Čovek bez lica

Rođeni ste na jugu Nemačke, zar ne?

- Da, rođen sam u gradiću Hehingen u Virtembergu, u prilično siromašnoj jevrejskoj porodici Elze i Fridriha Volfa, 19. januara 1923. godine. Moj otac je trebalo da postane rabin, ali je tome pretpostavio lekarsku profesiju.

Kod nas je on poznat prvenstveno kao pisac.

- Da, uvek je govorio da su za njega to dve podjednako važne profesije. Prva knjiga koju je objavio negde sredinom 20-ih godina nosila je naslov “Priroda kao lekar i pomoćnik”. U to vreme je ta knjiga sa medicinskog stanovišta predstavljala svojevrsnu revoluciju i stekla je veliku popularnost, što mu je u velikoj meri omogućilo ekonomsku nezavisnost. Kada sam imao pet godina preselili smo se u Štutgart i tamo smo živeli sve do 1933, kada su na vlast došli nacisti.

Sećate li se nečega iz tog doba?

- Kako se ne bih sećao, imao sam već deset godina. Otac se bavio agitacijom i pisao je komade koji su se izvodili u radničkom pozorištu; bilo je to amatersko pozorište koje je često odlazilo na turneje po celoj zemlji i otac je išao s njima. U gradu su svaki čas izbijale tuče sa nacističkim jurišnicima. Sećam se velikog mitinga u Štutgartu na kome je govorio vođa nemačkih komunista Ernest Telman. Mi pioniri skupljali smo novac za decu radnika koji su bili u štrajku.

Kako ste stigli u Sovjetski Savez?

- Posle paljenja Rajhstaga oca su upozorili da mu preti velika opasnost. Zaista, kao komunista, Jevrejin, usput i pisac revolucionarnih komada teško da bi ijedan dan ostao na slobodi. Tako je on na skijama prešao u Austriju, odatle u Švajcarsku, a posle nekoliko meseci smo mama, moj mlađi brat Konrad i ja stigli za njim. Kasnije smo se preselili u Francusku i tamo je otac napisao svoju najpoznatiju dramu Profesor Mamlok.

U SSSR je pre rata po njoj snimljen i film koga je videla čitava zemlja.

- Mom ocu se taj film nije dopao. Zapravo, nikako mu se nije dopala težnja reditelja da antifašistički otpor prikaže kao veoma snažan i moćan pokret, kao i da naciste u isti mah prikaže kao glupe i nesposobne ljude. To je bio jako daleko od njegove drame i, što je mnogo važnije, jako daleko od stvarnosti. Inače, moji roditelji su prvi put boravili u Sovjetskom Savezu početkom 1933. godine, čim je otac izašao iz zatvora kuda je dopao zbog drame u kojoj se zalagao za dozvolu abortusa pod određenim uslovima. U odbranu Fridriha Volfa tada je pokrenuta velika međunarodna kampanja, a kad je pušten iz zatvora pozvan je u Sovjetski Savez. Moji roditelji su tamo proveli mesec dana, boravili su i na Krimu i tamo se otac upoznao sa čovekom koji mu je docnije postao jako blizak prijatelj, piscem Vsevolodom Višnjevskim. Kasnije, kada smo emigrirali u Francusku pa su tamo iskrsle određene teškoće Višnjevski je pozvao oca u Moskvu. Dobili smo za to doba smeštaj u neposrednoj blizini Arbata – dvosobni stančić sa kupatilom i kuhinjom. Bila je to raskoš mereno tadašnjim sovjetskim i pre svega moskovskim kriterijumima. Dakle, u Moskvu smo se kao cela porodica preselili u proleće 1934. godine i tu sam živeo do 1945. Pohađao sam sovjetsku školu.

Jeste li učestvovali u ratu?

- Ne, moj brat je učestvovao u ratu, a ja sam pohađao školu Kominterne. Nalazila se u seocetu Kušnarenkovo, u blizini Ufe. Pripremali su nas da nas ubace u Nemačku kako bismo se tamo bavili ilegalnim radom. Nažalost, sve svršene učenike te škole koji su ubačeni u Nemačku zadesila je jedna ista sudbina: izginuli su. Očigledno je zbog toga doneta odluka da se više ne rizikuje i da nas grupu mladih emigranata-antifašista počnu da obučavaju za posleratni rad u Nemačkoj. To mi je spaslo život.

