Petnaest godina posle

Muzičar koji želi da proda milione primeraka svojih albuma ni danas, baš kao ni pre dvadeset godina kada je nastala Vaya Con Dios neće se usuditi da svira ono što zaista voli, ako u tome što voli nema bar malo kompjuterskih nota i elektronskog zvuka. Pogotovo se neće usuditi da kao Dani Klein, osnivač i pevačica ove belgijske grupe, učini to isto, bez imalo promena stila, posle deset godina pauze. Ona je, kaže, oduvek stvarala i pevala samo ono što joj se dopada i to će u svom come back-u pevati i publici u Sava centru, 16. i 17. novembra. U vreme eksplozivne popularnosti tvrdog zvuka osamdesetih godina kada je njihov prvi singl “Just a friend of mine” preko noći prodat u Francuskoj u 300 hiljada primeraka, bila je prava hrabrost kombinovati soul, latino, pa čak i flamenko i šansone sa rokenrolom. Posle deset godina nastupa u najpoznatijim dvoranama u 40 zemalja, sedam miliona prodatih albuma i tri miliona singlova, Vaya Con Dios je 1996. nestala sa muzičke scene, ali se i najmlađim generacijama u klubovima “Neh Nah Nah”, “Puerto Rico”, “What’s a njoman”, “Don’t cry for Loui” puštaju kao najveći hitovi modernog doba iako sa modernim zvukom nemaju nimalo sličnosti. Čak je i poslednji album “The Promise”, izdat pre dve godine, ostao dosledan multikulturalnom zvuku i višejezičnosti koji su oduvek bili karakteristika pesama ove belgijske grupe.

- Kada živite u ovakvom svetu, ne možete izbeći da pratite trendove, ali smatram da je veoma važno držati se onoga što ste, onoga što vam se zaista dopada. Ne volim apsolutne uticaje mode. Ako mi se dopadne nešto što je moderno, to i prihvatim, ali ni zbog čega ne prihvatam ono što mi se ne dopada, kaže Dani Klein za NIN.

Grupa čije ime znači “idi s Bogom” raspala se ubrzo posle smrti Dirka Šufsa, jednog od osnivača Vaya Con Dios i dugogodišnjeg partnera Dani Klein s kojim se razišla par godina pre. Usledio je album “Time Flies” sa najtužnijim pesmama do tada. Dani Klein nikada nije volela velike izdavačke kuće u kojima je “tretiraju kao proizvod”, a turneje su joj, kaže, donele mnogo samoće i udaljile je od sopstvenog života. Kompilaciju najpoznatijih pesama i nove koncerte prihvatila je na nagovor izdavačke kuće koja je objavila njihov prvi album. U međuvremenu, Dani Klein je svirala po klubovima i pomalo stvarala muziku, a više studirala psihologiju i književnost i družila sa svojim sinom, DJ-jem Sajmonom.

- Ideja da se vratim muzici potekla je od izdavačke kuće za koju sam snimila svoj prvi album, oni su me kontaktirali da napravimo taj CD kao osvrt na 20 godina moje karijere. I nastaviću sa koncertima, ali ću sada organizovati svoj život drugačije. Kada putujem, nikada to ne činim na više od nekoliko dana. Više neću imati koncerte onim tempom kojim sam imala nekada. Posle koncerata u Beogradu vraćam se kući i tamo ću biti dve nedelje. Jer, kada ste stalno na turnejama neminovno se udaljite od svoje porodice, prijatelja, od svog života, i onda jako želite da se vratite tome i učestvujete u životu svojih najbližih. U početku je bilo veoma uzbudljivo pogotovo zato što volim da putujem, ali posle nekoliko godina posete raznim zemljama postaju rutina. Umorila sam se i želela da se smirim na neko vreme.

Karakteristična boja vašeg glasa i to što ste bili stub grupe, autor i pevač, te singlovi koji su se prodavali preko noći učinili su od vas divu za veoma kratko vreme. Kritika i novine vas često nazivaju “femme fatale”. Da li vam to smeta ili imponuje?

- Nikada sebe nisam videla kao divu, nego kao pevačicu, ali kada ste pevačica ljudi vas pamte, prepoznaju i cene vaš trud. To je veoma lepo. Ali ja sam samo žena, kao i svaka druga. Imam svoje mračne strane, sumnje, slabosti, imam i kvalitete. Svako na ovoj planeti je osoba za sebe i volim kada me ljudi tako tretiraju. To što sam pevačica ne čini me drugačijom, ja sam ličnost.

“The Promise” je “multikulturalniji” od svih vaših albuma iako su svi to bili. Na njemu je čak i “Je l’aime je l’aime”, obrada ciganske pesme “Đelem Đelem” koja je ovde veoma popularna.

- Živimo u veoma šarenom svetu koga sam i ja deo i ta šarenolikost utiče na mene. Puno putujem, upoznajem razne kulture i muzičke stilove. Album je kombinacija onoga što mi se dopalo. To je ciganska pesma i jedan interesantan fenomen me nasmejava u vezi sa ciganskim pesmama. U Rumuniji, na primer, i drugim zemljama u kojima dominira negativan stav prema Romima, ne vole Rome, ali za njihove pesme kažu da su rumunske.

U Beogradu ste poslednji put pevali pre petnaest godina. Od tada su se ovde mnoge stvari promenile. Imate li već neko mišljenje o Srbiji na osnovu vesti koje ste slušali? Kakav ste utisak tada imali i šta sad očekujete od publike?

- Nemam mišljenje o političkoj situaciji u Srbiji. Imam utisak da se Beograd kao i svi gradovi bivše Jugoslavije promenio mnogo od vremena kada sam bila tamo. Imam prijatelje koji žive u Hrvatskoj, jedan od njih je muzičar s kojim sam išla da pevam u Beograd i sećam se da su republike bivše Jugoslavije za mene bile veoma čudno iskustvo. Znala sam dosta o komunističkom uređenju, ali su me iznenadile krutost i hladnoća države, dok sam znala da su ljudi, sasvim naprotiv, bili veoma topli. Veoma sam radoznala da vidim kakva je situacija sada.

Jednog ste mladog obožavaoca na ulici ljutito pitali da li bi voleo da se neko prema njegovoj majci ophodi kao on prema vama. Niste li prestrogi prema svojim fanovima?

- Želim da me ljudi tretiraju kao ličnost. To što me vide na televiziji ili čuju moju pesmu, nikako im ne daje za pravo da me tretiraju kao stvar ili kao da me poznaju. Ne razgovaram sa ljudima koje ne poznajem i držim distancu koja je veoma važna kada vas ljudi prepoznaju na ulici.

Bez obzira na tu suzdržanost prema nepristojnim obožavaocima, svidelo vam se kako su vas Cigani sa kojima ste svirali poljubili na rastanku. U Srbiji su tri poljupca obavezan pozdrav...

- Stvarno! To je divno. Onda ćemo napraviti veliku zabavu ljubljenja posle koncerta (smeh).