Glava puna sunca

Od četrnaest šahovskih prvaka sveta upoznala sam deset. Samo su trojica uleteli u olimpijsko sazvežđe kao meteori, a izašli kao najveće zvezde. Tri vestalske buktinje kojima se greje XXI vek. Sva trojica Jevreji. Prvi iz Evrope, drugi iz Amerike a treći iz Azije. (Neka mi oproste Arapi i naš Boško Jakšić, ali u našoj istoriji Jevreji su odista izabrani narod.) I svi su uzletali na svoj zenit preko “šahovskog kosmodroma” koji se zvao Jugoslavija.

U jednom dahu, najkraći, i najbrži put, prevalio je Mihail Talj. Prvo mesto na Šampionatu SSSR-a 1957. Prvo mesto na Međuzonskom turniru u Portorožu 1958. Prvo mesto na Turniru kandidata Bled – Zagreb – Beograd 1959. Pobeda u meču nad Botvinikom 1960. Poraz u revanš-meču 1965. Prvi nas je i napustio, a Moskva je upravo organizovala Memorijal Mihaila Talja 20. kategorije. Ovo bi bili moji inserti iz susreta sa čarobnjakom iz Rige.

Mihail Talj i ja upoznali smo se 1958. na Međuzonskom turniru u Portorožu. Mi smo u to vreme igrale ženski šampionat u Izoli. To je odmah pored. I kako završimo partije, idemo da gledamo Međuzonski turnir. Jedno veče pita me: “Šta ste uradili?”

“Dobila sam.”

“Hajde pokažite partiju”.

I ja pokažem. Dobro se sećam, žrtvovala sam dve-tri figure kao bela. A Miša kaže: “Pa ni ja ne bih bolje odigrao.”

To je bio najveći kompliment.

Tada su mi iz Portoroža ostale tri stvari u sećanju.

Prvo: Miša me zamolio da mu donesem neke knjige da čita. Ja mu donesem dve-tri knjige na našem jeziku. Sutradan mi ih vraća i traži druge. Ja razmišljam: “Šta me folira, kako je mogao za tako kratko vreme da pročita dve-tri knjige.”

Kažem mu: “Ma hajde, kada ste stigli da sve ovo pročitate?”

On je onda bio mlad, pa nije krio neke stvari.

“Pa prekontrolišite me. Pitajte me šta je na kojoj stranici!”

Ja pitam, a on počne da diktira. Pa onda izvučem rečenicu pa ga pitam: “Na kojoj je to stranici”?

On tačno ogovori. Ja tada nisam znala da on ima fotografsko pamćenje.

Drugo: Bio je slobodan dan na turniru. U bašti “Jadrana” od ujutro u 9 do uveče u 9 ili 10, znači bez ručka, bez večere, bez ičega. Talj i Bronštajn igrali su brzopotezne partije. Bilo je toplo vreme. Mi smo šetali, dolazili, odlazili, oni su sve vreme igrali šah. Samo je čika Bora Kostić sve vreme sedeo pored njih. Kada su uveče oko 9-10 sati završili meč čika Bora je svečanim glasom saopštio: “86 naprema 84 u korist velikog majstora Bronštajna!” On je jedini brojao.

U to vreme su Talja svi kritikovali da igra nekorektno, polukorektno... Tajmanov je govorio: “Ako treći put postane prvak SSSR-a, počeću da igram bilijar”!

Međutim, tada je baš čika Bora Kostić dao tačnu dijagnozu stila Mihaila Talja, i to je bila jedina istina: “Mihail Talj postavlja probleme koje možeš da rešiš za 3 dana, a moraš da ih rešiš za 3 sata”.

Posle toga međuzonci su došli u Beograd i Talj me je zamolio da mu pomognem u kupovini. On je dobio ogromnu nagradu za to vreme – 600 ili 800 hiljada, ne mogu da se setim. Beograd u to vreme nije bio veliki, bilo je nekoliko onih robnih kuća – “Nama”, “Gramak”... od Terazija do Knez Mihailove ulice.

