Amerika se promenila

Razorni politički uragan četvrtog stepena, koji za sobom ostavlja pustoš, protutnjao je Amerikom. Već prve procene štete govore da će posledice onoga što se dogodilo prošle nedelje u danu izbora za Kongres SAD (za Predstavnički dom i trećinu Senata) biti dalekosežne. Konačno je zaustavljena konzervativna plima, koja je – s minimalnim oscilacijama – rasla u četiri protekle decenije (dostigavši vrhunac u vreme “konzervativne revolucije” Ronalda Regana), definitivno okončan šestogodišnji opasan eksperiment vladavine u kaubojskom stilu, pravdan “ukusom širokih narodnih masa” i pokopana tzv. Bušova doktrina o izvozu američkog modela demokratije u islamske zemlje na Bliskom istoku.

Iako su, na prvi pogled, ishod ovih izbora opredelile teme poput rata u Iraku, korupcije u vrhovima vlasti, naročito među republikanskim kongresmenima, i seksualna hipokrizija nekih istaknutih prvaka Republikanske stranke (naklonjenih mlađim službenicima muškog pola), ispostaviće se da je presudnu ulogu ipak odigrao jedan suštinski i dublji razlog: Amerika je već umorna od propovedi uspaljenih zagovornika neokonzervativne ideologije, koji su izgubili svaki kontakt sa realnošću. To je, po mnogo čemu, bio poraz političara-ideologa, kojima su tobožnji stranački principi i vrednosti važniji od svega drugog, i pobeda pragmatičnih političara-realista, od kojih javnost očekuje da obezbede željene efekte i opipljive rezultate.

PRIPREMA TERENA: “Zaboravi demokratiju i vraćaj vojnike iz Iraka kući”, glasio je naslov u jednom listu u kojem je sažeta izborna poruka birača predsedniku Bušu.

Stoga se mirne duše može reći da ovo nije bio samo referendum o 43. po redu američkom predsedniku u šestoj godini njegove vladavine, već i neka vrsta pripreme terena za naredne predsedničke izbore u 2008. godini.

Uzgred, čini se da je bitnu ulogu na ovim izborima odigrao i stil negativnih političkih kampanja kojima je naročito sklona sadašnja generacija političkih konsultanata u obe velike američke stranke i prema kojem američki birači očito ispoljavaju sve veću odbojnost i gađenje.

Naravno, prelaskom oba doma američkog Kongresa u ruke Demokratske stranke, vladavina republikanskog predsednika u drugoj polovini njegovog drugog mandata nije nimalo ugrožena, iako mu je rejting pao na samo 35 procentnih poena. Uostalom, svojevremeno je i njegov prethodnik iz Demokratske stranke Bil Klinton (1994) izgubio oba doma Kongresa, ali je to uspeo politički da preživi: žrtvovao je nekoliko savetnika i svoju politiku prilagodio potrebama “kohabitacije” sa republikancima u Kongresu. Međutim, sadašnji predsednik Buš je isuviše tvrdoglav i ubeđen u svoju istorijsku misiju da je malo verovatno da bi on bez preke nužde bilo šta bitno menjao u svojoj politici. Mada će na promene, zbog Kongresa pod kontrolom protivničke stranke, biti prinuđen. Jer njegova isključiva i ratoborna politika više neće biti lako ostvariva u praksi.

Drugim rečima, pravi smisao onoga što se dogodilo na ovim izborima za Kongres leži u činjenici da je ceo svet sada mogao jasno da vidi da se Amerika, konačno, promenila. I da će sa tom promenom svi ubuduće morati ozbiljno da računaju.

Na poruku upućenu predsedniku da birači više ne odobravaju rat u Iraku i da žele da se američke trupe što pre vrate kući, Buš je na konferenciji za štampu odmah prkosno uzvratio da mu ne pada na pamet da posluša takav savet. Dodavši, ujedno, da se američki vojnici iz Iraka mogu vratiti samo kao pobednici. Ali, ispostaviće se da je to bila samo poza. I da je tvrdoglavi Teksašanin u Beloj kući, ipak, počeo da shvata da je đavo odneo šalu... Kada se ispostavilo da su se zagovornicima promena priključile čak i neke osobe iz njegovog najbližeg okruženja, uključujući šeficu Stejt dipartmenta Kondolizu Rajs i suprugu Loru, shvatio je da konačno ipak mora da se liši usluga nepopularnog šefa Pentagona Donalda Ramsfelda, arhitekte rata u Iraku i simbola očito neuspešne ratne politike. Kasno, ali neizbežno.

