Balkanski pipci “Amerike”

Ni sedam dana posle spektakularne policijske akcije kod Beogradskog sajma, slučaj Krsta Stanišića ne prestaje da intrigira javnost. Naprotiv, uz njegovu sliku sa glavom priljubljenom na asfalt i rukama na leđima koje čvrsto drže zamaskirani policajci, oživela je i čitava plejada likova koja nas je posmatrala sa mnogobrojnih čitulja iz Miloševićeve ere, poznatija kao niska “crnih bisera” beogradskog podzemlja i nekad nam bliske Crne Gore.

Sam način hapšenja crnogorskog državljanina Krsta Stanišića nagoveštava da se radi o mnogo krupnijoj “zverki” nego što se to vidi u zvaničnom povodu ovog čina. Specijalna jedinica kriminalističke policije, u maskirnim uniformama i s fantomkama na glavi, ne hapsi usred bela dana i nasred ulice običnog falsifikatora, makar to bilo i po Interpolovoj poternici koju je raspisala nemačka policija iz Visbadena jer ga sud iz Minhena traži zbog rasturanja više od milion falsifikovanih dolara.

Stanišić je, inače, srpskoj javnosti bio nepoznat sve donedavno, kad ga je na suđenju za zločin na Ibarskoj magistrali Boško Vušurović, brat ubijenog Dragana, označio kao jednog od neposrednih izvršilaca. Vušurović se izvinio optuženima i sudiji predao spisak, u kome je naveo da su u ovom četvorostrukom ubistvu učestvovali Crnogorci Vito Dragović, Jovo Osmajlić i Krsto Stanišić. Taj događaj nije ostavio ubedljiv utisak ni na sud, ni na oštećene, ni na javnost koja prati ovo višegodišnje suđenje.

Stanišić je kod istražnog sudije saslušan samo zbog poternice nemačke policije, posle čega mu je određen ekstradicioni pritvor. Rok za njegovu estradiciju je 40 dana, a Nemačkoj je dato 18 dana da pošalje potrebnu dokumentaciju kako bi im se on izručio.

Elem, da hapšenje Stanišića nema međunarodni karakter samo zbog poternice Nemaca, pokazuje i iznenađenje koje ga je sačekalo u sudu, gde je pred sudijom dobio rešenje da je njegov zahtev za dobijanje srpskog državljanstva odbijen samo dva dana ranije. I dok ga državni organi tretiraju kao stranca, njegov advokat tvrdi da je Srbin, s obzirom na to da ima i srpska dokumenta. Kao da se nekome žuri da se što pre oslobodi opasnog “dinamita” čiji fitilj doseže do mnogih upaljača i ruku prošlih vremena.

Sva je prilika da su na Balkanu ponovo uspostavljeni prekinuti putevi droge, inače policija ne bi, u svom saopštenju, Stanišića vezivala za međunarodno organizovanje grupe koja se bavi trgovinom droge iz Turske u zemlje Zapadne Evrope. Štaviše, da se radi o izuzetno velikim količinama, od više stotina kilograma narkotika. Upućeni tvrde da se eksport kokaina iz Južne Amerike sa direktnih isporuka u Amsterdam i druge evropske gradove preselio na koridor preko Kosova i Srbije, što pokazuju i nedavne veće zaplene ovog ekskluzivnog narkotika na našim granicama.

Ni to ne bi bila velika novost da policija svoje saopštenje nije “dosolila” dovodeći Stanišića u vezu sa kriminalnom grupom kojoj se pripisuje više od 20 počinjenih ubistava u Nemačkoj, Švedskoj, Sloveniji, Holandiji, Italiji, Mađarskoj i zemljama bivše SFRJ. Mnogi članovi ove grupe ubijeni su u obračunu, a neki su u evropskim zatvorima zbog trgovine drogom.

