Arhiva

Pravda opasna po život

Ivana Janković | 20. septembar 2023 | 01:00

Vojislav Šešelj počeo je štrajk glađu neposredno pre nego što je (27. novembra) trebalo da mu počne suđenje, čime je ostvario svoje pretnje izrečene još 2003. godine, da će, ukoliko mu bude nametnut branilac, učiniti sve da se nijednom ne pojavi u sudnici i da mu bude suđeno u odsustvu. Maja te godine iz njegove stranke saopšteno je da “ni po cenu života neće prihvatiti stend baj advokata”, a mesec dana kasnije da je spreman da stupi u štrajk glađu ukoliko mu Tribunal ne dozvoli da se brani sam.

Više od tri godine kasnije to je i učinio – započeo je štrajk i najavio da će ga prekinuti samo ako budu ispunjeni zahtevi koje je prethodno dostavio sudu: ukidanje restriktivnih mera tokom poseta supruge, registracija njegovih pravnih savetnika, dostavljanje dokumenata isključivo na papiru i na srpskom jeziku i ukidanje odluka o imenovanju branilaca u pripravnosti.

Tribunal, međutim, prenose mediji, tvrdi da nema restriktivnih mera za posete, dokumenta se dostavljaju „na jeziku koji on razume”, pravne savetnike može da registruje, nikakva prava nisu ugrožena i, po njima, potpuno je nejasno zašto se Šešelj odlučio na ovaj potez. Srpska radikalna stranka, pak, tvrdi da Šešelj dokumenta dobija na engleskom, da se supruzi ne dozvoljava da ga poseti, branioce ne žele da mu registruju, sva prava su mu ugrožena i da nije bilo drugog načina za borbu.

A u srpskoj predizbornoj groznici, posebno plodnoj za teorije zavere, sve se ovo tumači samo kao deo radikalske kampanje. Možda kampanje visokog rizika, ali za prilike u Srbiji ništa nije dovoljno rizično da bi bilo pošteđeno zluradih i neukusnih komentara političkih protivnika.

Nesporno je samo da od 10. novembra Šešelj odbija da uzima hranu i lekove. Pod lekarskom je kontrolom, kako tvrde u Tribunalu, odnosno odbija da primi i lekara, kako tvrde u njegovoj stranci. Ne bi pristao ni na to da se odavde pošalju lekari.

“Čula sam se sa njim danas (četvrti dan štrajka), deluje smireno, ali iscrpljeno”, kaže za NIN supruga Jadranka Šešelj. “Dolazio je zatvorski lekar da ga pogleda, ali je on to odbio. Nije ušao u ovo da bi se našalio sa Tribunalom, već da bi dobio prava koja proističu iz pravila Tribunala.”

Mogućnost da podnese zahtev da, uz garanciju države, do početka suđenja bude na slobodi (koju su oni koji su se dobrovoljno predali uglavnom koristili), Šešelj nije iskoristio, jer, kako kaže njegova supruga, nije želeo da traži ustupke od države: “Zašto bi tražio ustupke od nekoga ko je sasvim izvesno učestvovao u tome da se on nađe tamo!?”

Do toga da mu se dodele branioci u pripravnosti došlo je posle niza istupanja svojstvenih Šešelju, u kojima je vređao sudije, ne ustežući se ni da opsuje, i tražio, recimo, da sudije nose “normalna građanska odela” jer ga njihov izgled plaši i podseća na inkviziciju, da se izuzme sudija Nemac jer Nemci mrze Srbe, ili da se izuzmu oni koji su “vatreni katolici”, itd.

Svoje pravne zastupnike, tvrde u Tribunalu, mogao bi da imenuje ukoliko to ne bi bili ljudi iz stranke, na čemu on insistira. Nezvanično, u Hagu govore da nisu voljni da plaćaju stranačke aktiviste i, na taj način, finansiraju radikale.

Ali, sve su to pitanja, uključujući i jezik i kompjutere, koja se povlače otkako je Šešelj počeo svoja nadmudrivanja sa sudom. Novo je, ipak, uvođenje posebnog nadzora za posete supruge.

“Već mesecima se videlo da su moje posete na ivici zabrane. Objašnjeno je da im se ne sviđa to što se pojavljujem u medijima i ono šta govorim o Tribunalu”, kaže Jadranka Šešelj. “Od tada su mi svaki put davali da potpišem papir kojim se obavezujem da ne smem da govorim o uslovima pritvora, podacima vezanim za sudski postupak, o zaštićenim svedocima i da ni javno ni privatno ne smem da govorim o zdravstvenom, fizičkom i psihičkom stanju zatvorenika. Onda je pre mesec dana doneta odluka o žposebnom nadzoru i bez fizičkog kontaktaž, što znači da možemo da kontaktiramo preko stakla i telefonom. Čula sam se sa Vojom i on je rekao da ne želi posetu pod tim uslovima. Pošto je rečeno da sam prenosila imena zaštićenih svedoka, na statusnoj konferenciji pitao je zna li on imena zaštićenih svedoka – ne zna, pa kako onda može da ih zna neko ko dolazi u posetu. Rečeno je da je to stvar sekretarijata.”