Sutradan je bio gost na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Vodila sam konferansu. Rekla sam studentima:

“Pitajte ga koliko je 5 800 puta 4 900.”

Istog trenutka je odgovarao. Koren iz ovog broja, kub iz nekog drugog broja. Odmah je davao tačne odgovore. Svi su bili fascinirani.

To je verovatno bio jedan od razloga da su kada se sledeće godine, 1959, igrala završna faza Turnira kandidata u Beogradu, ti studenti, i oni koji su čuli za događaj na Prirodno-matematičkom fakultetu, bili njegovi najveći navijači. Nikada neću zaboraviti dan kada je posle partije izašao iz Doma sindikata. Nekoliko stotina gledalaca ga je podiglo i na rukama odnelo do hotela “Metropol” u kojem je odseo. Išla sam za njima bojeći se da se nešto ne dogodi. Usput su mu govorili: “Sutra Fišeru da žrtvuješ konja.”

Onda neko drugi: “Ma ne konja, lovca.”

Kada su ga spustili ispred “Metropola” uleteo je u hotel da telefonira u Rigu. Qubitelji šaha su ostali na parkingu ispred hotela i počeli da skandiraju: “Miša, Miša”! “Metropol” je tada bio prepun stranaca. Počeli su da otvaraju prozore, da vide šta se događa.

To je, verujem, bio jedan od razloga što Miša nikada nije odbio poziv da igra u našoj zemlji, nikada nije tražio ekstra honorar, i zbog čega je govorio naš jezik.

Igran je 1959. Turnir kandidata za svetskog prvaka na Bledu. Miša je igrao sa Smislovim, žrtvovao mu dve-tri figure, a ja sedim i gledam partiju. Miša mi priđe i kaže: “To je u vašu čast”, sećajući se partije koju sam im prošle godine pokazala. To je bio njegov kredo igre. Uživao je i kad drugi žrtvuju. Ja se sa njim ne upoređujem, ali postoji neka tajna veza, neki afinitet među šahistima koji su kombinatorici, napadači, pozicionisti.

Međunarodni majstor Nežmetinov nije toliko poznat, ali se proslavio dvema pobedama protiv Miše Talja. To su bile partije sa obostranim žrtvama. Kaskada žrtava na sve strane. Oba puta Miša Talj je ustao, čestitao i poklonio se Nežmetinovu. Bio je zadivljen lepotom partija, bez obzira na to što ih je izgubio.

Pedeset osme bila je Olimpijada u Minhenu. Bila sam na proputovanju za turnir u Amsterdamu, pa sam svratila u Minhen. Pošto su ranije šahistkinje valjda bile neinteresantne po spoljašnjosti, a ja fotogenična, nemačka štampa je objavljivala moje fotografije, raspisali se u stilu: “Mlada devojka u belom yaku”, jer tada su bile moderne takozvane “yak haljine”. Kao velika tajna koja se pojavila. Niko ne zna ko sam i šta sam. Kotov koji je bio kapiten sovjetske ekipe, bio je grubljeg humora kaže: “Milunočka idite molim vas u restoran i sav ceh koji napravite platiće Sovjetska federacija, samo se sklonite odavde. Vidite da mi je cela ekipa uznemirena. Čak ni hladnokrvni Keres ne može dobro da igra sa Bugarskom”.

Utom Miša završi partiju i pozove me na kafu. Mi pođosmo, a Kotov kaže: “Tako, tako već može”.

A Miša: “Šta sam ja, blokadni konj na d6”?

Posle turnira na Bledu 1961. jedan deo učesnika se vraćao preko Beča, a Miša preko Beograda. Izveli smo ga u “Romanitar”. Posle nekog vremena on predloži: “Idemo u Kristal bar. Tamo ordinira Miguel Najdorf.”

