Sablasno lako

Geodetske sablasti kruže srpskom književnošću! Tako bi, verujem, mogao da glasi verodostojniji, a možda i efektniji slogan od onoga koji već sedmicama prati medijsko oglašavanje novog Markovićevog romana “bez romana” tj. bez sižea, zapleta, fabule i većine ostalih pripovednih rekvizita, pa čak i likova u uobičajenom značenju reči. Šta bi, naime, neobaveštenom čitaocu mogla da ponudi često ponavljana krilatica o “prvom romanu o zemljomerima u srpskoj književnosti” osim marketinške sugestije o apsolutnom prvenstvu i zašto bi to bilo posebno vredno isticanja i naglašavanja u odnosu na moguće “prve romane” o geografima, vodomerima, nebomerima ili, recimo, neboderima?

Koliko–toliko ozbiljan odgovor na ovo polušaljivo pitanje upućuje, zapravo, na svojevrsnu kulturnu nelagodu u svekolikoj javnoj eksploataciji gorepomenute i u isti mah, čini se, neotklonjive sablasnosti. Jer Kavaleri starog premera su u izvesnom smislu najradikalnije zamišljeni beočug iz Markovićevog već prilično razuđenog malovaroškog ciklusa romana o kolubarskom kraju, započetog još Lajkovačkom prugom (1997). Zadržavajući sve bitne narativne postupke i sredstva, poput fiktivne “korešpondencije” i leksikona, raznoraznih narativnih “započetaka” te efemernih “fascikala za trice i kučine”, sterijansko-sremčevski nastrojeni narator ovog himerično-humorističnog romana pokušao je da ovoga puta ipak “pritegne uzde” svoje glagoljivosti i raspričanosti, ali je, s druge strane, svemu pridodao još i dosetku sa sasvim avetinjskim junacima, među kojima se čuvenjem svakako izdvajaju “Zemljomerac K.” i “N(ikola). Kalabić”, osobeni junaci literarne i one druge, manje poetične, političke istorije.

Podsticanje čitaočeve znatiželje i prijemčivosti za mešanje izmišljenog i stvarnog, prisutno i u drugim knjigama istoga ciklusa, dovedeno je, putem ovog kompozicionog svođenja i približavanja inače potpuno nespojivih figura, skoro zakonomerno do neodložnog suočavanja sa smisaonom nosivošću celog zahvata. Izrazitije nego u Knezu Miškinu u belom Valjevu (2002) ili, recimo, Orkestru na pedale (2004), poriv za “oživljavanjem” značajne beletrističke tradicije (Dostojevski, Krleža, T. Man...) i njenim fikcionalnim sameravanjem s ne toliko značajnim svetom palanačke svakodnevice ovde je, drugim rečima, dat s “naličja”, u fragmentarnom i nedovršivom pripovedanju o onome što čili i iščezava sa bezmalo svakom upotrebljenom rečenicom.

Uprkos pomenutoj kulturno-eksploatacijskoj nelagodi koja je prati, glavni problem Kavalera starog premera, međutim, ne leži u samoj utvarnosti kao takvoj, nego u njenoj romanesknoj samosvrhovitosti. Teško je, naime, u posezanju za beletrističkim ili istoriografskim aluzijama prepoznati ovde nešto više od autorske volje za demonstracijom intrigantne duhovitosti i jezičko-stilske inventivnosti, udružene sa zavidnim umećem izbegavanja svake narativne delotvornosti. A to nešto više, što ipak nedostaje, tiče se pripovedanja o bitnome kao svojevrsnoj meri stvari, do koje književnost koja ostavlja traga u nama dopire na nezamislive, zaobilazne, neobjašnjive, uvrnute i toliko oprečene načine, ali na kraju ipak dopire.

Beli Markovićevi kavaleri – zemljomeri, drugim rečima kazano, zapravo sve vreme i ostaju sablasni, a to znači odveć “prozirni”, previše transparentni i “laki”, bez težine u svojoj pripovednoj nesupstancijalnosti i neopipljivosti, kao što i okolnosti i zbivanja koja ih prate uglavnom ostavljaju utisak ornamentalnosti koja ne uznemirava ni mrtve ni žive. Namesto kafkijanski mračnih metafora i parabola, koje grade jedan takođe utvaran svet, ali u isti mah provociraju i suštinsko razumevanje epohalnih problema, namesto domaćih političko-istoriografskih “apokrifa”, koji često feljtonski uskomešavaju seni pokojnika, ali isto tako mogu i da razveju ideološku inerciju, čitalac je ovde suočen s nesumnjivim zanatskim šarmom i pripovedačkom koketerijom koji, po prirodi stvari, tek golicaju i draškaju, a ne zaista provociraju i razvejavaju.

Nakićeni dosetkama, humorističkim bravurama i svakojakim starinarskim čudesima, Kavaleri starog premera postaju, tako, ne samo najnoviji beočug u Beli Markovićevom zamašnom romansijerskom ciklusu što se račva i razliva kao sama Kolubara, nego i jedan od najneobičnijih medaljona u onom sve zamašnijem nizu koji u poslednje vreme ukrašava našu književnost, a koji se odlikuje izrazitim viškom interesovanja za jezik, stil i izražajni detalj uopšte. Možda bi se stoga moglo reći da je, graničeći se s pripovednim manirizmom kao tananim umećem oblikovanja pene reči, ovo sasvim naročito pisanje svoj amblematski oblik na neki način zaista i doseglo upravo u avetinjski lepršavom romanu o zemljomerskim sablastima i drugim pričinama koje mogu da stanu još samo u reči i nigde više.