U Tribunalu negiraju da su preduzete ikakve mere, ali u nezvaničnim kontaktima sa predstavnicima srpske vlade, kako NIN saznaje, najavili su da će razjasniti zašto su bili prinuđeni da „zavedu restrikcije”. Ne žele to da učine telefonom, već, objasnili su, pripremaju materijal u „kojem će sve biti objašnjeno”.

U slučaju Tribunal protiv Vojislava Šešelja, i obrnuto, sve se izmešalo: pravo sa politikom, obični kapric sa ljudskim pravima, provociranje bez granica sa poštovanjem institucija... Samo se suština Šešeljevog boravka u Ševeningenu izgleda negde zaturila. Već skoro četiri godine ne počinje suđenje koje bi trebalo da pokaže da li je u pravu Karla del Ponte ili srpski vojvoda. Pitanje je i kako sada uopšte može da se izađe iz ovakve situacije a da se niko ne oseti gubitnikom.

U svakom slučaju, bez obzira šta ko mislio o Vojislavu Šešelju, njegovoj politici ili ponašanju, jedno je izvesno: Haški tribunal ranije u mnogim delikatnim situacijama nije pokazivao ovakvu odlučnost. Bio je, naprotiv, krajnje blagonaklon prema optuženicima koji su tu velikodušnost malo čime zaslužili. Ramuš Haradinaj, optužen kao i Šešelj za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata, brzometno je pušten na slobodu do početka suđenja, a nedavno je, čak, sve sa dozvolom Suda, dao i opširan intervju jednoj prištinskoj televiziji.

Ne zna se kako će se okončati „drama Šešelj”, niti kakve posledice može da proizvede, ali je možda o svemu trebalo razmišljati još 2003. kada je Šešelj najavio ovakav scenario.

Glađu do pobede

U Hagu negiraju da je Vojislavu Šešelju Sud uskratio posete, i tvrde da materijale dobija “na jeziku koji razume”

(Specijalno za NIN od dopisnika FoNeta iz Haga)

Četvrtog dana Šešeljevog gladovanja u pritvoru Ujedinjenih nacija u Ševeningenu, portparol Tribunala, Refik Hodžić, mogao je samo da potvrdi da “optuženi nastavlja da odbija da uzima hranu koju mu daje pritvorsko osoblje i da je pod stalnim nadzorom lekara i medicinskih sestara”.

Hodžić nije mogao da odgovori na pitanje da li bi ovakvim protestom predsednik SRS mogao sebi da ugrozi život i šta bi se, eventualno, dogodilo ako bi mu, na primer, bila neophodna infuzija – ako (i kako) bi mu bila data, ukoliko on to ne bi želeo.

“Ne mogu da komentarišem postupanje osoblja u pritvoru jer je to stvar Pravilnika o ponašanju u pritvoru ali i stvar privatnosti pritvorenika. U svakom slučaju, gospodin Šešelj je pod svakodnevnim medicinskim nadzorom, a Tribunal poseduje mehanizme kojima može da osigura da osobe koje su u pritvoru budu zdrave”, rekao je Hodžić.

Posmatrači u Tribunalu veruju da je ovaj Sud iz smrti Slobodana Miloševića i medicinskog pristupa njegovim nespornim bolestima, izvukao pouke i da neće dozvoliti da se nešto slično ponovi. Milošević je, svojevremeno, obrazlažući kako je nemoguće da ne uzima propisane lekove, govorio da čuvar koji mu donese lek, stoji uz njega dok on taj lek ne popije. Stupajući u štrajk glađu, Šešelj je najavio i da neće uzimati lekove koje inače prima zbog nekoliko oboljenja, među kojima je i povišen krvni pritisak. Rekao je da će samo piti vodu.

Hodžić je potvrdio da optuženi dobija sva dokumenta na papiru, u pisanom obliku na jeziku koji razume. Reč je o, kako je u Tribunalu od početka naznačio, bosansko-hrvatsko-srpskom jeziku (BHS). Šešelj odbija da koristi kompjuter, što je svojevremeno obrazložio rečima da se “plaši da će ga udariti struja” i odbija ponudu Sekretarijata Tribunala da mu dodeli službenika koji bi ga naučio da koristi računar. To što povremeno istakne da ne razume šta znači neka hrvatska reč ili konstatuje da je podnesak tužilaštva (na BHS) delimično razumljiv ali da je shvatio o čemu je reč, nije uzrok njegovog protesta štrajkom glađu. Kao što nije ni uslov da podnesci budu određene dužine koja se meri brojem reči, a što je optuženi, praktično, prihvatio, iako nevoljno. Niti je za Tribunal smetnja to što je Šešelj Sekretarijatu dostavljao podneske pisane rukom, ćirilicom. U poslednje vreme, njegov savetodavni tim štampa podneske, a Šešelj ih samo potpisuje.

