Kravata u Hrvata

Znate li kako počinju stihovi državne himne Bosne i Hercegovine? Jednostavno, kao i izgled zastave koju su skrojili njeni međunarodni upravnici Klajn i Vestendorp – dva kvadrata nad hipotenuzom. Vicevi ove vrste mesecima su uveseljavali pobornike političkog humora u Hrvatskoj. Posle Bosanaca na red su stigli Slovenci za koje je državna statistika utvrdila da su u poslednjih stotinu godina narasli za pun santimetar. To je dovoljno, tvrdili su novokomponovani komičari različitih televizija u Hrvatskoj, da sa jednog graničnog prelaza, ako se podignu na prste, mogu da kontrolišu čitavu svoju državu, sve do graničnog prelaza Šentilj sa Austrijom.

Smeh je trajao dok Brisel nije opomenuo Slovence da Hrvati više ne mogu da prelaze njene granice samo sa ličnom kartom, pošto Hrvatska nije obuhvaćena šengenskim sistemom. Iz Brisela su stigle i poruke da datum ulaska u Evropsku uniju za Hrvatsku nije ništa bliži od dana kada će se tamo naći i zemlje sa himnama i zastavama tipa “dva kvadrata nad hipotenuzom”, kao i one koje još razmišljaju o sadržaju i izgledu svojih zastava, himni i grbova.

Zatečena ovakvom konstatacijom, Hrvatska bi u svoj politički kalendar mogla da upiše još jedan praznik – Dan kravate. Slaviće se 18. oktobra svake godine, kako bi Evropi i svetu pokazao kulturni identitet Hrvata. Dan kravate istovremeno ima i neverovatno kratku i zamorno dugu istoriju. Ideju je dala izvesna “Academia Cravatica”, neprofitna organizacija iz Zagreba, kako bi podsetila naciju da je 18. oktobra 2003. godine slavni Vespazijanov amfiteatar u Puli bio omotan kilometrima crvene svile zavezane u čvor. Ko još nije znao da je kravata ime dobila po Hrvatima i da je stara barem koliko i “nacionalna uljudba”, više nije mogao da izbegne dodatnu edukaciju. Svilena mašna se posle amfiteatra u Puli razvlačila čitavom Hrvatskom, od Prevlake do Dunava, a crvene niti povremeno su prelazile i u Crnu Goru kako bi širile “ljubav i dobrosusjedstvo”. Crnogorci nisu reagovali na ove bizarne izraze nagle naklonosti, ali su Slovenci bili manje flegmatični. Kad je ovoga leta hrvatska kravata razvlačena morem Savudrijske vale ili Piranskog zaliva, čamac “Academie Cravatice” pratili su patrolni brodovi slovenačke policije.

Da li je kravata zaista hrvatski izum i da li su Hrvati po tome poznati u čitavom civilizovanom svetu, pitanje je koje izaziva burne reakcije među istoričarima kulture i umetnosti, heraldičarima i domoljubima-hobistima. Jedni tvrde da je još legendarni hrvatski kralj Tomislav ispod oklopa ranog srednjeg veka nosio svilenu mašnu, drugi misle da su Hrvati kravatu počeli da nose u doba austrougarske carice Marije Terezije u 18. veku, a treći poručuju da je poreklo ove mašne u političkom usponu francusko, a ne hrvatsko.

Najpopularnija je ipak verzija o Trenkovim pandurima, plaćenicima Marije Terezije, koje većina sredovečne populacije u Hrvatskoj pamti po nekadašnjim bombonjerama s njegovim kićenim likom koje je proizvodila zagrebačka fabrika čokolade “Josip Kraš”.

Ova verzija krije mnoge, neželjene i neprijatne detalje. Trenkovi panduri su po slavonskim selima uglavnom haračili i terorisali domaće stanovništvo, a ljubavni podvizi baruna Trenka u postelji Marije Terezije uglavnom su ostali na nivou lokalnih, kafanskih istorija. Austrijska carica je pandurskim uniformama svojih plaćenika zaista dodala svilenu mašnu, ali je njena upotreba bila proizvoljna. Neki čak tvrde da je u neposrednoj vezi sa tri zlatne kopče na rukavima uniformi koje su Trenka i njegove pandure, takođe po naređenju Marije Terezije, sprečavale da smrznute noseve zimi brišu o rukave.

Fantazmagorične priče o kravati koja svedoči o poreklu i identitetu Hrvata i njihovoj evropskoj budućnosti samo su deo nevešto sklopljenog mozaika državnih i nacionalnih simbola zemlje. Osim kravate, Hrvatsku svetu danas predstavlja i Oltar domovine na ruševinama dvorca Medvedgrad na Sljemenu iznad Zagreba i, naravno, grb i zastava.

Oltar domovine izgrađen je 1994. godine po ideji Franje Tuđmana, koji je zahtevao da se svaki strani državnik, dolazeći u Hrvatsku, prvo pokloni ovom neobičnom zdanju. Praksa nije zaživela, a prvi gost koji je uljudno odbio ovaj patetičan ultimatum domaćina bio je slovenački premijer Kučan. Oltar domovine, delo Tuđmanovog omiljenog kipara Kuzme Kovačića, bilo je poslednje mesto gde je u javnosti pre smrti, na Dan mrtvih, 1. novembra 1999. godine, viđen šef hrvatske države. Posle toga na kamenom žrtveniku vreme je izbrisalo čak i slova hrvatske himne, “suze” od plavog pleksiglasa rasute po travi delom su razbijene, a večni plamen neuverljivo je treperio sve dok zagrebački gradonačelnik Milan Bandić nije odlučio da plati popravak i izbegne veću sramotu.

Iste teške reči stižu i na izgled hrvatskog grba za koji, primera radi, poznati književnik, teatrolog i istoričar književnosti dr Slobodan Prosperov-Novak tvrdi da je skrojen toliko traljavo da “više naliči okrunjenoj žabi nego grbu naroda kojemu je državnost bila zadana još od stoljeća sedmog”. Svima je znano da je prvo polje u grbu današnje Republike Hrvatske crvene boje, kako bi se izbegle neprijatnosti s međunarodnom zajednicom koja isti grb, samo s početnim poljem u beloj boji, pamti iz Pavelićeve države, poražene u Drugom svetskom ratu zajedno sa fašizmom i nacizmom u Evropi.

Dok se ne pronađe novi zaštitni znak moderne Hrvatske, njen sadašnji “logo” cinično bi mogao da se opiše ritualom u kome se od nacije očekuje da svako jutro poljubi milu trobojnicu, zagrli kockasti grb i zahvali Bogu što njihova deca u školskom programu više ne gledaju onog “perfidnog imitatora svega hrvatskog – Branka Kockicu”!