Škola je sigurno bila na neki način povezana sa NKVD?

- Razume se da jeste. Posle političke škole Kominterne poslali su nas na razne kurseve, uključujući tu i kurs iz vojno-obaveštajne delatnosti, pa je NKVD u tome sigurno učestvovao.

Da li ste izučavali zanat šifranta?

- Ne, ali smo imali predmet koji se zvao konspirativna tehnika. To je u većoj meri bilo predviđeno za ilegalni partijski rad – kako da uspostavljamo veze, kako da koristimo nevidljivo mastilo, lozinke i slično.

A kako ste postali obaveštajac?

- Kao i svi ostali u to vreme. Bila je 1952. godina. Bila je to odluka naše partije, u to vreme Komunističke partije Nemačke. Međutim, nisam odmah počeo kao obaveštajac. Poslali su me u Berlin i tamo sam četiri godine radio na radiju.

Znači, počeli ste kao novinar?

- Da, tako ispada. Skoro celu godinu izveštavao sam sa Nirnberškog procesa za Radio Berlin i za list Berliner cajtung. Onda sam 1949. morao da promenim posao. Poslali su me u Moskvu da pomognem pri uspostavljanju ambasade tek proglašene Nemačke Demokratske Republike; zapravo, u početku se to nije ni zvala ambasada nego diplomatska misija. To je bilo potpuno logično jer sam dobro govorio ruski, poznavao sam zemlju, bio sam politički potkovan, pohađao sam školu Kominterne itd. Na radiju je moj prvi šef bio Anton Akerman, u to vreme kandidat za člana Politbiroa CK JSPN. On je u isto vreme bio i državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova, a na čelu tog ministarstva tada je bio neko iz CDU. Kada je formirana spoljna obaveštajna služba NDR – očigledno po analogiji sa Moskvom, gde je ta struktura bila direktno potčinjena Molotovu – za našeg prvog načelnika službe postavljen je upravo Akerman. On me je i pozvao da dođem iz Moskve i zaposlim se kod njega u službi. Kada je on iz zdravstvenih razloga penzionisan, mada je očigledno bilo i drugih razloga, predložio je da ga ja nasledim. Razume se, to nije moglo biti urađeno bez odobrenja sovjetskih savetnika.

Dakle, posle diplomatije, počeli ste da se bavite spoljnom obaveštajnom delatnošću. Šta je zajedničko a šta je različito tim dvema oblastima?

- Ovde pre svega moram da podsetim da zbog Adenauerove politike, odnosno zbog takozvane Halštajnove doktrine, NDR gotovo 15 godina nije imala ambasade u zapadnim i mnogim drugim zemljama koje su za nas bile veoma važne, uključujući tu i Zapadnu Nemačku. Dakle, jednostavno smo bili primorani da se koristimo nekim drugim vidovima ...

Mislite na konspirativne vidove delovanja?

- Pa pre bih rekao da su to savršeniji oblici nelegalnog obaveštajnog rada.

Ako je takva delatnost uspešna i ako zaslužuje priznanje, onda stvari mogu i tako da funkcionišu. Samo, nije uvek tako. Ako govorimo o diplomatiji i obaveštajnoj delatnosti, ponekad su te dve sfere veoma bliske. Obaveštajci koji rade pod krovom ambasade i drugih predstavništava bave se praktično istim poslom kojim se bavi i diplomatija. Mi, na primer, nismo dopuštali svojim saradnicima koji su posedovali diplomatske pasoše da se bave vrbovanjem agenata. Wihov je zadatak bio samo da pribave informacije od dobro obaveštenih sagovornika, da “izvlače” interesantne podatke. Sovjetska obaveštajna služba je tu očigledno delovala i na drugačiji način, odnosno, bavila se i vrbovanjem upravo sa pozicija diplomatskih predstavništava. A to je već posao koji se razlikuje od diplomatskog posla. U celini gledano, to uspostavljanje prvobitnih veza, dobijanje informacije kroz različite kontakte, razgovore, korišćenje subjektivnih aspekata ličnosti sagovornika – u tom smislu su diplomatija i politička obaveštajna delatnost veoma bliski. Međutim, obaveštajna delatnost ima i neke druge zadatke. Recimo, naša naučno-tehnička obaveštajna služba činila je po svom obimu najveći deo našeg rada. Tu se međutim primenjuju drugi metodi, koji se razlikuju od metoda koji se koriste u privrednim predstavništvima, mada se ponekad koriste kontakti uspostavljeni preko trgovinskih i ekonomskih predstavništava.