SAniranje Štete: Povrh toga, predsednik DŽordž Buš Junior bio je nakon debakla Republikanske stranke na izborima za Kongres prinuđen da učini još nešto što je ranije uporno odbijao: obratio se za pomoć svom ocu, DŽordžu H. Bušu, 41. po redu američkom predsedniku. I spasilačka ekipa očevih prijatelja je odmah požurila da se aktuelnom predsedniku u nevolji nađe pri ruci. Postoji jedno svedočanstvo Boba Vudvorta, legendarnog novinara “Vašington posta” (“Votergejt”) i autora brojnih knjiga o zbivanjima u političkim kuloarima Vašingtona, koji je u nekoj prilici upitao DŽordža Buša Mlađeg da li se ikada obraća svom ocu, bivšem predsedniku, za politički savet. “Moj otac nije prava osoba od koje treba tražiti bilo kakav savet. Ja se za savete obraćam samo Bogu”, odgovorio je samouvereno DŽordž Buš Mlađi.

To što je predsednik SAD sada izgubio oba doma Kongresa verovatno ne bi predstavljalo nikakvu istorijsku prekretnicu da se to nije dogodilo u nedelji u kojoj je u Iraku izgubilo život još 16 američkih vojnika, čime se broj poginulih Amerikanaca u tom ratu već popeo na 2 844. A rat traje već 44 meseca, što je duže od vremena proteklog između napada na Perl Harbur i konačne kapitulacije Japana.

Drugim rečima, storija o starom Bušu koji je pohitao da pomogne sinu u nevolji i pozvao svoje prijatelje i bivše saradnike da se uključe u akciju spasavanja lika i dela njegovog svojeglavog sina, kako bi spasli što se još spasti može, predstavlja mnogo više od jedne tipične američke porodične drame. Jer, stariji i iskusniji Buš, i ekipa koju je on mobilisao da pomogne svom sinu, sada nastoji da sanira nastalu štetu pre svega merama pragmatične i realistične politike. Drugim rečima, oni zapravo pokušavaju da spasu samu Ameriku i koliko-toliko ublaže katastrofalne posledica dosadašnje neodmerene politike tatinog sina i njegovog društva...

Deo te priče je i specijalni višestranački komitet za Irak, na čelu sa nekadašnjim državnim sekretarom za inostrane poslove, republikancem iz Teksasa DŽejmsom Bejkerom III, koji je svojevremeno takođe služio u timu predsednika Buša seniora, i još jednim veteranom, bivšim članom Kongresa, demokratom Lijem Hamiltonom. Mada je taj komitet formiran još u martu 2006. godine, njegov značaj je sada naglo skočio. Uostalom, Bejker, koji se u Hjustonu često viđa sa ocem aktuelnog predsednika, pristao je da se prihvati ovog posla tek kad mu je i Buš Mlađi lično potvrdio da želi da čuje njegov savet.

Bejker je, inače, u našim krajevima poznat po tome što je uoči definitivnog raspada bivše SFRJ u nekadašnjoj “Palati federacije” u Novom Beogradu vodio razgovore sa vođama svih ondašnjih republika (Tuđmanom, Kučanom, Miloševićem, Izetbegovićem, Gligorovom i Bulatovićem), želeći sam da se uveri da li tu državu vredi spasavati. I, nakon obavljenih brzometnih razgovora, samo je kratko promrmljao: neka je Bog na pomoći državi koja ima ovakve lidere...

IZLAZNA STRATEGIJA: Inače, na upražnjeno mesto američkog ministra odbrane, nakon ostavke Ramsfelda, postavljen je još jedan zemljak, Teksašanin (trenutno predsednik jednog univerziteta u Teksasu) Robert Gejts, inače šef CIA u vreme predsednika Buša Starijeg. On će, sa Bejkerom i društvom, raditi na novoj strategiji za okončanje rata u Iraku. Gejts je zbog nove funkcije u administraciji dao ostavku na članstvo u savetodavnom timu Bejkerovog komiteta za Irak, ali će se zapravo i dalje najviše baviti baš tom temom: traženjem odgovora na pitanje kako okončati rat u Iraku. Zanimljivo je, inače, da je i britanski premijer Bler zamoljen da – putem video-linka – učestvuje u radu tog savetodavnog tima i da svojim američkim saveznicima sugeriše šta bi sada valjalo činiti u Iraku. Konačni nalaz Bejkerovog komiteta biće saopšten u decembru.

