19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Sadam Husein polazi u susret yelatu, ali svet ima razloga da žali što je on uklonjen, kaže Dejvid Koks u “Gardijanu”, u članku povodom presude nekadašnjem iračkom diktatoru, izrečene u nedelju.
Bivši šef režima u Bagdadu, svrgnut anglo-američkom agresijom na Irak 2003, uz lažne tvrdnje agresora da ta zemlja poseduje oružje za masovno uništenje, osuđen je na smrt vešanjem – što je u etnički podeljenoj zemlji dočekano u isto vreme i gnevom i klicanjem.
Raduju se irački šiiti i Kurdi, koji diktatora pamte po zlu. A osećaju se pogođenim suniti, Sadamovi istoverni sunarodnici izloženi osveti. U haosu iračkog sektaški motivisanog građanskog rata, usred apokaliptičnih orgija zla, oslobođenog anglo-američkom intervencijom, to je i razumljivo.
Svi drugi u svetu, ne računajući SAD, gde bi ovo, po svemu sumnjivo, američki finansirano, pa i hronološki podešeno suđenje i obećano vešanje trebalo da donese poen predsedniku Bušu, ne žale Sadama Huseina – ko bi mogao biti sažaljiv prema diktatoru krivom za smrt nekoliko desetina hiljada pobunjenika ili neistomišljenika režima! Ali, povodom presude Sadamu mnogi su zamišljeni nad posledicama krvave demontaže jedne strateški ključne države. S tim i takvim Sadamom Irak je ipak bio “tvrđava stabilnosti”, pod samim temenom “luka ekstremizma posred Bliskog istoka”, kako je Iran i Liban opisao opravdavajući invaziju premijer Toni Bler.
Imajući u vidu “Blerov luk”, Dejdvid Koks pita: nije li baš Irak osmogodišnjim ratom prikovao uz tle revolucionarni Iran, “potencijalno najdestruktivniju snagu regiona”? Bilo koji islamski terorista uhvaćen u Iraku smesta bi bio streljan. Nafta s Bliskog istoka “neometano je tekla prema našim rafinerijama”. U Iraku žene su uživale slobodu nezamislivu u susednim državama i Iračani su imali životni standard zavidan za zemlje u razvoju.
Tvrdilo se da Sadam razvija nuklearno oružje. To se pokazalo nedokazanim, ali da ga je imao, to oružje bi bilo efikasan faktor suzdržavanja nuklearnih ambicija Irana. Iranske nuklearne ambicije su daleko opasnije, a nije bilo neke druge strane prema kojoj bi Sadam okrenuo svoje oružje.
Govorilo se, krši ljudska prava. Tačno, streljao bi svakog oponenta režima i veštački ujedinjene države. Ali treba se prisetiti da šiiti, Kurdi i suniti nisu sami izabrali da žive zajedno. Stvaranje Iraka je izraz volje sila pobednica u Prvom svetskom ratu. Sadam je verovao da se takva država može održati samo brutalnom represijom, i pribegao joj je – “sadašnji događaji ukazuju da je možda bio u pravu”.
Šta je usledilo posle njegovog uklanjanja? Samo invazija na Irak 2003. koštala je 45 000 života. Magazin “Lanset” dokazuje da je ukupna, ratom uzrokovana smrtnost Iračana, danas 58 puta veća od smrtnosti pod Sadamom. A šta li tek sledi ako zemlja, kako se sada čini, utone u građanski rat i na tom prostoru intervenišu Iran, Turska i Izrael?
U mnogim zapadnim zemljama, uključujući Francusku, Italiju, Holandiju, Španiju i Švedsku, iskazano je neodobravanje kazne smrću. Rok za eventualno preispitivanje presude je četiri nedelje, ali malo ko veruje da je to stvar odluke pravosuđa “slobodnog” Iraka.
Mada, svako iz svojih razloga, svi ne žele da kažu ono što vide i znaju, te i zvanična Moskva veli da je “suđenje građaninu bilo koje zemlje, bez obzira na funkciju koju je jednom imao, unutrašnja stvar te zemlje, i mora se sprovesti i zaključiti bez podsticanja spolja”.
