Srpski interregnum

Zanimljivo je da će se, i posle usvajanja novoga Ustava, izbori održati prema starom zakonu, usvojenom posle petooktobarskih promena, gde za ulazak u parlament važi cenzus od pet odsto, za „srpske” stranke i grupe građana, dok je za manjine predviđen – prirodni prag. To znači da svaka stranka koja pređe pomenuti cenzus osvaja najmanje dvanaest mandata. Izuzetak su stranke i koalicije nacionalnih manjina, za koje važi prirodni prag. Do ovog praga stiže se jednostavno: za jednog poslanika potreban je prosečan broj glasova od ukupnog broja birača koji su glasali, podeljen s brojem poslanika.

Ovoga puta neće se desiti da nacionalne manjine ostanu bez nacionalnih poslanika, kao u prošlom sazivu. To je dobro. Evropa je zadovoljna. Ne može ni nama da smeta, jer dokazujemo da nacionalne manjine u Srbiji nisu u podređenom položaju. Ali, kad nekome u Evropi kažete da li i oni imaju takav izborni zakon, odgovor, obično, glasi – mi smo građanska država.

Naši su izbori proporcionalni. Mnogi misle da su većinski pravedniji. Primer: kod većinskih izbora u parlament ulazi kandidat koji je dobio najviše glasova u svojoj izbornoj jedinici (koliko je to glasova, zavisi od izlaznosti na izbore, ali može se reći da bi i desetak hiljada nekome donelo mandat, ali dvadesetak svakako), kod proporcionalnih toga nema. Ovde važi cenzus od pet odsto i – tačka. Pa tako, ako na izbore izađe oko tri miliona birača, cenzus iznosi sto pedeset hiljada. Stranka koja osvoji „malo manje” od pet odsto glasova (recimo, sto četrdeset i devet hiljada), ostaće bez ijednog mandata. I šta se na ovim izborima može desiti? Prosta stvar. Možda tri-četiri stranke, od kojih nijedna neće preći cenzus, ukupno dobiju pola miliona glasova, ali tih pola miliona ljudi neće imati nijednog poslanika u parlamentu. Kad izborni zakon nije dobar, onda svakome ko ima dobru volju ovi podaci morali bi biti razlog za razmišljanje. Da li je to veliki ili mali apsurd, neka čitalac sam zaključi.

Zahvaljujući „Dontovoj formuli”, neće ovi glasovi ispariti, nego će se proporcionalno podeliti strankama koje su u parlament ušle. Tako će (pretpostavka) srpski radikali, za koje se opravdano veruje da će i ovoga puta imati najviše poslanika, na poklon dobiti više od deset!

Ta priča o cenzusu nije nova. Bilo je pokušaja da se on snizi, ali uvek je odgovarano da bi, onda, u parlament ušlo mnogo malih stranaka i da bismo umesto skupštine, imali galimatijas. To nije netačno. U Srbiji ima više od tri stotine stranaka, ali za to je kriv zakon o osnivanju stranaka, koji kaže da je dovoljna i „šaka” potpisa pa da stranka bude registrovana. To jeste besmislica. Ali, zašto taj zakon iz starog režima nije promenjen? Kad bi za registraciju stranaka bilo neophodno dvadeset, možda i dvadeset i pet hiljada legalnih potpisa, naše političko nebo svelo bi se na sedam-osam stranaka i onda cenzus od pet odsto ne bi bio potreban. Naprotiv, bio bi manji, dva ili tri procenta, a na taj način izbegla bi se nepravda da pola miliona birača ostane bez ijednog poslanika.

Zašto ovo pišemo, kad znamo da je Janko kasno na Kosovo stigao? Jeste kasno, ali posao je novinara da kaže glavarima da nešto ne valja, svejedno što je danas kasno. Neka sada ide sve u pivsku flašu, ali o budućnosti valja razmišljati, ako mislimo da se uredimo pravedno.

