabilnost, nepomućeni mir i spokoj; najvažnije je da apsolutno onemogući bilo kakav skandal.

Kenjon: Razočaran, Patrik Vol je skinuo mantiju i priključio se advokatima koji pomažu žrtvama zlostavljanja. Jedan od prvih slučajeva na kojima je radio bio je slučaj sistematskog nasilnika i silovatelja oca Olivera O’Grejdija, koji je rukopoložen u Irskoj, ali je radio u Kaliforniji.

Mart 2005.

Kenjon: O’Grejdi je prošle godine dao sudski iskaz u građanskoj parnici u kojoj je optužen da je silovao jedno dete više od sto puta.

O’Grejdi: Zaklinjem se da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine (daje iskaz pred sudom). Nisu me privlačili ni iždžikljali, ni bucmasti dečaci. Sviđali su mi se dečaci sitnije građe; jedan deo mene nikako nije mogao da se odupre toj silnoj potrebi da otkriva njihovu nagost.

Kenjon: Priznao je da je zlostavljao bar tridesetoro dece, što dečaka, što devojčica, tokom dve decenije.

Pitanje: Šta vas je to privlačilo kod devojčica?

O’Grejdi: Ako je imala na sebi kratku suknju ili nešto tako lepršavo, onda bih bio u iskušenju da joj, gotovo nesvesno, u stvari tako da ona toga ne bude svesna, zadignem suknjicu. Video bih, bar na trenutak, šta nosi ispod.

Kenjon: O’Grejdi je osuđen na sedam godina zatvora. Sada je deportovan i živi u Irskoj. Wegove žrtve su podnele tužbu protiv njegovog biskupa, losanđeleskog kardinala Rodžera Mahonija. Biskup Mahoni je optužen da je premeštao O’Grejdija iz župe u župu, samo da bi zataškao stvari i izbegao skandal.

Pitanje: Biskup je znao da ste vi 1976. silovali jedno dete, je l’ tako?

O’Grejdi: Znao je.

Pitanje: I ranije ste, dakle, seksualno zlostavljali decu?

O’Grejdi: Jesam.

Pitanje: Recite nam onda, imajući sve to na umu, da li biste vi sebe postavili za župnika?

O’Grejdi: Ne bih.

Kenjon: Tokom 2002. godine Katolička crkva u Americi reagovala je na rastući skandal tako što je formirala jedno nezavisno telo, Nacionalni revizioni odbor. Wegov prvi zadatak bio je da dokuči razmere problema.

Sudija En Berk: Nacionalni revizioni odbor 2002 – 2005: Jedno od najinteresantnijih mesta u ovoj studiji jeste to da je utvrđeno kako nije reč o pojavi karakterističnoj za jedan region ili predominantnoj u jednoj dijecezi. Ne, utvrđeno je da je od atlantske do pacifičke obale SAD postojao podjednak procenat seksualnih delikata nad maloletnicima u svakoj katoličkoj dijecezi.

Kenjon: Odbor je vrlo brzo pogodio samu srž problema, a njegov predsednik je veo tajnosti kojim se Crkva zaodenula uporedio sa onim iza koga se obično sakriva mafija.

Si-Bi-Si, jun 2003: Bivši senator iz Oklahome Frenk Kiting podneo je posle godinu dana rada na toj funkciji ostavku na mesto predsednika Nacionalnog revizionog odbora zaduženog za istraživanje seksualnih skandala u krilu Katoličke crkve. Ostavka je usledila posle intervjua koji je Kiting dao “Los Anđeles tajmsu”. On je u tom intervjuu neke crkvene vođe uporedio sa vođima organizacije Koza nostra. U tekstu ostavke Kiting je, između ostalog, naveo: “Neodazivanje sudskim pozivima za pojavljivanje pred istražnom porotom i prećutkivanje imena počinilaca zločina spada u uobičajeno ponašanje jedne zločinačke organizacije, a ne Crkve kojoj i sam pripadam.”

Kenjon: Nacionalni revizioni odbor je nastavio da radi i sačinio je nacrt povelje o zaštiti dece u Katoličkoj crkvi u SAD... (Ali) uprkos prvobitnim pozivima na transparentnost, čim je medijska pažnja utihnula, Crkva je nastavila da vodi istrage u strogoj tajnosti, čime je samo marginalizovala žrtve.

En Berk: Nema dovoljno dokaza da je Crkva stvarno nešto promenila u svome stavu prema ovom problemu. Mislim da, bar u ovom trenutku, ne možemo imati poverenja u ono što Crkva preduzima. Nadali smo se da je dovoljno pouka izvučeno iz poslednje četiri godine, odnosno da su biskupi naučili kako da stvarno ovladaju situacijom. Uzalud. Svakog meseca, svake nedelje, dogodi se nešto što čoveka nagoni na pomisao da biskupi nisu učili na pređašnjim greškama.