Uz put sretnemo Vladu Kozomaru koji je obožavao Talja. Vlada mu kaže: “Mišo sjećate li se vi na blic-turniru 1959. na Bledu ja sam vas pobjedio”?

Miša uze od mene papir i olovku. Stavi papir na Kozomarina leđa i ispisa tu čitavu partiju. Kozomara fasciniran.

Odemo u “Kristal bal”. Miša kaže: “Sada ćete gledati veliki meč”.

“Nećete valjda u 2 po ponoći u baru da igrate šah”?

“Ne. Udvaraću se Najdorfovoj dami”.

Kada je Miša postao prvak sveta, Pahman kao veliki teoretičar ga je kritikovao kako ne zna pozicioni šah, kako ne vuče figure nego samo juri pešacima, ne poštuje šahovske zakone... U to vreme sastanu se oni na bledskom turniru. Pahman igra karo-kan, a Miša 5 poteza pešacima. Talj priđe Pahmanovoj supruzi i kaže: “Gospođo. Časna reč, 6. potez ću igrati figurom”.

Najdorf je sa Bleda izveštavao za njegov čuveni “Klarin” sa nekog turnira na kojem je i učestvovao. Dolazi kod Talja i pita ga: “Miša, koja je vaša najbolja partija do sada. Želeo bih da je objavim”?

“Ona koju ću odigrati u poslednjem kolu”.

“Vi. Vi pojma nemate o pozicionom šahu”.

“Miguel. Igraću protiv vaše varijante /Najdorfova varijanta sicilijanske odbrane/, poziciono. Časnu reč dajem”.

Talj je održao obećanje, i pobedio. Posle partije u baru Najdorf kaže: “Bio je remi”.

“Pa jeste. Bio je remi dok ste imali novaca”.

Pošto je Najdorf potrošio mnogo novaca na neku damu.

“Ma imam ja u Buenos Ajresu još 2 miliona dolara“-odgovori Najdorf.

Bili su kao deca.

Najdorf je sjajan sagovornik. Tokom meča SSSR – “ostatak sveta” 1970. sedimo u “Metropolu”, a on daje dijagnoze igrača: “Kad Miša Talj žrtvuje pešaka, uzmite – možda ćete i pobediti. Ali kada ti Petrosjan žrtvuje pešaka, potpisuj predaju”.

Kada je postao prvak sveta, Talj je prvi put remizirao sa Fišerom na turniru u Lajpcigu. Dotle je bilo onih 4:0, ovde na Turniru kandidata. U slobodnim trenucima Fišer gleda u dlan Talju i kaže:

“Vi ćete odbraniti titulu u revanš-meču, a onda će doći jedan mladi Amerikanac i potući vas do nogu”.

Na to će Talj Lombardiju, koji je sedeo sa njima.

“Lombardi, čestitam”.

Lombardi je tada bio omladinski prvak sveta i Fišerov sekundant.

U Sen Yonu 1988. Talj je postao prvi brzopotezni prvak sveta. Pobeda je značajna jer tada nije bio toliko mlad, a drugo što je to još bila era hladnog rata. Kada je proglašen za pobednika ovacije su trajale ravno 15 minuta.

Sa Taljem sam se srela i 1989. godine kada se vraćao iz Crne Gore. Dok smo sedeli u hotelu “Moskva” govorio je o zločinima koji su nekad počinjeni u SSSR-u.

“Kada je Staljin umro, ja sam učestvovao na Prvenstvu Letonije. Plakao sam, i izgubio tri partije zaredom”.

“Miša, kako ste mogli da žalite takvog zločinca koji je pobio najviše svog naroda”?

“Ali da sovjetske trupe nisu ušle u Rigu, i da se moja porodica sa njima nije evakuisala, vi sa mnom danas ne biste razgovarali. Sedamdeset mojih rođaka završilo je u krematorijumu”.

Onda sam se setila našeg razgovora uoči meča sa Gligorićem u Beogradu.

“Miša, vaša dva Jevrejina, Isus Hristos i Karl Marks napraviše toliku gužvu kroz istoriju”.