Šta mislite, da li obaveštajna delatnost daje pouzdanije informacije nego diplomatija?

- Trebalo bi da jedno dopunjuje drugo. Mislim da u mnogim zemljama diplomati i obaveštajci koji rade pod okriljem ambasada zapravo obavljaju jedan te isti posao.

A novinari?

- Koristili smo ih, ali prvenstveno za uspostavljanje kontakata a ne za vrbovanje. Koristili smo ih i za ono što smo nazivali aktivnim merama, to jest, za dezinformisanje ili plasiranje željenih informacija preko njihovih kolega u zapadnim zemljama.

Jeste li imali uspeha u tome?

- Kako kad. Iskreno govoreći, mislim da je tu bilo mnogo igre za zadovoljavanje vlastitih iluzija. Dešavalo se da jednim zapadnim političarima damo tobožnja pisma drugih zapadnih političara kako bismo pojačali sukobe među njima. Naši saradnici su bili veoma zadovoljni ako je to imalo nekog odjeka u medijima. Međutim, time se ipak ne postiže praktični uticaj na politiku.

Da li je u vaše zadatke spadala i pomoć diplomatiji?

- Praktično jeste. Glavne smernice našeg rada počivale su na političkim odlukama Partije, aparata Centralnog komiteta, a isti je slučaj bio i sa diplomatijom. Normalno je da smo imali direktne kontakte sa rukovodstvom MIP, kao što smo u ambasadama imali kontakte između naših rezidenata i ambasadora.

Jedna od knjiga koje ste objavili u Rusiji nosi naslov “Igra na tuđem terenu”. Međutim, u Zapadnoj Nemačkoj su, recimo, na istom terenu delovale prijateljske obaveštajne službe NDR i SSSR. Nije li se događalo da se “igrate” sa jednim istim ljudima?

- I toga je bilo. Ne tako često dolazilo se do operativnog stadijuma u kome je već bilo potrebno direktno mešanje. Ako su imali kontakte sa jednim istim političarima, to nije nužno moralo da šteti. Međutim, dešavalo se da iskrsne potreba za razdvajanjem, svojevrsnim razgraničenjem. E tada je, recimo na mom nivou, trebalo rešavati takva pitanja preko oficira za vezu. Sećam se jednog takvog slučaja sa Karlom Vinandom. Bio je to poznati političar tokom sedamdesetih godina, poslanik u Bundestagu, sekretar poslaničke grupe SDP i desna ruka predsednika SDP Herberta Venera. Mnogi su pokušavali da uspostave kontakt sa njim, a on je vrlo spremno prihvatao sve kontakte. U ovom slučaju trebalo je da predočimo dokaze prioriteta koji smo mi imali u kontaktu sa njim i da zamolimo ovu drugu, prijateljsku stranu, da se povuče.

I KGB se povukao?

- Jeste.

Vinand je ostao u vašem polju rada?

- Jeste. U takvim stvarima, doduše, može da se uveže neki neprijatan čvor, ali smo po pravilu uspevali dosta brzo da rešavamo slične probleme.

Pošto je ovo već stvar koja uveliko pripada prošlosti, možete li nam reći da li je Vinand stvarno imao saradničke odnose s vašom službom?

