Živi svet

Starica Perunika Petković, u svom selu Ravnaja, kod Krupnja, godinama je živela sama sa svojim domaćim životinjama. Deca su otišla, svako svojim putem; samo povremeno, uglavnom nakratko, dođu, obiđu je i opet odu. U iščekivanju da neko od najmilijih ponovo dođe, njeni domaći ljubimci bili su joj jedino društvo, sva radost i razonoda. Sa njima je „pričala” kao sa svojom decom i unučadima; hranila i pojila ih iz svoje ruke; grejala u svom krilu... Svako novo jagnje bilo je namenjeno nekom od unučadi... Posebno se srodila sa mačkom Markom, koji joj je u dugim noćima pravio društvo...

Ali, baku Peruniku sustigle godine, pa više nije mogla sama da ostane u selu. Pristala je da se preseli kod sina Sretena, u Beograd, ali tek pošto u svom domu proslavi krsnu slavu, Svetog Nikolu. Sreten je pukovnik, zaposlen u Ministarstvu odbrane.

Sretenovim automobilom Ravnaju su napustili 21. decembra. Pre nego što će krenuti, u toku istog dana, Perunikina ćerka, a Sretenova sestra Radojka, došla je i svojoj kući, desetak kilometara dalje, u Belotić, odnela mačka Marka. Uveče Radojka javlja svojima u Beograd da je mačak pobegao. Svima je bilo žao, jer je Marko bio ljubimac cele familije. Često su ga pominjali, razmišljajući šta li mu se sve desilo...

Tačno mesec dana kasnije, dan po Jovanjdanu, 21. januara, Sreten dolazi sa posla, dok izlazi iz lifta na devetom spratu i kreće prema vratima svoga stana, začu blago maukanje i oseti da nešto poče da se umiljava oko njegovih nogu. Isti njegov mačak Marko. Samo što je mnogo mršav, prljav i izgreban. Uzeo ga je u ruke; on se ne buni, čak se umiljava. Iste one karakteristične šare koje je dobro upamtio na Marku. Sreten otvara vrata, mačak odlazi pravo kod bake Perunike, leže u njeno krilo i odmah počinje da „prede”. „To je naš Marko!”, gotovo svi uglas zaključiše.

Sreten poče da se priseća puta kojim je došao. Išao je preko Cera, u Šabac, pa sremskom ravnicom na autoput do Beograda. A tada je sneg bio do kolena, bilo je i izuzetno hladno, do minus 20. Verovatno istim tim putem, dugim oko 150 kilometara, prešao je i mačak Marko. Zaključiše tako, ali i dalje ostaše u nedoumici kako je u „šumi” zgrada u Beogradu mogao tačno da pronađe njihovu zgradu. I sprat. I stan.

„Ko bi koga u Beogradu mogao da pronađe bez adrese, bez telefona ili bez bilo čega drugog što bi moglo pomoći, a mačak Marko bez ičega pronađe nas tačno na pravoj adresi, u Bulevaru AVNOJ-a 16!”, začuđeno i s divljenjem priča Sreten autoru ovog teksta.

Zbog takvog podviga, mačak Marko postao je ljubimac i mnogih iz svog novog komšiluka. Ali, ne svih. On tačno zna ko ga voli, i takvima prilazi, a ko ga ne voli, i od takvih se sklanja.

Postao je on i svojevrsno merilo i ogledalo karaktera ljudi oko sebe. Tako, jedna starija gospođa koja se ne odvaja od kučeta žali se Petkovićima: „Ovaj mačak maltretira moje kuče!” Na to je Sreten morao da uzvrati pitanjem: „Ko koga maltretira?!” Neka druga gospođa zarobila je mačka u svoj stan, htela je da ga ima samo za sebe. Pri tom, odnela ga je kod veterinara i onesposobila da više ima potomstva! Ali, na sreću, mačak Marko je ostavio dosta potomaka u Rađevini. I mnogi liče na njega.