“A treći je rekao da je sve relativno”.

1989. godine imali smo kongres velemajstora u Izmailovu, u Moskvi. Najedanput se pojavljuje Miša. Koža i kosti. Trideset kilograma. Jedva se popeo uz stepenice. Bio je samo 2-3 minuta da nas pozdravi.

Kada smo se pre toga sreli u Beogradu, po njemu sam poslala razgovor koji sam pravila za “Borbu” sa jednom bioenergetičarkom. Inače bila je “vrač” kako oni kažu u gruzijskoj ekipi na velikom GMA turniru u hotelu “Jugoslavija” u Beogradu. Taj intervju Miša je prosledio za Gruziju. On je u minutu “presnimio” taj razgovor i duboko se zamislio nad tim. Prvi put nešto ga je pogodilo.

Kada sam ga u Moskvi videla kako izgleda, a ta bioenergetičarka je došla iz Tbilisija kako bismo se videle, rekla sam mu: “Miša moramo da odemo kod nje”.

Počeo je da se opire, ali je ipak prihvatio, kako se kasnije poverio Aleksandriji: “Milunka je kao Nijagara. Nisam mogao da se odbranim”.

Odvela sam ga. Rekla je da može da mu pomogne, ali mora da ode kod nje u Gruziju. Kada je otišao, za 15 dana je dobio pet kilograma. Fantastično je napredovalo lečenje. Međutim, odjednom je nestao. Kad kroz tri dana saznamo da igra na turniru koji je GM organizovao u Oslu. On je naravno igrao tri dana, i odustao zbog bolesti. Da je izdržao lečenje do kraja, možda bi i danas bio među nama.

Bila sam organizator turnira u Nikšiću 1983. godine.

Tokom turnira bio je odvojen deo za učesnike u restoranu. Sedeli smo Spaski, Petrosjan i ja. Pitam ih: “Kada bi sada vaskrsnuli Aljehin, Kapablanka i Lasker šta mislite kako bi igrali”?

Talj je prvi reagovao: “Pa trebalo bi im jedno tri meseca da nauče varijante koje smo i mi naučili, i mlatili bi nas”. Spaski i Petrosjan potvrdiše u duetu: “Tačno”.

U vreme kada su mnogobrojni šahisti prelazili u profesionalce, pa prestali da idu u škole ili da studiraju, pitala sam Mišu šta misli o tome. Rekao mi je prelepu, ali i strašnu poruku: “Jadan je onaj čovek čiji život počinje na dijagonali a1 a završava na h8”.

Miša je završio književnost. Posle toga bio je nastavnik. Postoji ruska bajka u kojoj se između ostalog kaže da je neki mladić dok je išao selom toliko lepo pevao, da se čitavo selo budilo. Kada profesor pita učenika: “Kakav je glas imao taj mladić”, učenik bi trebalo da odgovori: “Čaroban”.

Miša ispriča bajku, i pita učenika: “Kakav je glas imao taj mladić”?

“Pevao je kao Šaljapin”.

Miša mu da desetku. Međutim, Profesorski savet ga je kritikovao zbog neozbiljnog ocenjivanja. Miša napusti školu, i ode u novinare.

Jednom sam pitala da li će korišćenje kompjutera u šahu biti opasnost za čoveka.

“Ne mora da znači. Jednom sam igrao jako loše na nekom turniru. Počnem da igram sa kompjuterom i dobijem jedno 20-30 partija. To mi je popravilo raspoloženje, pa sam do kraja turnira sve partije pobedio”.

Na Olimpijadi u Skoplju 1972, to je posle meča Fišer-Spaski, Petrosjan i Ivkov posebno, su mislili da je Spaski igrao jako loše, pa je Fišer zato pobedio. Onda pitam Talja šta on mislio o kvalitetu partija u Rejkjaviku.

“Manje je bilo grešaka nego u meču koji se smatra savršenim, Aljehin-Kapablanka”.