- Nije. Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke često sam pokušavao da se suprotstavim tim tipičnim klišeima, uvreženim a pogrešnim predstavama o tome da čovek mora da je agent čim je pomenut u nekim izveštajima ili dostavama. Pre nekoliko godina Vinandu su sudili kao našem agentu, samo zato što je u nekom izveštaju glavne uprave obaveštajne službe označen kao “izvor”. Međutim, sa sigurnošću mogu da kažem da – barem do 1986. godine dok sam ja bio na položaju – Vinand nije imao nikakve posebne veze s nama. Mi smo, razume se, pokušali da ga približimo sebi, ali nam to nije polazilo za rukom. Drugačije rečeno, jeste postojao blizak kontakt, jeste on našem čoveku koji se predstavljao kao biznismen dosta detaljno i razložno iznosio svoja saznanja o političkoj atmosferi u Bonu, u Vladi i u Bundestagu, ali on nije bio zavrbovan; to nikad nismo uspeli da uradimo.

A jesu li vas pokušali da vrbuju?

- Jesu. Bilo je raznih pokušaja. Onaj najdirektniji zbio se u maju 1990. godine, kada je NDR još postojala. Kod mene u vikendicu došao je jedan od rukovodilaca CIA i on i njegov saputnik direktno su mi predložili da se prebacim u Ameriku. Dva puta su dolazili. Nudili su mi kuću u Kaliforniji i odgovarajući novac. Načelniku našeg sektora za Ameriku ponudili su milion dolara. Pretpostavljam da ne bih dobio manje od toga. Bio je i jedan izraelski pokušaj, a bilo je, naravno, i pokušaja Nemačke, pre svega njihove kontraobaveštajne službe, koja mi je nudila da svoju slobodu kupim tako što ću odati mrežu.

Verovalo se da je u kritičnom trenutku za Brantovu vladu baš Vinand u proleće 1972. godine “kupio” jednog poslanika CDU, za veliku svotu novca, i da je samim tim sprečio povratak hrišćanskih demokrata na vlast. Tada se u Berlinu pričalo da se sve to radilo na inicijativu i uz neposredno učešće NDR. Je li to tačno?

- Tačno je da su nekim poslanicima CDU zaista isplaćene pare za spasavanje Vilija Branta. Jednom od njih, koji je inače već radio za našu službu, isplaćeno je 50 000 maraka da glasa kako treba. Mislim na hrišćanskog demokratu Štajnera. Bila su dvojica takvih, a dva glasa su prevagnula da Brantu ne bude izglasano nepoverenje. Drugi do dana današnjeg nije sasvim poznat, mada se obično smatra da je to bio jedan član bavarskog CSU koji je takođe već imao saradničke odnose sa nama. Uostalom, i drugi su kupovali; CDU je, nastojeći da obezbedi da se u Bundestagu glasa onako kako je to njoj odgovaralo, već sama kupila čitav niz poslanika SPD koji su činili vladajuću koaliciju, tako da su socijaldemokrati, pre svega Vener i Vinand, u toj atmosferi preduzimali samoinicijativne mere koje nisu imale nikakve veze s nama. Sklon sam da pretpostavim da je drugi “otpadnik” u CDU-CSU zapravo bio plod rada Venera i Vinanda.

Da li je Moskva znala da vi u najneposrednijem okruženju kancelara Vilija Branta imate svog špijuna Gintera Gijoma koji je razotkriven tek 1974. i to uz mnogo buke?

- Sovjetske kolege nisu znale za to.

Da li je znao Brežnjev?

- Nije.

Zar nisu znali ni rukovodioci KGB?

- Oni su znali, zapravo, znali su da imamo izvor u neposrednom okruženju kancelara Branta, ali nisu znali ko je to konkretno, odnosno, nisu znali kako se zove. Bilo je to već drugo vreme. Naime, u prvoj fazi naše delatnosti oni su faktički poznavali sve naše agente. Međutim, kasnije, dakle i sedamdesetih godina, kada se zbivalo to sa Gijomom, agente poimence nisu znali ni Honeker, ni Brežnjev, ni šef KGB.

Ja sam u to vreme bio dopisnik iz Bona i poznavao sam Gijoma. Upoznao nas je sam kancelar Brant predstavivši mi ga kao svog saradnika. Otvoreno govoreći on je ostavljao neki čudan utisak; najpreciznije rečeno, delovao je sivo, bezlično.

