Glavobolja Zapadu

“Treba priznati, ali ne priznati” – tako je potpredsednik Državne dume Rusije odgovorio na pitanje da li će Moskva priznati rezultate referenduma u Južnoj Osetiji. Objasnio je i razlog – ne treba kvariti odnose sa Zapadom.

Ni Ministarstvo inostranih poslova nije bilo mnogo određenije: “Sviđalo se to nekome ili ne, mi u ovom slučaju imamo posla sa slobodnim izražavanjem volje naroda Južne Osetije, izražene na demokratski način. I ma koliko se u Gruziji i nizu zapadnih zemlja trudili da umanje značenje tog događaja, on je veoma važan. Ne uzimati to u obzir, najblaže rečeno, predstavlja nedalekovidost.”

Iako je za nezavisnost Južne Osetije glasalo 99 odsto građana, a za predsednika Kokojtija – 96 odsto, iako su posmatrači iz 11 zemalja izjavili da nije bilo kršenja demokratskih principa, Evropska unija, Savet Evrope, NATO, SAD... ne priznaju rezultate referenduma, kao što nisu priznali ni dva prethodna organizovana posle 1992. godine. Na prvom se glasalo o statusu, na drugom o Ustavu po kome je Južna Osetija nazvana nezavisnom državom. Čak i zvanična Rusija koja “uvažava volju građana Južne Osetije”, pomaže i podržava njenu vlast, stalno ističe da poštuje teritorijalni integritet Gruzije.

Ipak, poslednji referendum Gruzija je dočekala daleko spremnije nego ranije. Krajem oktobra ministar inostranih poslova nepriznate republike izjavio je da je Gruzija izdvojila sedam miliona dolara za destabilizaciju u regionu, da bi nešto kasnije bilo rečeno da je izdvojeno još 7,5 za fizičko uništavanje predsednika Eduarda Kokojtija. Pojavila se i informacija da Gruzija kupuje ruske vojne uniforme za organizaciju diverzija, da vrbuje najamnike iz zemalja Zajednice nezavisnih država i čak da pokušava da “zombira” stanovništvo Južne Osetije uz pomoć takozvanog 25. kadra na progruzijskoj televiziji

“Alanja” koja se gleda na teritoriji Južne Osetije.

Najneprijatnije iznenađenje bilo je organizovanje alternativnog referenduma u gruzijskim naseljima (Južna Osetija izgleda kao tigrova koža – u njoj se nalazi nekoliko naselja sa čisto gruzijskim stanovništvom). Veruje se da su referendum organizovale gruzijske tajne službe iako se zvanično kao organizator pojavljuje “Savez za nacionalno oslobođenje Južne Osetije” – organizacija formirana u septembru ove godine s namerom da predstavlja interese i Gruzina i Osetina koji žive na toj teritoriji. Lider organizacije Dmitrij Sanakojev, nekadašnji predsednik vlade, a potom ministar odbrane Južne Osetije, kao kandidat za predsednika obećao je narodu mir i ekonomsko blagostanje. Na alternativnom referendumu postavljeno je pitanje: “Da li se slažete s tim da Republika Južna Osetija počne pregovore s Gruzijom o federalnom uređenju države?”

Rezultati su fantastični – oko 47 000 građana je glasalo za Sanakojeva (na “pravom” referendumu se za Kokojtija izjasnilo nešto više od 50 000). Iako je, prema podacima iz oktobra ove godine, kada se u Gruziji održani izbori za lokalnu samoupravu, tamo živelo ukupno 15000 Gruzina. Nedostajućih tridesetak hiljada glasova stiglo je “šumskim stazama” sa tajnog glasanja u rodnom kraju Sanakojeva (koji je pod kontrolom Kokojtija). Međunarodni posmatrači nisu videli ni registrovali ta tajna glasačka mesta, ali – kome je sad do toga – u rukama Saakašvilija našao se još jedan argument (Južna Osetija podeljena na pola) koji će Zapad verovatno rado koristiti ako bude trebalo objasniti Južnoj Osetiji zašto ne može da dobije nezavisnost.