Naši su žurili da proglase Qubojevića za Taljevog naslednika. To mu je Ostojić predložio u Milanu, a Talj će: “Ja testament još nisam napravio”.

Miša je odveo sina u Izrael. Tamo su mu nudili da ostane.

“Jeste, ovo je vrlo lepa zemlja, ali sa povratnom kartom za Rigu”.

To sam razumela na svoj način. Bila je Olimpijada u Haifi. Jedan od kompjuterista – inženjer koji je radio biltene, bio je neki Talj. Upoznala sam ga i tom prilikom mu kažem: “O, čuveno prezime”.

A on kaže: “A zašto”?

Prilikom otvaranja najelitnijeg moskovskog šahovskog kluba “Spartak” bili su između ostalih Kasparov, Tajmanov, Talj... Voditelj program kaže: “Među nama su sve same žive legende”.

A Miša prošapta: “Jedva, jedva žive”.

Jednom sam ga, iz vica, pitala: “šta bi radio kada bi zakonom zabranili šah”?

“Bio bih krijumčar”.

Ko vam je uzor u šahu: “Leonardo da Vinči, jer je savladao sva pravila kako bi mogao da ih narušava”.

Kako ste se osećali kada ste osvojili titulu svetskog prvaka?

“Glava puna sunca”.

Šta se promenilo u stilu Mihaila Talja?

“U mladosti sam žrtvovao dame, a sada radije menjam dame.”

U Milanu 1975. Talj je izgubio od Qubojevića koji se tako kvalifikovao za mečeve na tom turniru. Posle toga Qubojević donese čuveni španski konjak “djuk of alba”. Sedimo Ostojić, Qubojević, Talj i ja. Talj je u to vreme radio u štabu Karpova koji je postao prvak sveta bez borbe. Počinje priča: da se igrao meč Karpov – Fišer kakve bi bile čije šanse. Miša kaže: “Fifti, fifti”.

Ja mu kažem: “Miša, o čemu pričate? Kakvih 50%”.

Nastavljaju oni da piju, a ja pitam Mišu: “Pa kako tako možete da pričate”?

Miša smanji na 55:45% za Fišera.

Kada se boca ispraznila stigli smo do 70:30% za Fišera.

Pošto je bio u štabu Karpova, a meni je to jako teško palo, pitam ga:

“Miša, kako ste svoj genij mogli da stavite u službu bilo koga”?

To šta mi je odgovorio, nikad neće biti za javnost.

Svi šahisti imaju omiljenu figuru. Kada sam Mišu upitala koja mu je figura najdraža, odgovorio je: “Protivnički kralj”.

Ti Jevreji sa Baltika imaju specifičan humor. Kod Rusa se pacer kaže “muzikanti”. Botvinik se meni žali: “Zamislite kako je Talj nevaspitan. Pitam ga: Kud idete?

“Pa, igramo neki meč sa ovim “muzikantima” u Esenu u Nemačkoj”.

“Dobro, prenesite im moje pozdrave”.

“A šta da im odsviram? Betovena ili Mocarta” – upita Talj.

“Zamislite kako je nevaspitan” – kaže mi Botvinik koji uopšte nije imao sluha za tu vrstu humora. Usput, Talj je izvanredno svirao klavir.

Sin i lečenje u Izraelu

U Nici 1974. Olimpijada je bila loše organizovana. Olimpijadu je primio Pompidu. Obećao je 25 miliona franaka za organizaciju, ali je u međuvremenu umro. Došao je ona cicija Žiskar d' Esten i srezao to na 12 miliona. Živeli smo na šargarepici, na piletini. Vrlo slaba hrana, tako da sam organizatorima rekla: “Treba biti genije, pa u Francuskoj naći lošu hranu”.