- Nisam ja slučajno jednoj od svojih knjiga dao naslov “Veština simulacije”. Ne mislim samo na simuliranje bolesti ili nemoći ili raspoloženja. Mislim na izvorno, latinsko značenje tog pojma koje podrazumeva umeće pretvaranja, dar za prilagođavanje.

Hoćete da kažete da je Gijom radio po sistemu Stanislavskog?

- Može i tako da se gleda. Imao je neverovatnu sposobnost prilagođavanja. Potcenjivali su ga doslovno svi koji su pripadali Brantovom okruženju. Tek kada je razotkriven i uhapšen ispostavilo se da je to neki sivi čovečuljak koji je uvek bio tu negde, ali čije prisustvo niko nije primećivao. A u stvari je Gijom bio izuzetno sposoban, pravi analitički um. Samo jednom, kada je Brant krenuo na odmor u Norvešku i poveo ga sa sobom, Gijomu se pružila mogućnost da pribavi najstrože čuvane tajne dokumente NATO. Takvi dokumenti, međutim, nisu bili nešto što je on sretao u svom redovnom poslu. Ali je zato, kad god bi Brant razmatrao situaciju sa svojim najbližim političkim saradnicima, ponekad i sa ministrima, on sedeo u istoj odaji, sve slušao, a niko na njega uopšte nije obraćao pažnju. Prava veština prilagođavanja. Sem toga, svojim radom i ponašanjem postigao je da Brant počne da ga doživljava kao dragocenog saradnika, uvek spremnog da pomogne i lati se posla.

Da li je sve o čemu je Gijom slušao i o čemu vas je izveštavao bilo od značaja za realnu politiku?

- Razume se da nije. U celini gledano, u obaveštajnoj delatnosti je procenat korisnih informacija, onih koje su stvarno važne za politiku, veoma nizak; to važi za sve zemlje. Naravno, sve zavisi od situacije. Kada je na vlast u Nemačkoj došla Brantova vlada pojavilo se mnogo lako dostupnih informacija. Međutim, u početku je nepoverenje prema toj novoj istočnoj politici i u Moskvi i u Berlinu bilo ogromno (istine radi, valja reći da je stepen nepoverenja u Berlinu bio znatno viši). Bile su nam potrebne veoma precizne i pouzdane informacije. Uspevali smo da ih pribavimo. Zbog toga smatram da upravo mojoj bivšoj službi pripada jedan deo zasluga za promenu stava prema politici Vilija Branta i njegove vlade.

Poznato je da je Ginter Gijom umro. Šta se dogodilo sa njegovim sinom i ženom?

- Koliko znam sin živi u Hamburgu. Video sam ga samo jednom dok je još bio veoma mlad, odmah pošto je Gijomova žena, njegova majka, izašla iz zatvora. Imao je mnogo problema jer je teško mogao da se prilagodi životu u NDR posle slobode koju je uživao u Bonu. Ipak, završio je školu, i koliko znam danas radi kao profesionalni fotograf.

NJegova majka Kristina živi u okolini Berlina.

Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine vi ste još jednom našli utočište u Moskvi?

- Bio sam upozoren da će me u noći 3. oktobra, dakle odmah posle zvaničnog ujedinjenja i prestanka postojanja Nemačke Demokratske Republike, nove vlasti uhapsiti i u lisicama sprovesti u zatvor. Zato smo se žena i ja prvo prebacili u Austriju, gde smo proveli dva i po meseca. Imao sam dve varijante: jednu izraelsku, drugu bugarsku. Međutim, prijatelji Bugari su odgovorili da više ne mogu da mi garantuju bezbednost ukoliko Nemci budu zatražili moje izručenje. U međuvremenu je u Moskvi izašla moja prva knjiga i iskoristio sam poziv izdavača da dođem na prezentaciju.

Da li ste nameravali da ostanete u Moskvi?

