19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Kada u nedelju 12. novembra počne svetkovina u najbeogradskijem od svih prestoničkih pozorišta, biće to znak za početak obeležavanja jednog jubileja koji, nažalost, nisu doživeli mnogi koji su dali najveći doprinos toj slavnoj istoriji zgrade u Ulici Lole Ribara, a potom Svetogorskoj. Neće biti Mire Trailović, LJubomira-Mucija Draškića, Zorana Radmilovića, Taška Načića, Milutina Butkovića, Slobodana-Cice Perovića, Slobodana Aligrudića, Vlade Popovića, Nede Spasojević, Baje Bačića, Danila-Bate Stojkovića... Odavno nema Bojana Stupice i Radoša Novakovića koji su bili među osnivačima ovog teatra.
Proslava će trajati praktično do kraja godine, ali jedan poduhvat je u tom poslu od izuzetnog značaja. Reč je o Monografiji povodom 50 godina Ateljea 212, kapitalnom delu koje će na sveobuhvatan način svedočiti o poluvekovnoj istoriji jednog od najznačajnijih pozorišta Evrope. Monografija je delo tima autora koji čine Svetozar Cvetković, Jelena Mijović, Jasna Novakov i Gordana Goncić. Dramaturg Gordana Goncić je radila na prvom delu Monografije koja se odnosi na istoriju Ateljea i za NIN kaže:
“Koncept monografije je da na blizu 700 stranica pružimo samo i isključivo podatke koji se odnose na ovo pozorište, na sve predstave, na sve autore, na sve glumce, reditelje, pisce... Posvetili smo tekstove samo onima kojih nema i to su sećanja na njih, priče o njima, a sve generacije će na osnovu ove monografije moći da steknu svoje saznanje i svoj sud o onima koji su učestvovali u stvaranju ovog pozorišta i o njihovom udelu.”
Dvoje čiji je udeo nemerljiv, bili su reditelji Mira Trailović i LJubomir-Muci Draškić. Mira je bila upravnik 22 godine, Muci je na tom mestu proveo 12 godina, Nebojša Bradić nepunih godina dana, a Svetozar Cvetković broji desetu godinu.
Priča o nastanku Ateljea je ujedno svedočanstvo o intelektualnoj eliti sredine pedesetih godina u Beogradu, koja je nezadovoljna postojećim htela nešto drugo. Svedočeći Feliksu Pašiću 1981. godine povodom 25 godina ovog teatra, tadašnja upravnica Mira Trailović je kazala:
“To je bio zanimljiv politički period ove zemlje, kada je nastalo ono veliko odleđivanje posle 1948. godine, kada su počele da se javljaju mogućnosti za mnogo slobodniji stav u umetnosti, u pozorištu, u kulturi uopšte. I. tako smo jedanput, upravo posle jednog takvog umetničkog saveta, počeli da razgovaramo o tome da osnujemo jedno kamerno pozorište, ali pozorište koje bi radilo na drugim principima, koje bi apsolutno imalo drugačiju strukturu, drugačiji koncept. I tada smo napravili jedan manifest... On je bio sličan manifestu koji su svojevremeno objavili nadrealisti, naravno, sa drugim pozicijama i drugim idejnim osnovama, kada su osnovali svoj list Nemoguće... Mi smo se zarekli tada, na čelu sa Radošem Novakovićem, na sve ono što nećemo činiti u pozorištu. Dakle, mi nismo toliko govorili o onome što hoćemo, nego smo rekli da nećemo nikada dozvoliti da pozorište postane institucija, da pozorište postane poziv, da se bavimo pozorištem činovnički, da nam bude uhlebljenje, itd, itd. Rekli smo sve što nećemo i zarekli smo se da ćemo svi raditi bez ikakve materijalne nadoknade...”
Mira Trailović je tom prilikom saopštila i ovaj, za nas posebno zanimljiv podatak:
“Tadašnja Skupština grada, tadašnji grad, vrlo lako, bez ikakvih procedura, platila je dva miliona dinara koliko smo tražili, i na tih dva miliona uplatio je list NIN 500 hiljada dinara, što mislim da je veoma značajno i što ne treba zaboraviti. Pet stotina hiljada dinara, tada su to bile velike pare.”
Ako se ovome doda i činjenica da su tadašnji rukovodioci lista Borba iznajmili svoj prostor za početak rada Ateljea, može se reći da je ovaj teatar nastao kao neka vrsta novinarskog pozorišta, kako je u pomenutom razgovoru sugerisala Mira Trailović.