Kao da je reč o zgodnoj prilici da se patentira odgovor Moskve u slučaju da sutra bude reagovanja na neku od presuda u samoj Rusiji. No, rečitiji su bili pojedini ruski političari i politikolozi. Žirinovski, na primer, smatra da je presuda pokušaj proizvodnje jedne pozitivne vesti o raskolnom i nepopularnom ratu, dva dana pred američke izbore (preneo je AP).
“Buš mora da pokaže da je bar nešto postigao u Iraku”, citiran je. “Zastrašio je sve redom Sadamovom diktaturom, a pod njim je tamo bio poredak i vladao je mir”, rekao je Žirinovski.
Politikolog Vjaćeslav Nikonov veli slično – Buš će pokušati ovim da dokaže da rat nije bio uzaludan.
Dakle, nema trijumfa zbog osećaja da će uskoro možda skončati jedan diktator. Nema razloga. Više je razloga za trijumf diktatora, makar i pod vešalima – zbog saznanja da su na čistini drugi, koji su svojim teškim učinkom protiv iračkog naroda daleko prevazišli njegovo krvavo delo.
|
Mogu li zajedno Zapad i muslimani Paralelni životi Posle godina insistiranja, muslimani u Danskoj su nedavno dobili – groblje. Jedno “skoro idilično mesto u četinarima” na periferiji Kopenhagena (“prvi stanar” je jedan Palestinac), opisala je štampa. Wu ovom događaju nije privukla eventualna pastoralnost mesta za sahranjivanje. Štampa je više analizirala samu pobedu insistiranja na dodeli zasebnog groblja, pronalazeći u tome važnu poruku muslimana u Danskoj – da “oni ovde, u Evropi, nisu tek tako, privremeno, nego, kako bi se reklo, za večnost”. Drugim rečima, mediji su posmatrali stvar iz ugla eventualne oročenosti ili, pak, neograničenosti muslimanskog prava na novu postojbinu. Na Zapadu to pitanje je već više od godinu dana aktuelno. Mimo očekivanja. Izvučeno je u prvi plan učestalim incidentima i probuđenim podozrenjem obe strane, pošto se pre toga decenijama smatralo srećno rešenim, uz pomoć formule o kulturološkoj utopljenosti pridošlica u sredinu i njihovom spontanom prihvatanju “vrednosti Zapada”. SUDAR ZA SUDAROM: Ta jedna puna godina zagledanosti “integrisanog društva” u sebe, kroz, činilo se, demodiranu prizmu (i sumnjičavosti u odnosu na čvrstinu “integracije”), počela je tragedijom i zločinom. Sedmog jula 2005. teroristi-samoubice napali su londonsku podzemnu železnicu (prethodne godine, u Madridu, podmetnut je eksploziv u putnički voz!). Ono što je pridodalo težini masovnog osećaja poraženosti ticalo se “otisaka prstiju”, koji su upućivali da neposredne vinovnike krvavog dela u Britaniji treba potražiti tu, među Britancima. Ponikli su i odnegovani u društvu čiji je osnovni moto tolerancija. Zar to nije nelogično? Kako je uopšte bilo mogućno? U čemu se zakazalo? Moglo je biti mnogo pitanja, ali nije bilo vremena da se na njih odgovori. Već u septembru u Danskoj je iskrsao slučaj s karikaturama proroka Muhameda, koji će narednih meseci kulminirati sukobima i nasiljem, ne samo u Evropi, već u širokom krugu muslimanskih zajednica. Mase ljudi koji “karikature” nikada nisu videli, niti uopšte imaju ideju da postoji karikatura kao oblik izražavanja, kidisale su tražeći osvetu. Poginulo je 139 osoba, uglavnom u Nigeriji, Libiji, Pakistanu i Avganistanu. Gomile razjarenih spalile su ambasade Danske u Siriji i Libanu i zauzele kancelarije Evropske unije u Gazi. A jedan Indus musliman ponudio je više od milion dolara nagrade onome ko karikaturisti, autoru crteža – odseče glavu! Sledeći beočug pridodat je sličnim protestima, samo ovog puta zbog citata pape Benedikta Šesnaestog iz drevnog, ali sada već široko reklamiranog dijaloga cara Manuila II Paleologa s nekim od podanika muslimanske vere, nedugo pre pada Vizantije. Učinilo se da Zapad zaprepašćen