- Nisam, mada su mi to nudili tokom tih prvih nekoliko meseci. Međutim, ja sam već iz Austrije napisao pismo predsedniku Fon Vajczekeru, Viliju Brantu, Genšeru i nemačkom državnom tužiocu da nemam nameru da drugi put emigriram jer je Nemačka moja domovina, jer su tu grobovi mojih roditelja i brata. Naglašavao sam da sam spreman da odgovaram za sve što mi se stavlja na teret, ali je moja budućnost u svakom slučaju u Nemačkoj. Sam sam otišao iz Moskve. Bilo je to upravo u vreme avgustovskog puča 1991. godine. Pre toga su me i predsednik KGB Krjučkov i drugi ljudi upozoravali da se ne vraćam u Nemačku jer neću moći da izbegnem hapšenje. Čak su nam obećali i stan u Moskvi. Samo, šta god da se događalo, ja nisam želeo da ostanem. Onda se dogodio puč i za šefa KGB-a je na jedan dan postavljen Šebaršin. Otišao sam da ga obavestim da odlazim, a on mi je rekao otprilike ovo: Vidiš šta se kod nas događa, mi za tebe više ništa ne možemo da uradimo, neka ti je srećan put.

Jeste li ljuti na Ruse, na SSSR, zato što se sve dogodilo tako kako se dogodilo?

- Nisam ljut zbog onoga što se meni lično dogodilo. Ali sam veoma ljut zbog onoga što se dogodilo Nemačkoj Demokratskoj Republici i njenom političkom rukovodstvu. Smatram da Gorbačovljev tadašnji susret sa Kolom nije bio ništa drugo do izdaja.

Pa u to vreme je i sam SSSR već skoro bio u agoniji...

- Da, to se može i time objasniti. Ipak, mislim da je to bilo veoma ružno, prosto rečeno nepristojno. Dva puta sam mu pisao o tome i molio ga da se založi za nas.

Čime objašnjavate to da ni više od deset godina posle ponovnog ujedinjenja Nemačke tema Štazijeve špijunske mreže ne silazi sa stranica štampe?

- U tome vidim politički cilj. Nastavlja se težnja da se potpuno satre NDR i da od nje ni kamen na kamenu ne ostane. Nije reč samo o špijunima, već i o ideologiji, nauci, svemu zapravo. Još uvek postoji želja da se sve to do kraja uništi, pa i onaj poslednji agent čije ime ispliva u nekom dokumentu. Međutim, kad već govorimo o toj “špijunomaniji” mislim da je glavna njena politička potka. Sva ta silna medijska buka pruža mogućnost da se skrene pažnja sa drugih, veoma aktuelnih i daleko prečih problema. S druge strane, čini mi se da javnost ni na Istoku ni na Zapadu nije više suštinski zainteresovana za te priče.

Pa kako se onda događaju skandali kao što je bio onaj sa Oldričem Ejmsom?

- To je Amerika, samim tim tu su i ulozi mnogo veći.

Pratite li te stvari?

- Razume se da pratim. Pratim i zbog toga što je u SAD na doživotnu robiju osuđen jedan od naših agenata, inače turski državljanin, i to, kako je u presudi izrekom navedeno, bez mogućnosti pomilovanja. To je Husein Ilderim. Bio je električar u jednoj automehaničarskoj radionici u zapadnom Berlinu, ali je uspeo da pridobije nekog američkog narednika koji je radio u centru za elektronsku špijunažu Tojselberg. Preko te veze smo dobijali zaista dragocene podatke o elektronskom sistemu. Samo, ako stvari posmatramo iz današnjeg ugla, bila je to potpuno normalna obaveštajna operacija. Takvim operacijama bavile su se sve obaveštajne službe, uključujući tu, naravno, i Amerikance. Ipak, i američki i zapadnonemački agenti koji su se kod nas u NDR time bavili, već odavno su na slobodi. Ranije smo ih razmenjivali i to prilično brzo, da bi ih poslednja vlada NDR jednostavno pustila na slobodu. A taj nesrećni Turčin, koji ima znatno više od 70 godina, beznadežno robija u SAD već punih 12 godina. Porodica mu živi u Berlinu, a u Americi niko neće da se pozabavi njime, isto onako kao što niko neće da se pozabavi ni nekolicinom drugih naših agenata (ukupno ih je sedmoro) koji su takođe osuđeni na duge kazne zatvora. Brinem se za njih. Bivši šefovi obaveštajnih službi sada se s vremena na vreme sastaju. Jedan od takvih susreta održan je u Dubrovniku. Na njemu su učestvovali dvojica pomoćnika direktora CIA, bivši načelnik francuske obaveštajne službe, iz Rusije su bili Leonid Šebaršin i Leonov. I ja sam bio tamo. Rekao sam: “Evo, hladni rat je završen, mi generali sada mirno razgovaramo, a naši bivši vojnici robijaju zbog toga što mi nismo uspeli na vreme da ih spasemo”.

