Zaboravljene zasluge

Zovem se Sonja Milovanov, udata Mandić. Ćerka sam Milenka Milovanova, koji je 1956. godine bio kulturni ataše naše ambasade u Budimepšti. Poginuo je 5. novembra 1956, posle mitraljeskog napada sovjetskog tenka koji je bio uperen u prozore naše ambasade, gde su bili sklonjeni mađarski revolucionari sa Imreom Nađom na čelu. Moj otac je aktivno učestvovao u pregovorima sa Sovjetima oko izručenja, jer je izvanredno govorio i ruski i mađarski jezik.

Čitajući NIN br. 2913 od 26.10.2006, bila sam razočarana zbog odnosa prema tragičnoj pogibiji moga oca, bez koga sam ostala sa godinu dana. Pošto ni dopisnik vašeg lista iz Budimpešte V. Vujić, a ni mladi i ambiciozni istoričar Čedomir Antić nisu našli za shodno da se malo bave istraživanjem teme (nešto od tih događaja navodi Veljko Mićunović, naš ambasador u Moskvi, u svojoj knjizi “Moskovske godine 1956/58”, izdavač Liber-Zagreb, 1977, na strani 174 – dodatna literatura), želim da vas upoznam sa sledećim činjenicama:

Milenko Milovanov je rođen u Bečeju 3.12.1926. gde je i završio gimnaziju na mađarskom jeziku. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek slavistike. U SIP-u je radio od 1952. do 1956. kada je poginuo. Svoje prvo službovanje u diplomatiji prihvatio je od tadašnjeg ministra inostranih poslova Koče Popovića, kome je tokom mađarske pobune slao svakodnevne izveštaje. Tim izveštajima je Koča Popović poklanjao puno poverenje. Blokada medija je u tim danima pa i kasnije bila velika.

Četvrtog novembra pukovnik NKVD-a sa četom vojnika je tražio pretres ambasade, što je sa obrazloženjem da je to teritorija Jugoslavije, odbijeno. Pukovnik je na to zapretio: “Zažalićete zbog toga.” Petog novembra iste godine vojni ataše naše ambasade upozorava mog oca da iz bezbednosnih razloga ne boravi u prizemlju i ne drži konferenciju za štampu tu, već u suterenskim prostorijama. Odgovor mog oca je bio: “Neće se ništa desiti, vidiš da nas čuvaju tenkovi (sovjetski).”

U rodnom Bečeju je preko dvadeset pet godina, u znak sećanja na mog oca, uspešno radio Narodni univerzitet “Milenko Milovanov” sa bogatom bibliotekom, večernjom školom, školom stranih jezika i auto-školom. U glavnom holu nalazila se velika bronzana bista moga oca.

Čitajući izvode koje ste naveli iz knjige Slave Đukića “Čovek u svom vremenu”, mogu reći da mi je drago što je ambasador Dalibor Soldatić još onda osetio koji je budući značaj našeg pisca Dobrice Ćosića i što je uložio toliki napor da spasi “oca srpske nacije”. To nam pokazuje, po ko zna koji put, kako su mladalački iskreni entuzijazam i vera u ljude pogubni.

Na kraju članka se pod P.S. spominje i pogibija moga oca!! Svako je dobio mesto koje mu pripada.

Sovjeti nikad nisu priznali da su ubili moga oca i verovatno su zato Milan Bartoš, profesor Pravnog fakulteta, i Koča Popović predlagali mojoj majci Dobrili Milovanov (koja je radila u SIP-u od 1953. do 1974. u Prvoj upravi) da tuži SSSR Haškom sudu, koji se još onda bavio međudržavnim incidentima. Moja majka to, nažalost, nije učinila.

S obzirom na to da je nedavno na zgradu naše ambasade u Budimpešti postavljena ploča koja obeležava pedeset godina od mađarske revolucije, u prisustvu premijera Mađarske i predsednika Srbije, smatram da bi bilo korektno da se na isti ili sličan način obeleži pedeset godina od pogibije moga oca Milenka Milovanova. Moj otac je jedini Jugosloven koji je izgubio život i to na službenoj dužnosti. Sigurno je da on i mi kao njegova porodica to zaslužujemo.

Sonja Milovanov-Mandić,

Beograd