Kenjon: Očigledno je da postoji napetost, nesaglasje između vladavine prava i vladavine Crkve, između zaštite deteta i naloga kardinala Racingera.

Otac Tom Dojl, stručnjak za kanonsko pravo: Ne postoji politički program čiji bi cilj bila zaštita žrtava, niti program podrške onima koji žrtvama pomažu, već postoji nepisana politika koja propisuje laganje o samom postojanju ovog problema. Što se tiče počinilaca, kada se njihova, sveštenička, zlodela otkriju, sistematski se nastoji da se oni premeste na neko bezbednije mesto, umesto da se pokrene istraga ne bi li oni bili kažnjeni. Premeštaju se tajno i nikako se ne otkriva razlog njihovog premeštanja. Dakle, na delu je potpuno nepoštovanje žrtava, nevođenje računa o njima, prenebregavanje činjenice da se tako samo omogućuje da se na tom drugom mestu, gde je nasilnik prebačen, pojavi mnoštvo novih žrtava. Ne događa se to samo u SAD, to je praksa širom sveta. U svakoj zemlji nailazite na istovetan obrazac ponašanja.

Kolm O’Gorman: Evo me u Brazilu, najvećoj katoličkoj zemlji sveta, u kojoj živi čak 125 miliona vernika. Na prvi pogled čini se da ovde vlada raj, ali ako malo zagrebete ispod površine, otkrićete krajnje siromaštvo, nepismenost, seks-turizam, i ogromno mnoštvo razloga za zabrinutost u pogledu zaštite deteta.

Kenjon: Pre šest godina u malu seosku zajednicu Anapolis u centralnom Brazilu stigao je novi sveštenik. Wegovi novi parohijani to nisu mogli da znaju, ali otac Tarsisio Tadeu Sprisigo je u Sao Paulu bio predmet policijskih optužbi za seksualno zlostavljanje dece.

Kolm: Prvi put je optužen za seksualno zlostavljanje 1991. godine. Posle tih prvih optužbi bar četiri puta je premeštan i nastavio je da zlostavlja decu u svakoj novoj župi. Na kraju je završio ovde, u ovoj sasvim maloj i izrazito siromašnoj sredini. Biskup koji ga je postavio dobro je znao da je taj sveštenik u Sao Paulu optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika. Objasnio je da je smatrao, ili verovao, da je njegov sveštenik izlečen. To nije bio slučaj. Zlostavljanje se nastavilo.

Kenjon: Sveštenik je stanovao u neposrednoj blizini donja Elze i njenog petogodišnjeg unuka Varlija. Ponudio je da mališanu daje časove gitare.

Elza da Silva: Jednog nedeljnog jutra unuk me je probudio i rekao mi: “Bako, znam kako se vodi ljubav.” Rekoh mu: “O čemu pričaš, pobogu, pa imaš samo pet godina, mali si za to”, a on mi odgovori da se boji, jer zna da će ga mama i tata istući ako im to bude rekao. Kazala sam mu da ga niko neće tući i tražila da mi sve ispriča. Tako sam saznala da je to bio otac Tarsisio. A mi smo pustili mališana da uči da svira kod njega, ubeđeni da je u dobrim rukama, u rukama čoveka koji svakog dana u crkvi izgovara reč Božju. Verovala sam svešteniku jer sam celog života katolikinja, ni u najgorem snu nisam mogla da pomislim da bi se ovo moglo dogoditi. Sada se deca na ulici rugaju mom unuku i viču mu “popova ženica”, a on samo plače. Često mi govori da želi da umre.

Kenjon: To se događalo u periodu kada je kardinal Racinger razaslao uputstvo da svi navodi o seksualnom zlostavljanju dece moraju biti prosleđeni direktno Vatikanu. Pitanje, dakle, glasi: Ako je Vatikan znao za krivične prijave i optužbe protiv oca Tarsisija, zašto mu je onda dopustio da nastavi da radi kao sveštenik, u bliskom kontaktu sa decom?

Kolm: Geografski je (Brazil) možda hiljadama kilometara udaljen od Rima, ali Anapolis je najtešnje povezan sa Vatikanom. Ubija me što je to svaki put ista priča, svuda i na svakom mestu. Biskupi postavljaju na mesta u novim župama sveštenike za koje znaju da su u prošlosti već zlostavljali decu i tako samo imamo nove žrtve. Ovaj dečak je silovan 2002. godine, iste one kada su u Bostonu i Irskoj izbijali skandali i kada su nam biskupi i Vatikan iznosili nekakva opravdanja zašto se, navodno, sve to dogodilo, ubeđujući nas istovremeno da će crkva sve to ispraviti. I baš u to vreme ovog petogodišnjeg mališana siluju u Brazilu. Zar ikoga može da začudi to što se njemu više ne živi?! Nije u stanju to više da podnese, stid ga je, u školi mu se rugaju.