Da bi popravili utisak Francuzi su napravili banket u stilu Luja XIV. NJihova Gradska većnica je na brdu, sa nekoliko hektara parka i predivnim pogledom na Rotdazir. Bila su tri orkestra raznorazne muzike, uključujući i la kordeone, francuske narodne harmonike. Na ulazu su bili kuvari. Mogli ste da dobijete kuvanu hranu, hladnu hranu. Šampanjac i francuski konjak su se “razlivali” u tom ogromnom parku. Kućice sa Snežanama i patuljcima koje su vam nudile sladolede. Tarantela se igrala po onim stazicama. Bilo je apsolutno nezaboravno i neponovljivo.

Malo sam plesala, pa sam krenula da se prošetam, kad na klupi, sam, sedi Mihail Talj. Priđem. Sednem. Ništa ne pitam. Pomislim: “Mnogo je popio, pa se odmara”. Međutim, on je imao neku svoju duboku koncentraciju. Iz čista mira počne da mi recituje “Onjegina” na engleskom. Izrecitovao je i nastavio sa svojim ćutanjem.

Godine 1972. na Olimpijadu u Skoplju, došao je čuveni Piter Svart koji je 40 godina bio direktor “Hogovens” turnira. Kaže: “Milunka, možete li da pomognete. Mi stalno zovemo Mihaila Talja, a Rusi nam uvek pošalju drugoga. Na koji način da uspemo”? “Pošaljite im poziv i recite da ukoliko ne dozvole Mihailu Talju da igra na ovom 'Hogovensu' ni jedan sovjetski igrač neće igrati. Pa će malo da se trgnu”.

I Piter je tako uradio. I Talj je 1973. ponovo igrao na “Hogovensu”.

Slično je bilo i u Indiji, u Madrasu. Bila sam u Šah klubu “ Mihail Talj” gde je stasao i Anand, budući omladinski prvak sveta, i kandidat za svetskog prvaka. Isto su mi rekli i Indusi: “Naš klub nosi ime Mihaila Talja. Kad god smo pozivali da on dođe, uvek su slali nekog drugog”.

Tako Talj nije ni video svoj klub u Madrasu.

Talj nije pravio komplimente direktno, nego na drugi način. Na primer, meni kaže: “Milunka, ja sam ljubomoran na vas. Vi ste dobili veći ekstra honorar u Švajcarskoj od mene”.

“Milunka je jedna. A eks prvaka sveta ima trojica”.

“A, u pravu ste, u pravu ste. Saglasan sam”.

Spavao je vrlo malo, tako da mislim da je proživeo možda trostruki život u odnosu na nas. Maksimum četiri sata. Znam kao istoričar da su po jedan sat, eventualno dva, spavali Napoleon i Ataturk. Nema ni jednog šahiste sa tako kratkim spavanjem kao Miša. I stalno je morao biti u akciji. Nije mogao da se smiri, jedino kad čita prosto kao gejzir iz koga se stalno izliva užarena energija. Mislim da su te dodatne razonode kod njega bile danak toj nesrećnoj genijalnosti. Ti genijalci su sreća za nas, a nesreća za sebe. Kako upotrebiti taj višak pameti i energije kojom ih je priroda čini mi se kaznila.

Igrao se meč SSSR – “ostali svet” 1970. Oni su svi bili smešteni u “Metropolu”. Mi smo upravo završile “Osmomartovski turnir” i bio je banket u “Ekscelzioru”. Pozvali smo ove koji su već stigli da nam budu gosti na banketu. Najdorf, Tajmanov, Miša Talj. Ja sam onda shvatila: Miša nije pio puno. Za večerom neko pije aer-konjak ponudi ga. On popije aer-konjak. Onaj drugi pije belo vino.

“Ajde Miša u vaše zdravlje”!

On popije belo vino. Onda se izmešaju ta pića, i normalno da ne može da se održi. Tada sam shvatila da on nije pio puno, već je pio šta god mu ponude.