Reč je o kriminalnoj grupi “Amerika”, kojom se policija bavi već 15 godina, ali bez većeg uspeha. Većina ih je boravila određeno vreme u Americi, gde su ostvarili kontakte i pozicije u kriminalnim krugovima. Nekoliko pripadnika grupe likvidirano je u Beogradu, a deo njih je u evropskim zatvorima zbog trgovine drogom. Najpoznatiji iz grupe, po kome je grupa, verovatno, i dobila ime, bio je Vojislav Raičević zvani Voja Amerikanac, koji je nestao pre nešto manje od deset godina. Međutim, iako se veruje da je mrtav, njegovo telo nikada nije pronađeno, već samo njegov yip koji je zapaljen u predgrađu Beograda. Čak se pričalo da je otet i da je pod mukama pred kamerom priznao ubistva suparnika u podzemlju, posle čega je ubijen, iskasapljen i bačen u Dunav. Za njega se vezuje priča da je iz Amerike u Beograd došao da bi spasao glavu, jer se navodno zamerio italijanskoj mafiji u SAD. Čak da je ubio jednog od šefova Koza nostre u Americi.

Do tada relativno mirna varoš, Beograd se pretvorio u Wujork iz tridesetih godina a likvidacije i obračuni postaju njegova svakodnevica. Crna serija je počela ubistvom Branislava Matića Belog, a klasična mafijaška, profesionalna likvidacija bilo je ubistvo 1993. godine Radojice Nikčevića, direktora stambene zadruge “Šumadija”, dvadesetak metara od vrata svoje firme i usred bela dana. Veliki prijatelj Željka Ražnatovića Arkana i Đovanija di Stefana, ostaće upamćen i po čitulji sa potpisom velikog južnoameričkog narko-bosa Pabla Eskobara, zbog čega je, posle smrti, Nikčeviću ostao nadimak “srpski Eskobar”.

Svojevremeno grupu “Amerika” su dovodili u vezu i s likvidacijom visokih policijskih funkcionera, generala Radovana Stojčića Baye, njegovog kuma Milorada Vlahovića, Dragana Radišića i Dragana Simića. Navodno, njihova meta je bio i Dragan Todorović Kundak, tadašnji direktor “Beopetrola”. Među poznatim imenima, koji su pali kao žrtve ove ekipe, navodno su Zoran Šijan, tadašnji vođa surčinskog klana, poznati narko-bos Bojan Petrović, koji je sa Vojom Amerikancem jedno vreme držao klub “Stupica”, Miodrag Roganović Rogo, koji je bio Petrovićeva desna ruka, Rade Ćaldović Ćenta, jedan od vođa srpskog podzemlja, koji je operisao i u Zapadnoj Evropi, i mnogi drugi.

Sa imiyom opasnog lika i glavnog likvidatora devedesetih, privukao je pažnju i mlađanog Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. U transkriptima tajno prisluškivanih razgovora predsednika Miloševića, koje je snimila hrvatska obaveštajna služba, uglavnom u Karađorđevu, istaknuto mesto zauzima razgovor predsednikovog sina sa izvesnim Nešom, vezan za Markov poseban odnos prema oružju. U jednom delu, koji je preneo zagrebački “Globus”, vodi se sledeći dijalog:

Marko: Pazi, ti znaš koji je Lila idiot.

Neša: Da.

Marko: On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. E kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: “Evo, jebo te bog, ovaj gadan tip, Voja Amerikanac mnogo ljudi pobio. Al, dobro, roknula ga murija.” Ja njega gledam belo, reko, izvini o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu. I tako ispriča meni Liki da su našli sinoć leš u Savi i da je najverovatnije on jer da je on nestao te da je roknuo Popa (još jedan od ubijenih u seriji beogradskih obračuna na asfaltu op.a) i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se Lila. Ja muvam Qubišu, reko, je l' čuješ ti ovoga šta priča, razumeš?... Pa, sine u ovoj zemlji ne može ništa da se sakrije, bre.

Neša: Nije on (Voja Amerikanac op.a) ubio njih. On je samo Popa...

Marko:... ja nikad nisam čuo za tog čoveka...

Neša: Voja Raičević, zvani Voja Amerikanac.