Prva predstava odigrana u novom pozorištu bio je Geteov Faust u režiji Mire Trailović, a kritiku u NIN-u objavio je Bora Glišić. U Monografiji će se naći i taj tekst, iz kojeg čitaocima našeg lista nudimo završni deo u kojem govori o glumcima:
“...Udeo Dramskog kvarteta je bio, odista, herojski. Jedino blagodareći Mati Miloševiću (Faust) i Mariji Crnobori (Margareta) u izvesnim trenucima smo osetili moderno tumačenje Getea: u sceni kad Faust logos prevodi sa delo; u Margaretinim monolozima; u dijalozima kad bi zatreperilo istraživanje ‘po dubinama istine’ na tragičnom putu čovekove sudbine – od znaka makrokozma do znaka zemaljskog duha. Od traženja mudrosti do stremljenja sreći (i ime mu – Faustus – to kaže). Od najdublje čulnosti do najprozirnije čistote.
Viktor Starčić, kao Tumač i u još nekolikom ulogama, sa njemu svojstvenim majstorskim transformacijama i ubedljivošću. LJubiša Jovanović, krivicom postavke (koja je grimovski shvatila ‘đavola’), nije bio ni Mefistofeles ‘neprijatelj svetlosti’, niti Mephi (Boseth) - (Ahi) Thorphei.”
Još jedan zanimljiv detalj saznajemo od dramaturga i jednog od autora Monografije Gordane Goncić:
“Vaš kolega Bora Krivokapić je 1984. godine objavio intervju sa Mirom Trailović u NIN-u, ali ostali su neki delovi koje tada nije publikovao. I oni će se sada prvi put naći u Monografiji. E, tu se nalazi i jedno veoma zanimljivo i do sada neobjavljeno tumačenje zbog čega je ovo pozorište dobilo ime Atelje 212. To vam ne mogu otkriti pre nego se u nedelju pojavi Monografija.”
I, da ne zaboravimo. Ova Monografija je napravljena po ideji LJubomira-Mucija Draškića. Čoveka čija je smrt 2004. godine značila kraj jedne ere u Ateljeu 212.
|
Svetozar Cvetković Premladi za pedesete... Atelje je bio: duh novog vremena, sloboda u izrazu, borba za novo a dotad nedostupno, avangardno ali i tradicionalno, odobravano a zabranjivano, šokantno, bezobzirno, kritično, popularno a kvalitetno, nikad prosto a jednostavno, postizano uz muke i zadovoljstvo, uvek duhovito, lekovito... Priča koja sledi nije samo naša, a mi jesmo samo jedan njen deo. Nad nama blista sazvežđe njenih učesnika i samo naši pogledi mogu doseći njihovu visinu i nedostižnost. Rukom se zvezdama ne možemo približiti, stoga koristimo misli i reči. Napisao sam nekoliko, možda previše reči, da ih lutajući po mraku tastature svog kompjutera prenesem ovde kao uvod jedne velike priče koja za sobom ima pedeset godina. Priče o Ateljeu 212. Priče o pozorištu. Bio sam romantičan, misli su mi otplovile u nepoznato. Odričem se takvog uvoda! Postajem racionalan. Brojim, navodim, slažem imena, utiske, ljude, hladan sam i umeren, kažu mi čak zarobljen, mada objektivan, ne ličim na sebe kakvog me poznaju. Pokušavam da uključim sve, a zaboravljam mnoge. Odustajem. A ne smem. Da prespavam, a sna nemam, budim se i ostajem budan, tražeći prave reči koje mi ne dolaze. Mislim samo emocije. Mali sam, sićušan pred velikom pričom. Nada mnom se nadvija značajnih pedeset godina istorije velike umetnosti pozorišta Atelje 212, toliko velikih da od mene traže da odustanem od svojih suznih reči, emotivnih diskursa, romantičnih uspomena, da se poništim, svedem svoju slobodu na razumnu meru i uputim vas koji ovo čitate, i nas koji smo u ovome učestvovali, u retrospekciju događaja koji je izmenio naše živote. Stvaranje i život; prošlost, sadašnjost ali i budućnost; uspesi ali i padovi; ljudi, umetnici, tehnika, ljudi pozorišta Atelje 212. Kada sam pre gotovo trideset godina nesigurnim korakom strahopoštovanja ulazio u zgradu pozorišta Atelje 212 da kao student prve godine glume na FDU podignem besplatne ulaznice za preporučenu nam predstavu, bili su to Mrožekovi Emigranti, naravno da se sećam, teško da sam i u najlepšim snovima mogao zamisliti sebe kao svečara pedesetogodišnjice pozorišta koje je tako