Kenjon: Uprkos dokazima da je sveštenik već seksualno zlostavljao jednog trinaestogodišnjaka u Sao Paulu, donja Elza tvrdi da su na nju i crkva i okruženje vršili pritisak da odustane od tužbe.

Donja Elza: Crkva je ljuta na mene, sredina takođe. Qudi koje srećem u crkvi, moji suseljani, beže od mene kao da sam kužna. Skoro da sam već ekskomunicirana. A ja sam samo želela da oni veruju mome unuku onako kako mu ja verujem.

Kolm: To ljudi ne shvataju. Ova porodica mnogo toga nije imala, ali je bar imala svoju veru. Sada ni nju nema.

Elza: Neprebolna nas je tuga skolila (pokušava da se pribere, naviru joj suze). Bojim se za dečaka koji s tolikom tugom odrasta.

Kolm: Izgledalo je da će se sveštenik i ovog puta izvući, a onda je ipak razotkriven. Evo njegovog dnevnika. Tu su svi detalji o tome kako ih je iskorišćavao, uspevajući da ostane nekažnjen. Precizno navedena uputstva: “Uzrast: sedam, osam, devet, deset godina. Pol: muški. Socijalno stanje: siromaštvo. Porodične prilike: najbolje da je dečak bez oca, da živi samo sa majkom ili sestrom. Kako ga privući: časovima gitare, angažovanjem u horu ili omogućavanjem da pomaže u crkvi. Naročito je važno integrisati se u porodicu. Posebno povoljne okolnosti: ako je dečak pažljiv, osećajan, tih. Ima potrebu za ocem a nema nikakvih seksualnih skrupula, jer ništa ne zna. Savet: videti šta dečak želi da dobije, a onda tražiti da svojim telom uzvrati to što je dobio.

Kenjon: Konačno se stalo na put decenijskom zlostavljanju oca Tarsisija, i to zahvaljujući policiji, a ne zahvaljujući bilo kakvom koraku vatikanske kancelarije kardinala Racingera. Prošle godine Tarsisio je osuđen na 15 godina zatvora. Katolička crkva širom sveta ima 50 miliona dece-vernika.

Otac Tom Dojl, stručnjak za kanonsko pravo: Vatikan nema program zaštite dece. Jedini njegov program svodi se na zaštitu počinilaca, zapravo zaštitu samog Vatikana... Prikriti, prećutati, sakriti tajnom i u maksimalnoj meri izbeći štetu po instituciju. Kontrola štete, što bi se reklo.

Kenjon: Uputstvo kardinala Racingera da se svi navodi o zlostavljanjima proslede direktno Vatikanu osujećuje napore policije i socijalnih radnika koji nastoje da zaustave nasilnike. Otac Yozef Hen je (bio) horovođa u Finiksu, u Arizoni. Za vreme prvog službovanja u (ovom gradu) sreo je četrnaestogodišnjeg Rika Rivesa, dečaka koji je pomagao u crkvi.

Rik Riveso: Roditelji su znali da ja provodim dosta vremena sa njim. Često je dolazio u našu kuću. Sećam se kako mu je moj otac govorio da ne veruje u stege i zabrane u vaspitavanju i da on slobodno može, kad god hoće, da dođe u našu kuću. Stvarno je bio kao član porodice.

Kenjon: Onog trenutka kada je sebi obezbedio sigurno mesto u porodici, otac Hen je počeo sa zlostavljanjem.

Rik Riveso: Zajedno bismo odlazili na neko venčanje, ili sahranu, nešto takvo. Ili bismo odlazili na kupanje. Posle toga bismo išli u župni dvor i tu bi mi naredio da skinem pantalone, tobože da bi ih osušio. I on se skidao. Onda bi me smeštao poleđuške na krevet, a on bi seo i dodirivao me. Meni je bilo važno samo da čvrsto zatvorim oči, da ja njega ne dodirujem, da jednostavno nestanem. I da čekam da sve prođe.

Kenjon: Ovim predmetom se bavio Rik Romli, poznati okružni tužilac u Finiksu. Tokom svoje karijere – ove godine se penzionisao – uspešno je zastupao optužnice protiv osam sveštenika u svojoj dijecezi za slične seksualne delikte. Sva osmorica su osuđena. Izborio se i da dobije pismeno priznanje lokalnog biskupa u kome on navodi da je svesno krio od policije saznanja o zlostavljanju dece.

Rik Romli: Moram vam reći da nikada u svom radnom veku nisam naišao na toliki stepen tajnosti kojom je bilo zaodenuto sve u vezi sa ovom istragom. Bilo je skoro nemoguće dobiti ijednu informaciju od crkve...