posmatra orgije nerazumljivog besa. Da li tradicije jedne zapadne hrišćanske zemlje još dopuštaju da se u njoj slobodno citira, govori ili polemiše – ili su tradicije, možda, u opasnosti pod pritiskom nehrišćanskih neistomišljenika? Da li je možda došlo vreme da se i u zemljama Zapada primeni iznuđena samocenzura? Kancelarka Nemačke gospođa Merkel rekla jeda “nema smisla povlačiti se”. “Samocenzura nam neće pomoći protiv ljudi koji žele nasilje u ime islama.” U jednom članku u “Wujork tajmsu”, urednik lista koji je objavio “karikature” prebacuje evropskoj levici da svojim iluzijama “o imigraciji, integraciji i islamskom radikalizmu zavarava sebe na način na koji su ’mladi hipici’, kao svojevremeno i on, zaluđivali pre trideset godina sebe marksizmom i komunizmom”. Nekada bespogovorna vrednost tolerancije i multikulturalizma morala bi da ima granice. Živimo u državi zasnovanoj na demokratskim i ustavnim vrednostima. “A onda imate imigrante s drugačijim vrednostima i sistemom. Koliko daleko možete u prilagođavanju tim novodošljacima?” Stvar je u tome što “novodošljaci” žive u zatvorenim zajednicama i ne žele da se prilagođavaju, proizlazi iz dnevno navođenih primera u javnosti. Upitan zašto ne napusti zemlju ako mu već običaji naroda te zemlje ne odgovaraju, jedan od onih koji su ratovali “zbog karikatura”, kaže: “Danska je lepa zemlja. Jedino što narod ima tu vrstu fobije prema muslimanima.” NEMOJTE KAO HITLER: U senci obilja materijala o zabrinutosti Zapada, manje je uočljiv muslimanski argument, ali on postoji. Pre svega, masa muslimana ponaša se prikladno građanskom redu zemalja u kojima živi. Postoji tendencija samoizolacije; međutim, nisu svi samoizolovani. Možda je čak više onih koji su društveno aktivni. Ali, postaju zaplašeni. Predosećaju da bi u nastaloj psihozi i poplavi uopštavanja bio možda potreban još samo jedan teroristički akt – pa da se muslimanska zajednica suoči s nepredvidivim posledicama. Generalni sekretar Muslimanskog saveta Britanije Muhamad Abdul Bari intervenisao je pismom britanskoj javnosti, rekavši da ima muslimana prisiljenih da razmišljaju o promeni imena. Žele da izbegnu “antimuslimanske primedbe”. Na drugoj strani, jasno je i šta je u najvećoj meri doprinelo da se muslimanske zajednice na Zapadu radikalizuju. Na primer, muslimani u Danskoj zameraju premijeru Razmusenu zbog savezništva s predsednikom Bušom i odluke da pošalje trupe u Avganistan i Irak. Dnevno se prati šta irački muslimani trpe posle “slobodarske” anglo-američke invazije. “Ako je Buš veliki pas, a Bler mali pas, Razmusen je pudla”, citiran je povodom toga izvesni Noah Ahmed, sin Egipćanina oženjenog Dankinjom, upitan posle službe u yamiji u Kopenhagenu. Iz te i sličnih izjava, u kojima se apostrofiraju predvodnici invazije na Irak i rata u Avganistanu, jasno se može uočiti koliko probuđena mržnja prema snagama intervencije zahvata i zapadni prostor. Ima i glasova Evropljana u prilog većeg razumevanja za evropske muslimane. Gradonačelnik Londona Livingston obratio se prošle nedelje javnosti tvrdeći da su muslimani u Britaniji sistematski diskriminisani. Čak je Livingston povukao i paralelu – poredeći kampanju sa stanjem histerije protiv Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. “To vrlo mnogo podseća na demonizovanje u nacističkoj Nemačkoj kada je Hitler rekao da su Jevreji sami krivi za probleme u koje su zapali. Postoji nejasan eho toga u ovom ogromnom đubretu koje smo u poslednje vreme videli u medijima”, rekao je. Ovako ili onako, uočava se sve jasnija linija dubokog skepticizma u odnosu na pitanje mogu li zajedno Zapad i inoverci, podanici islama. |