Izbavio se mačak Marko sam od okrutne gospođe, ali je posle toga postao još obazriviji prema ljudima.

Novine su zabeležile i slučaj jednog dvogodišnjeg mačka u Rusiji koji je prešao više od dve hiljade kilometara kroz Sibir da bi stigao svojoj kući, u Olenjok. Porodica Efremov tokom leta odvela je mačka u Jakutsk, u istočnu Rusiju. Ali, on tu nije hteo da ostane. Odmah se izgubio. Uzalud su ga nedeljama tražili. Kada su se krajem leta vraćali kući, nisu više imali nikakvu nadu da će svog mačka ikad više naći. Međutim, tri meseca kasnije on se pojavljuje na vratima, iscrpljen i mršav, ali u suštini zdrav. „Na repu su bili tragovi ujeda, a kanye gotovo da nije ni imao. Nervozan je kad treba da izađe i izgleda kao da uvek traži sigurno mesto gde će da se sakrije”, kazao je jedan od članova porodice Efremov.

Dugogodišnji veterinar u beogradskom Zoološkom vrtu, a potom i savetnik u preduzeću za ekološku zaštitu i sanitaciju „Ekosan” dr Maiga Hamadahamane, poreklom iz Malija, kaže da navedeni slučajevi spadaju u domen – realnosti. I za to daje objašnjenje na osnovu svojstava i sposobnosti kojima je ova životinja obdarena, a koje je i nauka potvrdila. Podseća da mačka, kao i sve druge životinje, ima pet standardnih čula: vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Ali i da, poput drugih životinja, ima i takozvano „šesto čulo”, koje pomaže u održavanju ravnoteže i u orijentaciji, daje moć telepatije i nadživotinjski osećaj...

Kao jedno od objašnjenja da mačke pronalaze svoje vlasnike i tamo gde ranije nikada nisu bile, navodi se: glad, nesigurnost i pogotovo privrženost gazdi. Ali, to nije dovoljno objašnjenje...

„Mačka naročito koristi metodu isprobavanja i metodu grešaka, služeći se pri tom svojim čulima vida, sluha, mirisa... Traga za poznatim stvarima, traži poznati zvuk ili glas, uobičajene mirise, već pređene puteve... Koristi sećanje. Sve je razumljivo kada je reč o manjim razdaljinama. Međutim, uvek se začudimo kada čujemo da su mačke prešle stotine, pa i hiljade kilometara da bi pronašle svoje gazde”, ističe dr Maiga Hamadahamane. „Po Dezmondu Morisu, mačka poseduje biološki kompas zahvaljujući česticama gvožđa koje se nalaze u životinjskim tkivima. Usled toga razvija se elektromagnetsko polje koje ima vrlo važnu ulogu za snalaženje u prostoru, pa samim tim i za pronalaženje svog gazde. A lako se može zapaziti i da mačka svojim ponašanjem najavljuje lepo vreme, oluju, sneg, zemljotres...”

Duge tužne izbegličke kolona Srba koje su se u leto 1995. godine iz ratom ugroženih područja slivale u Srbiju ostavile su u zasenku isto tako tužne sudbine mnogih domaćih životinja koje su se dale u potragu za svojim vlasnicima. Ipak, jedna od njih, keruša Dena, postala je svetska medijska zvezda; o njenom putešestviju od Srpske Krajine do Srbije izvestili su mnogi i domaći i inostrani mediji.

Tragajući za svojim gazdama, keruša Dena za četiri meseca i sedamnaest dana prevalila je gotovo petsto kilometara, od Banije do Rume u Sremu, gde je pronašla svoje vlasnike. Za to vreme prešla je više planina, pet velikih reka i ko zna koliko još rečica i potoka, neznano mnogo minskih polja i raznih drugih prepreka i iskušenja...

Unela je ona radost u tada ratom unesrećenu porodicu Radanović. Zato su je njeni vlasnici sa sobom poveli i kada su, potom, silom prilika, pošli na novi, daleki put