Kad smo počeli da istražujemo, naišli smo na mnoštvo krajnje zanimljivih stvari. Pre svega, na tajnu arhivu koja ni pod kakvim okolnostima ne bi smela da se preda civilnim vlastima. Imali smo informaciju da je reč o dopisu papskog nuncija, dakle osobe u statusu ambasadora, u kome se navodi da sve inkriminišuće podatke treba njemu lično dostaviti, pošto njega ne možemo ni optužiti ni pozvati za svedoka uz pretnju privođenjem, jer on uživa diplomatski status... Crkva jednostavno odbija da prizna postojanje tako teškog i ozbiljnog problema. Što je još gore, ona uopšte nije pasivna. Naprotiv, ona aktivno pokušava da spreči našu istragu, na svakom koraku nastoji da osujeti naše pokušaje da dokažemo da su ta krivična dela počinjena pod njenim skutom.

Kenjon: Svoju najtežu bitku tužilac Romli je vodio protiv oca Hena i još dvojice sveštenika koji su svi pobegli u inostranstvo.

Romli: Znao sam da su se ti sveštenici zakleli na lojalnost Vatikanu pa sam odlučio da se, pošto su podignute zvanične optužnice, upravo Vatikanu i obratim, s molbom da im naloži da se vrate i pojave se pred sudom. Pisao sam vatikanskom državnom sekretaru, kardinalu Sodanu. Pismo se vratilo uz napomenu da adresat nije želeo da ga primi. Nisu hteli čak ni da ga otvore, da me udostoje ma kakvog odgovora. Bio sam stvarno zapanjen. Crkva, koja bi morala da bude moralni autoritet, ponela se tako jadno u jednoj od najosnovnijih potreba, da se zaustavi seksualno zlostavljanje dece.

Kenjon: Protiv oca Hena, koji je zlostavljao i silovao Rika Rivesa, u SAD je sada izdat nalog da se obavezno pojavi pred istražnom porotom. On, međutim, više nije u SAD. Sada je u Rimu. Našao je utočište u Vatikanu, i bori se protiv ekstradicije iz sedišta Salvatorijanaca, tj. Društva za širenje apostolskog učenja. Vatikan mu nije naredio da se vrati u Ameriku i izađe pred porotu.

Kolm: Najporaznije u svemu ovome jeste to što otac Han nije usamljen. Još sedam američkih sveštenika, protiv kojih je u Americi pokrenut postupak, živi u Vatikanu ili u njegovoj neposrednoj blizini, uz punu crkvenu podršku. Jedne američke novine koje su se dugo bavile istraživanjem ove teme, nazvale su ih “sveštenici – begunci od pravde”.

Kenjon: Vatikan, moralni kompas Katoličke crkve, najverovatnije poseduje dokaze o drugim takvim sveštenicima širom sveta. Samo, umesto da pomognu u njihovom razotkrivanju i sprečavanju daljih zlodela, crkvena uputstva zapravo stvaraju objektivnu prepreku istrazi. Čovek koji bi sve to mogao jednim potezom da promeni je nekadašnji kardinal Racinger.

Otac Dojl: Papa Benedikt Šesnaesti bi zaista mogao već sutra da proklamuje novu crkvenu politiku o ovom pitanju. Mogao bi da propiše da su crkvene vlasti dužne da sva svoja saznanja o tome iznesu civilnim vlastima.

Kenjon: Vatikan nije odgovorio na naše više puta ponovljene zahteve za intervju o problemima kojima je posvećena ova emisija. U međuvremenu je otac Hen izgubio bitku protiv ekstradicije, pobegao je iz Vatikana i sad se krije negde u Italiji. Za njim je raspisana međunarodna poternica. Bivši sveštenik O’Grejdi izdržao je sedmogodišnju kaznu zatvora u SAD ali je potom 2001. godine, uprkos izričitom nalazu psihijatrijskih veštaka o tome da mu je potreban doživotni nadzor, izručen u rodnu Irsku. Pošto je zločine počinio u Americi, danas se ne nalazi na irskom spisku seksualnih nasilnika i nema nikakvih ograničenja u pogledu kontakata s decom.

(Slika sudnice) Pitanje: Znači li to da ste sve vreme dok ste obavljali sveštenički poziv seksualno iskorišćavali decu?

O’Grejdi: Rekao bih da je ta tvrdnja tačna, barem kada je reč o početnoj fazi moje svešteničke karijere.

Pitanje: Recite nam koliko je, procentualno gledano, bilo devojčica, a koliko dečaka među vašim žrtvama.

O’Grejdi: Recimo da su bile tri četvrtine dečaka i jedna četvrtina devojčica.

Pitanje: Kakve ste posledice vi lično snosili zbog svega toga; drugačije rečeno, šta se vama dogodilo?

O’Grejdi: Zapravo mi se ništa nije dogodilo. Život je tekao dalje.

Prevela: LJiljana Nedeljković