Dobitnici i gubitnici

Nema nam spasa – opet smo ušli u vreme predizborne kampanje. Postaje već pravilo da se ovde izbori održavaju uglavnom u zimskim mesecima, kao da subjektivne snage koje o tome odlučuju veruju kako ćemo ih lakše preživeti u vreme slava i drugih praznika. Slaba vajda. Evo, ovaj tekst je pisan na dan Sv. Arhanđela: umesto da se gostim sitnim kolačima, morao sam da bistrim politiku.

Svaki izbori su projektovana neizvesnost. Nisu baš ruski rulet, ali mogu da budu mačka u džaku. Olakotna okolnost za sirotog kolumnistu jeste u tome da to pravilo ovde još ne važi, bar ne u potpunosti. To samo pokazuje stanje srpskog političkog života. No, svejedno, šta je – tu je, pa su se politički analitičari u vidu profesije upustili u prognoze oko izbornog ishoda. Nije im baš bila velika potreba: jer, ono što oni prognoziraju, jeste ono što će se ionako dogoditi bez analitičkog gledanja u bob ili u soc kafe. Dakle, sigurno je da u budući parlament ulaze SRS, DS i DSS (odnosno, koalicije koje će te partije predvoditi). Ostali će više sreće potražiti u igri loto.

Radikali, razume se, na izbore izlaze samostalno, što zbog svog niskog koalicionog kapaciteta, što otuda da javno tvrde kako će sigurno osvojiti 126 mandata, dakle apsolutnu većinu. To je, s oproštenjem, nerealna opcija. SRS sigurno ostaje pojedinačno najjača parlamentarna stranka, ali vladu neće formirati, ni samostalno, a još manje u nekoj postizbornoj koaliciji. Interesantno je da radikali nameravaju da se u predizbornu kampanju uključe tek u njenom finišu. Sada im je važnije da se zalažu za prava svog zatočenog lidera Šešelja, koji u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala štrajkuje glađu. Ta briga je ljudski (i partijski) razumljiva, ali odnosi suviše dragocenog vremena. A uzgred budi rečeno, radikali su poslednjih godina jedinu značajniju političku pobedu ostvarili izborom Maje Gojković za novosadsku gradonačelnicu. Na svom putu ka gradskoj kući agilna advokatica nije koristila Šešeljevo ime, pa čak ni logo stranke.

Demokrate iz Krunske ulice su, raspisivanjem prevremenih izbora, dobile ono što su tražile, ali, umesto očekivanog dobitničkog slavlja, zapaža se izvesno spuštanje lopte. Iz zdanja nekadašnje kanadske ambasade sve ređe se čuje da će DS samostalno formirati vladu punog kapaciteta sa unapred overenim dvostrukim mandatom (osam godina), a sve više se tipuje na opciju kabineta tzv. demokratskog bloka. Tako da će Tadić i drugovi, po svemu sudeći, biti primorani na postizbornu koaliciju sa DSS-om, dakle sa partijom čiju su politiku kritikovali (i bojkotovali) još od izbora 2004. godine. Ništa nas ne sme iznenaditi. Jedini spor može nastati ukoliko DS bude insistirala da u podeli vlasti učestvuje i G 17 plus ili, po želji američkog ambasadora, LDP. Srećom, mala je verovatnoća da će te partije preći izborni cenzus.

Što se DSS-a tiče, njegova pozicija je lagodna: ako ništa drugo, biće sigurno treća. Prvi put da neko bronzanu medalju osvaja bez borbe. Otuda će se Koštunica zalagati za srebro. NJegova koalicija sa Novom Srbijom (odnosno, posredno, sa Palmom i Verkom) jeste logična. Najpre zato što se na taj način kapitalizuju uspesi ministara iz postojeće vlade, no, isto tako, jer je savez sa srpskim domaćinima po meri šizofrene političke prirode DSS-a, kojom se spajaju građanska i nacionalna opcija.

Najinteresantnija je situacija na margini stranačkog (političkog) života, tamo gde se nalaze stranke koje će voditi očajničku borbu za cenzus. Sa malim izgledima da će im takvo preduzeće uspeti. Ali, nema te autsajderske stranke ili stranačke koalicije koje ne tvrde da će, posle izbora, voditi odlučujuću reč po pitanju sastava nove vlade. Kao da je, sačuvaj bože, vlada zelena trava, to jest javna površina.

Ovako ili onako, međutim, vredi se pozabaviti načinom na koji marginalci misle da osvoje mesta u skupštinskim skamijama. Najpre se zapaža da ima partija – SPS ili SPO, recimo – koje su odlučile (ili su blizu takve odluke) da samostalno izađu na izbore, što je oblik teškog mamurluka pre lakog pijanstva. S druge strane, opet, ukoliko socijaliste ostavimo po strani, izvesno je da su potencijalni samostalci ipak vodili pregovore o predizbornim koalicijama sa sigurnim dobitnicima, ali da su, manje-više, iz principijelnih ili taktičkih razloga, bili ljubazno odbijeni. Neki čak i to pokušavaju da kapitalizuju: tako, recimo, Nenad Čanak izjavljuje da je odbio ponudu tadićevaca za zajednički izlazak na izbore, mada je jasno kako je po svemu moralo biti drugačije, jer DS, kao ustavotvorna partija, ne sadi tikve sa onima koji su pozivali na bojkot referenduma. A bilo je i nekog muvanja sa Karićevim PSS-om.

Otuda je, sve u svemu, Čankovoj LSV ostalo da se zadovolji koalicijom sa LDP-om Čede Jovanovića, GSS-om Nataše Mićić, SDU-om Žarka Koraća, plus Vladan Batić za poslanika, a Milan St. Protić za ambasadora. To se može ispostaviti kao račun bez krčmara. Jer je dotična koalicija, čiji su lideri učestvovali u prethodnoj vlasti, koncipirana kao mali DOS. Na stranu sada to da je vreme dosovske politike prošlo. Partije o kojima je reč (sa izuzetkom LDP-a) dobile su posle 5. oktobra udeo u vlasti u vidu kompenzacije za svoje, kakvo-takvo, minulo opoziciono delovanje, to jest kao veliko za malo. Zato su one silazak DOS-a sa vlasti zasluženo platile svojom marginalizacijom, svojim nestankom sa centralne političke scene. Sada bi, je li, da to overe.

NJihov jedini kapital jeste što se, ničim izazvane, proglašavaju za jedine ovlašćene baštinike politike tragično stradalog Đinđića, no i taj adut im je klimav, koliko zarad pregrejanosti njihovih insistiranja na njemu, toliko i zbog nedavne nedvosmislene izjave Borisa Tadića da se neće gurati među tobožnje izvršioce političkog testamenta ubijenog premijera. Ali je Tadić njegovu udovicu Ružicu stavio na prvo mesto svoje kandidatske liste. To je Čedu i drugove dovelo u poziciju koja se graniči sa panikom. Mada oni to demantuju, iz obično dobro obaveštenih izvora se saznaje kako su pokušali da vrbuju Zoranovu majku. I gospođa Mila je to demantovala, što je lep način da se saopšti kako ih je odbila.

Bilo šta da je istina, i ova epizoda doprinosi šarolikosti predizbornih strategija i taktika, koje se, svojim većim delom, uz podrazumevajući iznenađujući efekat, oslanjaju na žensko pismo, kalkulišući čak sa opcijom da neka predstavnica lepšeg pola bude premijerka. Niko nema ništa protiv takve mogućnosti. Jedino što ovdašnje virtualne kandidatkinje za premijersku fotelju nisu još dorasle toj funkciji.