Sudeći prema rezultatima izbora za Kongres i brojnim istraživanjima javnog mnjenja koja su sprovedena u vezi sa tim izborima, od studijske grupe za Irak očekuje se izgleda neka vrsta kompromisnog i za oba suprotstavljena politička tabora u Americi koliko-toliko prihvatljivog rešenja. Znači, rešenje koje neće podrazumevati strategiju “kupi se i beži otuda što pre”, ali ni strategiju “ostati po svaku cenu i ginuti do kraja”. Da li je to u praksi izvodljivo, tek treba da se vidi...

Predsednik SAD, naravno, nema obavezu da posluša savete tima koji je sam izabrao i pozvao da mu predlože šta da radi u Iraku, mada krajnji ishod tog postupka već sada nije teško naslutiti. Znano je, recimo, da je – za razliku od ratobornog Ramsfelda – novi ministar odbrane i jedan od ključnih funkcionera koji će aktivno učestvovati u formulisanju predloga nove strategije za okončanje rata u Iraku, Robert Gejts, u nekim ranijim prilikama javno zagovarao pregovore, a ne konfrontaciju, sa Iranom i Sirijom. Za tvrdokorne pobornike dosadašnje zvanične linije, koju su uz predsednika Buša simbolizovale perjanice neokonzervativne politike Ramsfeld i Čejni, to je verovatno ravno nacionalnoj izdaji i kapitulaciji.

Međutim, treba znati da je Gejts, kao i njegov nekadašnji šef Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme predsednika Kartera, otvoreno kritikovao politiku Bušove administracije prema Iranu u jednoj posebno osetljivoj oblasti. Pošto je postavljeno pitanje mogućnosti da šiitski Iran manipuliše šiitima u Iraku, koji tamo važe za glavne američke saveznike zato što se suprotstavljaju protagonistima bivšeg režima Sadama Huseina, Bžežinski i Gejts su zagovarali novi, drugačiji pristup odnosima sa Teheranom, uključujući i uspostavljanje kulturnih i drugih veza sa tom zemljom. Međutim, Bušova administracija je tada glatko odbila većinu pragmatičnih saveta te vrste koji su dolazili od veterana nekadašnje politike hladnog rata i kreatora politike prema nekadašnjim autoritarnim komunističkim režimima u istočnoj Evropi.

STARI SARADNICI: Dovođenje pragmatičnog Gejtsa na mesto ministra odbrane, čemu je – kako se čini – unekoliko kumovala i šefica američke diplomatije Kondoliza Rajs, rezultiraće svakako boljom saradnjom Stejt dipartmenta i Pentagona. Ako se tome doda i velika verovatnoća da sadašnji američki ambasador u UN DŽon Bolton, diplomata poznat po svojoj nadmenosti i osionosti, bude pomeren sa tog položaja, jer će sada teško obezbediti neophodnu podršku demokratske većine Kongresa, Amerika bi u doglednoj budućnosti mogla bar malo da popravi dosadašnji imidž ratobornog kauboja koji trenutno uživa u svetu.

Funkcioneri na čelu dva ključna resora sadašnje administracije Kondoliza Rajs i Robert Gejts znaju se dobro još od pre 15 godina kada je Gejts bio na čelu CIA a Kondoliza Rajs u Savetu za nacionalnu bezbednost, i kada se svako od njih dvoje na svoj način bavio posledicama raspada Sovjetskog Saveza po američku bezbednost. Mada to, očito, nije dovoljna garancija da će njih dvoje u narednih nekoliko meseci biti u stanju da predsedniku predlože iole smislenu politiku koja bi dovela do stabilnog i demokratskog Iraka.

S druge strane, ostaje da se vidi kako će sarađivati Gejts i potpredsednik Dik Čejni, koji je do sada redovno štitio svog političkog istomišljenika Ramsfelda. Jer, nije preostalo mnogo vremena do januara 2007, kada će Senat u novom sastavu započeti istragu i raspravu o ratu u Irak, koja će u svakom slučaju obeležiti predizbornu kampanju za naredne predsedničke izbore u 2008. godini.

Novi lider većinske stranke u Senatu, demokrata iz Nevade Hari Rid, novi predsednik senatskog Komiteta za oružane snage, demokrata Karl Levin iz Mičigena, i novi predsednik Komiteta za spoljnopolitičke odnose u Senatu DŽozef Bajden iz Delavera, očekuju da povlačenje američkih trupa iz Iraka počne već za nekoliko (“četiri do šest”) meseci.