Pre godinu i po dana i Venecijanska komisija preporučila je, posle analize našeg zakona o izboru poslanika, da se formula (poznata pod imenom De Hondt), koji primenjuju neke zemlje ustanovljenih demokratija, promeni, promeni jer član osamdeset i prvi predviđa da se mandati dodeljuju samo listi kandidata koja zadovoljava cenzus od pet odsto „glasača koji su glasali”. I kažu ovi iz Venecijanske komisije: “Nije jasno da li se tih pet procenata određuje na osnovu broja potpisa na biračkom spisku, brojanjem ukupnih glasačkih listića u glasačkim kutijama (važećih ili nevažećih), ili na neki drugi način... Ovo omogućava da svi glasovi, uključujući i nevažeće, kao i glasače koji su uzeli listić a nisu ga ubacili u kutiju, utiču na raspodelu poslaničkih mandata.”

Posledice: ova odredba podiže cenzus od pet odsto! Teorijski, jedna stranka može dobiti više od pet odsto glasova ali može da ne pređe cenzus u slučaju da se svi potpisi na izvodu sa biračkog spiska koriste kao osnova za računanje cenzusa.

Ako je već, konačno, i bogu fala, Ustav promenjen, zašto se temeljno, za početak nije doterao, amandmanima, zakon o izboru poslanika, pa tek onda raspisani izbori? Šta nama znači mesec dana ranije ili kasnije, nama znači da se loš zakon promeni. Moglo je to, imalo je vremena, ali ko ovde razmišlja o logici i pravednosti.

Nama se čini da će velike nevolje nastupiti kad predsednik Republike bude određivao kandidata za predsednika vlade. U Nacrtu vladinog ustava pisalo je da se mandat obavezno daje kandidatu koga predloži skupštinska većina, u Ustavu danas piše da predsednik Republike, posle razgovora sa predstavnicima poslaničkih lista koje su ušle u Skupštinu, predlaže kandidata. To znači da može da predloži koga hoće! To znači da mandatar ne mora iza sebe imati skupštinsku većinu. Pa kako će onda biti izabran? I šta ako ne bude izabran? Da li predlaže drugog? Ne piše. Piše samo da ako vlada ne bude izabrana za šezdeset dana, raspisuju se novi izbori. Nečuveno.

Uveliko se govori o tome da je novi ustav mandate proglasio vlasništvom stranaka. Nije tako. Ustav kaže da poslanici slobodno raspolažu svojim mandatima, a to znači da ga mogu, ugovorom, preneti i na stranku. Ali, to mora da se zapiše u zakonu. Dotle, sve ostaje po starom. I zbog toga je zakon o izboru poslanika morao, pre izbora, doći na dnevni red. Ovako, ništa. Uradiće se to posle izbora, retroaktivno, a to je u pravu nešto najgore.

Mi danas imamo krnju vladu. Nedostaje šest ministara. To je kršenje Zakona o vladi. Jer, kad nekom ministru prestane mandat, njegova ovlašćenja preuzima član vlade koga premijer odredi. Ali, predsednik vlade (dvadeset peti član, stav treći) dužan je da predloži Narodnoj skupštini izbor novog ministra u roku od petnaest dana od dana prestanka funkcije prethodnog ministra. Vlada dok se ne izabere nova, ali ministarstva ne mogu da rade bez ministara. Kad je odlazio, Dinkić je rekao da će ga zamenjivati šef Trezora! Neverovatno je šta naši ministri mogu sve da izjave. Da li će ovih dana biti izabrani novi ministri? To samo proroci znaju.

Sve je ovo velika improvizacija, u kojoj glavnu ulogu igra “slučaj komedijant”. Šta očekivati od novih izbora, od nove vlade, kad nam je iskustvo pokazalo da se kod nas nešto menja ali tako da sve ostane po starom. Nepoštovanje prava, propisa, zakona i Ustava traje, u ovoj zemlji, kao običaj, kao navika, kao zla kob. U Evropu se ne ide u pidžamama, majicama i kratkim pantalonama. U Evropu se ne može bez fraka i rukavica.