Za vreme tog meča mi smo “vilenisali” celu noć u holovima “Metropola”, analizirajući partije. Bio je fantastičan sastav. Bilo nas je mnogo noćobdija, i do ujutru do pet bile su analize. Miša je igrao meč sa Najdorfom. Miša je igrao Kraljevu indijsku, i Najdorf tvrdi kako je Miša bio izgubljen. Gledamo partiju. Bila je gomila igrača. Tajmanov, Larsen, Hort, Polugajevski, Petrosjan koliko izdrži. Nikako ne nalaze dobitak. Kad u neka doba, valjda nije mogao da spava, oko pola dva – dva noću dolazi Reševski. Ja do tad o Reševskom ništa naročito nisam znala. Mislim, niste od njega ništa mogli da naučite. On je bio jedan naturščik, igrao neke svoje sisteme, cajtnotaš. Nije ostavio nekog pedagoškog traga. Tad sam shvatila zašto je on Najdorfa lako u meču tukao. I ne samo Najdorfa, nego i Gligorića i Botvinika. Sedne Reševski. Zamisli se jedno tri minuta. I povuče, dobro se sećam f3 za bele, za Najdorfa, posle čega je pozicija strateški neodrživa za crnog. Niko nije video taj potez. Tada sam shvatila dubinu koju je imao Reševski, i zašto su svi u to vreme strepeli od njega.

Za vreme Turnira kandidata na Bledu 1959. Bobi je ponekad i otplakao, jer Miša ga je provocirao. Prođe i mahne mu: “Bobi, kuku”.

A ovaj nije mogao da sakrije suze. Smatralo se da nisu u dobrim odnosima. Međutim. Kada je Miša Talj umro, prvi telegram saučešća Ruska Federacija je dobila od Fišera, koji je dotle bio u dubokoj ilegali.

Za vreme drugog meča sa Botvinikom, u nekoj krčmi, jutarnjoj, sedi Miša i društvo boema. I pokupi ih sovjetska milicija.

“Ko ste vi”?

“Mihail Talj”.

“Ma hajde, koji si ti Mihail Talj”. Odvedu ga u miliciju. Kad tamo milicioneri analiziraju prekinutu partiju sa Botvinikom. Miša im kaže: “To nije dobro. To nije dobro”. I pokaže im kako treba da se igra. Tek tada shvate da je to stvarno Mihail Talj, i naravno puste ga.

“Ko je veći kombinatorik i napadač, Aljehin ili Talj” -pitam velemajstora Evea?

“Ipak Aljehin”.

Jer je on pobeđivao Aljehina. Svaka generacija brani svoje.

Pitam Tajmanova posle meča sa Fišerom: “Kako ste mogli da izgubite sa 6:0”?

“I Ahil je imao petu”.

“Dobro, a one izjave da ćete preći na bilijar ako Talj ponovo postane prvak SSSR-a.”

To je već 1974. godina.

“Pa znate, Miša je ipak pravi genije”.

Spaski i Korčnoj su slovili kao igrači koji pobeđuju Talja. Spaski kaže: “Posle partije osećam nadljudsku iscrpljenost. Kao da sam paralelno igrao dve partije sa istim jakim protivnikom. U jednoj partiji trošim energiju jer sprovodim svoju ideju, a u drugoj ja non-stop moram da dežuram nad njegovim dosetkama i trikovima koje nisu uobičajeni i viđene do tada u šahu”.

1965. godine Miša je igrao meč sa Larsenom na Bledu. Posle meča Petar Smederevac se ženio i pozove Talja i Boru Ivkova da mu budu kumovi. Ja sam onda radila u “Večernjim novostima”, a glavni urednik Slobodan Glumac je bio veliki ljubitelj šaha. Predložila sam da napravimo simultanku u “Bezistanu” i da učestvuju ekipe. Čitaoci koji se prvi jave. Bilo je 40 igrača. Bila su tri glumca: Branko Pleša, Stevo Žigon, Jovan Milićević. Pa fudbalska ekipa: Miloš Milutinović, Šekularac. Pa ekipa diplomatskog kora, i tako dalje. “Bezistan” je dao besplatne kafe i limunade za svakog učesnika, a fotoreporter “Novosti” Bibić je snimao kako se Talj rukuje sa svakim igračem. Otrčao u laboratoriju, pravio fotografije doneo na simultanku, a Talj ih potpisivao. Po tome je to jedinstvena simultanka. Šekularac je bio na nekim pripremama u Sportskom centru u Košutnjaku i dr Aca Obradović nije želeo da čuje da ga pusti, jer će mu pobeći sa priprema. Rekao mi je: “Puštam ga na vašu reč. On mora u pola dva da bude u Sportskom centru”.