Marko: Voja Amerikanac, da. Čuo sam samo... kažu da je s Bojanom Petrovićem držao Stupik (valjda neki lokal op.a)... Pa je l' to neki lik, je l' to opasan tip?

Neša: Mnogo opasan tip! Reći ću ti za koga je sve radio. I sve, i ko ga je držao na vezi.

Marko:... ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao da baratamo nekim podacima. Idioti, bre, time na ulici ispiraju usta.

Neša: On je prvo radio za Boška Bojovića (jedan od šefova beogradske mafije op.a)

Marko: Pa dobro, to je isti kurac. Hoću da ti kažem generalno, je l' mi to otkrivamo rupu na saksiji? Jesi li čuo za pejyer ram?

Neša: Jesam...

Marko: I šta kažeš na to?

Neša: Ništa.

Nikada nisu objavljeni dokazi koji bi govorili o Raičevićevoj krivici, niti je bilo kada dobijena zvanična potvrda njegove smrti. Izgleda da od velike koristi nije bio ni navodni svedok iz ove grupe koji je još 2001. godine policiji naveo imena svih članova grupe i do detalja opisao nekoliko likvidacija koje su oni izveli. Pa i samu likvidaciju Voje Amerikanca. Kao šefa grupe svedok je naveo Miletu Miljanića, koji trenutno u Grčkoj izdržava 40-godišnju robiju zbog šverca 114 kilograma kokaina. Jezgro grupe, tvrdio je ovaj svedok, bili su Zoran Jakšić, trenutno u nemačkom zatvoru, Željko Maksimović Maka, za kojim se traga zbog ubistva generala Boška Buhe, Sloba Šolaja za koga se interesuje američka DEA, Neša Brada, Milan Đorđević Bombona (ubijen u sačekuši 2001. godine), njegov brat Voja, Ivan Delić iz Budve, Dule Mićunović, Vesko Raičević Meda, brat Voje Amerikanca, kao i nekoliko pripadnika crnogorske policije i DB-a...

Krsto Stanišić, inače kum Voje Amerikanca, ali i zet Boška Radonjića, čije se ime nekoliko puta pominje u ovom svedočenju, avgusta ove godine lociran je u jednom beogradskom kazinu, u društvu Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam i šabačkog bosa Uglješe Aranitovića Uga, koji je tom prilikom uhapšen. Stanišić tada nije hapšen. Izgleda da pre nemačke poternice nije bilo validnih dokaza ili kredibilnog svedoka.

O tajanstvenom svedoku iz redova mafije, u svojoj knjizi “Povlenske magle i vidici”, piše i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Govoreći o dešavanjima iz septembra i oktobra 2001. godine, bivši prvi policajac Srbije navodi: “O borbi s mafijom detaljno sam raspravljao sa novom ekipom rukovodilaca Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Napravljena je skica ubistva generala Radovana Stojčića Baye i Vojislava Raičevića, poznatijeg po nadimku Voja Amerikanac. Rekonstrukcija je urađena uz pomoć saznanja jednog od aktera tih likvidacija, koji je rešio da sarađuje sa UBPOK. Poverio se da je ugrožen od svojih kolega iz podzemlja. Taj tajanstveni svedok mafije je, međutim, mnogo pričao. Ispalo je da mnogo zna, ali da ima jako malo dokaza za državnog tužioca. Sve me je to toliko opterećivalo da sam u Zapisima zabeležio: Ne znam kako će se završiti boj s mafijom. Jača je u svakom pogledu od policije.”

Ne treba smetnuti s uma da su analitičari geneze organizovanog kriminala u Srbiji odavno zaključili da je u našoj zemlji mafija stvarana po državnom naređenju. O tome nešto govori i predočeni hrvatski transkript prisluškivanih razgovora. Šta bi se tek moglo saznati da su, recimo, pustili razgovore Tuđmanovog sina, tada šefa hrvatske obaveštajne službe, sa nekim hrvatskim Nešom, jer mafijaške veze i putevi ne poznaju granice. Inače, balkanskog podzemnog koridora ne bi ni bilo.