značajno obeležilo drugu polovinu XX veka ne samo umetničkog života u nas. Atelje je bio: duh novog vremena, sloboda u izrazu, borba za novo a dotad nedostupno, avangardno ali i tradicionalno, odobravano a zabranjivano, šokantno, bezobzirno, kritično, popularno a kvalitetno, nikad prosto a jednostavno, postizano uz muke i zadovoljstvo, uvek duhovito, lekovito... Takvog ga pamtimo, takvog ga prenosimo onima koji dolaze, pričama što ih prepričavamo, retkim beleškama, snimcima iz oskudnih arhiva. Rođeno u zabranu a da ne bi bilo zabranjeno, pozorište Atelje 212 je u sedamdesetim godinama svoju avangardnost dokazivalo na sceni i preko nje znatno uticalo na kulturni život Beograda, ali i ne samo na njega, istovremeno, gotovo nesvesno, otvarajući mogućnost generacijama mladih da obogate smisao svog postojanja. Samo rađanje BITEF-a u krilu Ateljea 212 bilo je pečat potvrde vizionarstva, slobode i energije koju je ovaj prostor tada nezadrživo isijavao. U devedesetim, naizgled oslobođeni stega partijske cenzure iz vremena jednoumlja, LJubomir Draškić, upravnik i reditelj, sledbenik ideja osnivača Mire Trailović, Radoša Novakovića i Bojana Stupice, bori se da očuva umetnički nivo i integritet kuće, glumaca, reditelja ali i vernost ateljeovske publike kao bitne karakteristike duha i senzibiliteta ove kuće. Iako je za svog dvadesetogodišnjeg mandata sigurnom rukom vodila Atelje i osiguravala mu dobru plovidbu, odveć često i neopravdano osporavana do uvreda, priznatija u svetu no kod nas, grubo „pomerena” u penziju sa mesta upravnika, Mira Trailović u tim godinama predvečerja svih naših nevolja, biva nostalgično prizivana u javnosti a sve češće i bolnije u samoj kući, vremenom i sve do danas, kao nenadoknadiv gubitak, istinski tvorac zlatnog perioda Ateljea 212. Uistinu, ona je to i bila. (....) Ova monografija, poluvekovno svedočanstvo o Ateljeu 212, neće zaboraviti entuzijazam onih koji su ostavili tragove svojih osećaja na sceni, onih koji su svojim životom zadužili naše trajanje. Cica Perović, Vlada Popović, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Milutin Butković, Neda Spasojević, Baja Bačić, Branko Vujović, Gordana Kosanović, Taško Načić, Maja Čučković, Miodrag Andrić, Zoran Ratković, Danilo-Bata Stojković, Marina Koljubajev, pozorišni su idoli čitave generacije ne samo gledalaca već i nas koji smo se zahvaljujući nekima od njih otisnuli u svet mašte i opipljive iluzije na sceni.(...) Stranice koje slede posvećujemo „onima koji su bili, za one koji će doći...” Gorčinu koja nam je donela bore i istanjila nerve ostavljamo zaboravu. Danas, posle pedeset godina, u izmenjenim društvenim i političkim okolnostima, u doslovno izmenjenoj državi u kojoj živimo, suočavamo se sa promenama koje će ubrzo postati neizbežne. Organizacioni model pozorišta u nas je zastareo i neodrživ, bolja saradnja s publikom nužna, specijalizovana obuka tehničkog ansambla imperativ, a koprodukcioni modeli za velike i skupe ansambl-predstave zahtevaju studioznu pripremu. Samo od nas zavisi hoćemo li i nadalje biti spremni da prihvatimo izazove pred nama kao šansu za bolju budućnost zasnovanu na prošlosti kojom se možemo ponositi. Vizionarstvo često potope problemi svakodnevice, a kad iz njih isplivate to je tek toliko da duboko udahnete i nastavite da između dva problema razmišljate o budućnosti. Čestitam i zahvaljujem svima, zaposlenima u pozorištu, članovima ansambla, onima koji to nisu ali se tako osećaju, svima koji su veliki deo sebe poklonili našoj kući, publici, onima koji nas posećuju u Svetogorskoj ali i onima koji nas rado gledaju kako u zemlji tako i u inostranstvu, na svim scenama gde smo se do sada predstavili. Udahnite duboko. Sa ponosom predstavljamo naših pet decenija. (Delovi iz uvodnog teksta monografije posvećene pedesetogodišnjici pozorišta Atelje 212) |