Hodžić je naglasio i da nije istinita tvrdnja kako su Šešelju ograničene posete članova porodice.

“Ni njemu niti bilo kom drugom pritvoreniku nije bilo kojim aktom Tribunala uskraćeno pravo da prima u posetu članove porodice. Pravilnikom je predviđeno da te posete moraju da budu nadgledane. Tu izuzetaka nema. No, kad je reč o takozvanim privilegovanim razgovorima i posetama, one su dozvoljene pravnim zastupnicima, braniocima i savetnicima optuženih. Ti susreti su samo vizuelno nadgledani. Dakle, obezbeđenje ne čuje o čemu se vodi razgovor. Gospodin Šešelj ni po čemu nije izuzetak u tretmanu”, objašnjava Hodžić.

Zahtevi zbog kojih Šešelj štrajkuje su: da bude ukinuta odluka o imenovanju branioca u pripravnosti i Huper i O’Šej budu odstranjeni iz sudnice, da Sekretarijat prizna njegove pravne savetnike i odobri im takozvane privilegovane razgovore s njim radi pripremanja odbrane, te da mu budu spojene dve ćelije – ona u kojoj boravi i druga koja bi mu služila kao kancelarija i u kojoj bi imao telefon i faks, ili da mu bude dodeljena posebna prostorija kao kancelarija, s telefonom i faksom, u kojoj bi pripremao odbranu i držao dokumenta a od koje bi samo on imao ključeve. Kao što je to, kako je Šešelj rekao, imao i Slobodan Milošević dok je pripremao odbranu i kada je sam sebe zastupao. Postavio je i pitanje finansiranja odbrane, jer bi po njegovom mišljenju to trebalo da plati Sud, a reč je o milionskoj dolarskoj sumi, zato što on nema dovoljno novca a već je mnogo potrošio. “Novac ne treba meni, već bi bio uplaćen na račune mojih pravnih savetnika”, rekao je Šešelj.

NJegov prvi zahtev nije prihvaćen, objavljeno je u Hagu 13. novembra. Višečlani tim Šešeljevih savetnika sastavio je podnesak, 215. po redu, u 1711 reči, koji je uradio, kako je naglašeno, član stručnog tima Zoran Krasić, a Šešelj potpisao, s dva datuma: 7. i 13. novembar, u kojem zahtevaju poništavanje odluke o Huperovom imenovanju.

“...Takva ličnost ne može da se imenuje za branioca u pripravnosti prof. dr Vojislava Šešelja jer je dokazano da prof. dr Vojislav Šešelj više i ne zna od koga treba da se čuva. Da li od tužilaštva koje lažno optužuje ili manipuliše lažnim svedocima ili od Dejvida Hupera koji otvoreno sarađuje s tužilaštvom, pristaje na sve i svašta i time dokazuje da tu nije radi odbrane prof. dr Vojislava Šešelja već radi ličnih primanja, saradnje i izvršavanja naloga tužilaštva... Za Dejvida Hupera je važno da njega i ne interesuje koga brani i od čega ga brani. On nema pojma šta je odbrana i zato pristaje da bude branilac i to sa ličnim zadovoljstvom u predmetima gde se njegovom imenovanju protivi optuženi...”, napisali su, pored ostalog, radikali.

Istovremeno odbačen je i Šešeljev zahtev da mu u roku od 30 dana “ ...SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, Austrija, Mađarska, Hrvatska i BiH dostave dokumenta koja se odnose na ‘Šešeljevce’, ‘Žute ose’, ‘Žute mrave’, ‘Srpski četnički pokret’, SRS, SPO, veliku Srbiju i Vuka Draškovića”. Odluka je, pored ostalog, obrazložena i time da u zahtevu nije objašnjeno zbog čega su ova dokumentarelevantna.

Najavljujući posebnost svoje buduće odbrane, kakvu, kako je rekao, još niko nije izneo pred Tribunalom, Šešelj je rekao i da je njegov “... navodni jezik mržnje zbog kojeg je optužen, bio mnogo blaži od jezika mržnje kojim su govorili drugi”. Kao primer naveo je Žaka Širaka. Specifičnost odbrane ogleda se i u citatima 80 njegovih knjiga koje je dao sudskom veću, a među njima su i naslovi kao što su, na primer, “Vatikan, glavno satansko gnezdo”, “Antihtristov namesnik zlikovački rimski papa Benedikt 16.”, “Pontifeks maksimus satanističke crkve Jovan Pavle II”, “Hitlerovi najverniji sledbenici Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer”, “Podmukli galski picopevac Žak Širak”, Kriminalac i ratni zločinac Havijer Solana”, “Engleski pederski isprdak Toni Bler”, “Lažljiva haška pederčina DŽefri Najs”...

Zlatko Čobović