U međuvremenu, nekoliko dana pred referendum, u Južnoj Osetiji je pokrenut krivični postupak protiv Sanakojeva i predsednika alternativne izborne komisije Karkusova. Optuženi su za “ekstremističku delatnost, formiranje ekstremističkih organizacija, izdaju otaybine i pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti”. Objavljeno je i da se Karkusov nalazi na Interpolovoj poternici zbog utaje poreza, a predsednik Kokojti zatražio je od Gruzije izručenje “alternativnog predsednika” i “predsednika alternativne izborne komisije kao izdajnika naroda Južne Osetije”.

I to nije sve – u noći između 12. i 13. novembra “provokatori” (ko zna s koje strane) zapalili su kuću Karkusova u južnoosetinskom selu Yava, što je on odmah iskoristio da izjavi kako je to delo predsednika Kokojtija koji je “spreman da zapali celu Južnu Osetiju i uvuče je u rat, s obzirom na to da je sebi obezbedio toplo mesto u koje može u svakom trenutku da pobegne”.

Iako je Saakašvili već stavio do znanja da je nezadovoljan rezultatima “kontrareferenduma” jer Sanakojev “nije opravdao sredstva koja su u njega uložena” (dobio je manje glasova od Kokojtija), veruje se da će do Nove godine odrediti gde će se formirati nova alternativna vlada koju će ipak voditi Sanakojev. Vrlo je moguće da će to biti selo Eredvi udaljeno samo pet kilometara od Chinvalija. Po sličnom scenariju u Kodorskom klancu u Abhaziji u septembru je takođe osnovana alternativna, progruzijska vlada.

Takva vlada imaće puno pravo da se obrati komandantu mirovnih snaga da joj osigura bezbednost na teritoriji Južne Osetije. Ruski mirotvorci će se u tom slučaju naći u nezgodnoj poziciji jer nije njihovo da odlučuju ko je legitiman a ko nije, tim pre što se i jedan i drugi referendum po međunarodnom pravu smatraju nelegitimnim. U svim daljim pregovorima Rusija će, najverovatnije, razgovarati sa Kokojtijem, a Gruzija i međunarodna zajednica sa Sanakojevom. Biće to još jedan razlog za neslaganje između Moskve, Tbilisija i Chinvalija, i novi razlog za glavobolju međunarodne zajednice koja se trudi da, na svoj način, zavede red na Severnom Kavkazu.

Sve u svemu, lukavi Saakašvili pokušava da suvišnu revnost Južne Osetije iskoristi za svoje ciljeve. A zašto je Južnoj Osetiji bilo potrebno da po treći put dokazuje svoju želju da se otcepi od Gruzije?

Prema rečima Jurija Morozova, predsednika vlade nepriznate republike, razlog je želja da još jednom “proverimo sebe, proverimo mlade koji su stasali u periodu posle poslednjeg referenduma, da proverimo kako se društvo odnosi prema pitanju nezavisnosti”. Nije bez uticaja ni ekonomski faktor: “Mi danas dobijamo veliku ekonomsku pomoć od Rusije; ako potvrdimo svoju želju za nezavisnošću, ta pomoć će sigurno biti veća”, smatra Morozov.

To su, ipak, samo formalni razlozi. Daleko su važniji oni drugi – iako niko ne očekuje da će želja za otcepljenjem biti brzo uslišena, skoro su svi sigurni da će se to kad-tad desiti. A taj trenutak treba dočekati spremno. Tada, sigurni su pobornici izjašnjavanja, argument kao što je “volja naroda” demokratski svet neće moći da ignoriše.

Za ostvarenje svog cilja Chinvali najveću pomoć očekuje od Rusije koja mu od samog početka maksimalno pomaže. Referendum je državna televizija pažljivo pratila, bilo je tamo posmatrača, negde se direktno navijalo, ali do priznanja je, toga su svi svesni, još veoma daleko.

I ono, uprkos čestom pominjanju, ne zavisi od budućeg statusa Kosova i Metohije. Eventualni kosovski presedan može samo da pomogne, ali odluka Rusije zavisiće direktno od razvoja odnosa sa Amerikom i Evropom. Tu su moguće dve varijante – ili će odnosi biti toliko dobri da će Vašington i Brisel zažmuriti i reći “dobro, uzmite Južnu Osetiju”, ili će biti toliko loši da Rusiji neće biti važan njihov stav i uradiće to bez njihovog blagoslova.