Dovedem ja tako Šekularca. Sede tu Bora Ivkov i Smederevac. I Šekularac igra dobro. Tad je bila u modi Paulsenova varijanta Sicilijanke. Igra sve po knjigama. U jednom trenutku Bora Ivkov mu kaže: “Sad moraš da povučeš d5”.

“Nisam lud da napravim slabog pešaka”.

A to je jedini način da se održi ravnoteža. On to ne odigra. Talj ga naravno pritisne. Međutim, vreme ističe, ja moram da ga vratim dr Aci. Kažem Talju: “Miša, hoćete li da ponudite remi ovom našem fudbaleru, jer treba da ga vratim u Sportski centar“- iako Šekularac već stoji slabo. Miša ponudi remi. Međutim, Šekularac odbije. Krajčinović je putem mikrofona obaveštavao publiku šta se dešava, jer “Bezistan” je bio prepun gledalaca.

“Šekularac odbio remi Talju”.

Publika: “Uraaa”.

Prođu tri kruga. Šekularac već izgubljen, ali dala sam reč da ću da ga vratim. Kažem Talju:

“Miša, mogu li da vas zamolim”?

A on već ljut: “Pa već sam jednom ponudio”.

“Pa dobro, on pravi svoj šou. Moj obraz je u pitanju. Moram da ga vratim”.

I tako on ponudi remi, a ja Šekularcu: “Ne, ne. Ti ne ideš sam. Ideš sa mnom”.

Strpam ga u “fiću” sa šoferom iz “Novosti” i predam ga ponovo dr Aci, jer da sam ga pustila samog, on bi negde kidnuo.

U Subotici, 1987. bio je veliki Međuzonski turnir na kojem su Šort, Saks i Spilman izašli kao pobednici. Miša je dva kola pre kraja imao šansu da glatko bude prvi. Međutim, bio je u vrlo lošem raspoloženju. Prvi put sam ga videla u nekoj kosmičkoj depresiji. Totalno nezainteresovan za sve. Imao je neko loše društvo koje je donosilo neki viski sa granice. Otišla sam da sa njim napravim razgovor i kažem mu: “Miša, možete li bar ova dva dana, ova dva kola, kako Rusi kažu “sabljudac sportivnu žiznj' – da se držite neophodnog sportskog režima. Zašto bi ovi mediokriteti prolazili zbog toga što vi jednostavno ne želite da igrate”?

On je samo ćutao. Sećam se to veče je igrao sa nekim šahistom iz Indije. Čovek je bio totalno pat. Ne može ni jednu figuru da pomakne. Dakle, Miša je morao da napravi 25 pomoćnih poteza da izgubi tu partiju. To je kako Rusi kažu: “vrlo lepo izgubio”. Onda kada želiš da izgubiš. Znači morao je da povuče 25 poteza da dođe u izgubljenu poziciju i tako ispadne iz kvalifikacija. Verujem da je namerno izgubio. Tada sam shvatila da mu je svega dosta. On se na neki način već rastao od svih ovozemaljskih želja. Nije kao Fišer, ali je imao neko svoje bekstvo iz ovog sveta. A to potvrđuje i poslednji poziv njegovog sina da dođe u Izrael, gde će mu možda lekari pomoći. “Nisam ja Arapin pa da jevrejskoj državi namećem nerešive probleme”.

Milunka Lazarević