Moram da vas pitam zašto se urušila NDR. Dugo ste bili u centru vlasti, poznavali ste je iznutra.

- To je jako krupna tema. Možda bi trebalo početi još od Oktobarske revolucije.

Mislite da se tu na delu pokazao nemački dogmatizam koji je gori i od ruskog?

- Ne bih govorio o nemačkom dogmatizmu, već o nemačkoj disciplini, preciznosti, tu verovatno ima nečega. Jako je teško govoriti o toj temi a uspešno izbeći takve jezičke klišee kao što su “potpuni deficit demokratije”, “odsustvo slobode”. Uvek sam smatrao da u socijalizmu demokratija treba da bude razvijenija nego u buržoaskim uslovima. Mi smo u partiji kao azbuku ponavljali načela demokratskog centralizma, a u praksi se sve suprotno odvijalo. Nije bilo nikakve kritike odozdo. Nije bilo nikakvih alternativnih predloga. Ako bi neki takav predlog bio podnet na sednici Politbiroa – recimo, ozbiljne perspektivne analize i prognoze razvoja privrede – o njihovoj sudbini su rešavala samo dvojica ljudi, od kojih se jedan uopšte nije razumeo u ekonomiju – Honeker. On bi jednostavno rekao: “Ne, nećemo tako raditi”, i diskusija bi se prekidala.

U NDR je postojala parola: “Učiti od Sovjetskog Sveza – znači učiti se pobeđivanju”. A šta smo mi stvarno naučili od SSSR? Naučili smo kako da stvaramo okoštali birokratski sistem, gde i unutar partije i na samom njenom vrhu sede članovi CK koji samo prisustvuju i aplaudiraju već gotovim odlukama. Mislim da se sve radilo po staljinističkom obrascu. Možda je tu i tamo sistem u našoj zemlji bio mekši, konačno, u NDR je postojalo pet partija. Međutim, u suštini, bio je to isti sistem koji nije pružao ni mogućnost, ni prostor za druge i drugačije odluke.

Šta mislite o današnjoj Rusiji?

- Često razmišljam o tome. Ali, dok sam radio u obaveštajnoj službi naučio sam da ocene mogu da dajem samo na osnovu verodostojnih činjenica i obilja apsolutno tačnih podataka. Zapravo nemam pravih informacija o današnjoj Rusiji. U Moskvu dođem obično jednom godišnje i samo posetim prijatelje i poznanike. Ti susreti nisu dovoljni za ozbiljnu analizu. Ipak, ja zaista iskreno želim da Rusiji u budućnosti bude bolje nego što joj je danas. Voleo bih da većina ljudi živi lakše nego što je to danas slučaj.

Mislim da je prilikom ponovnog ujedinjenja Nemačke jednostavno ispušten veliki potencijal ličnih prijateljskih veza i kontakata koji su postojali između NDR i SSSR. Ipak, udeo i važnost Nemačke u EU može da odigra svoju ulogu u zbližavanju Nemačke i Rusije. Po mom dubokom uverenju, evropska politika ne podrazumeva samo bliskost Nemačke i Francuske, već i Nemačke i Rusije.

Subotnjik, (30. juna 2001)

Prevela: LJiljana Nedeljković

Surovi i briljantni majstor špijunaže Miša Volf je u Staljinovoj Moskvi otkrio gde se nalazi prava moć i kako se ta moć može upotrebiti. Posle propasti Istočne Nemačke bio je sklon da sebe na Zapadu predstavlja kao običnog načelnika obaveštajne službe, maltene jednog od mnogih. Moglo bi se reći da je ta relativizacija sopstvene karijere postala njegovo životno delo i da je u tom projektu imao izvesnog uspeha. Kada je u julu 2005. godine na jednom sastanku u londonskom Reformskom klubu bio predstavljen kao “veliki Evropljanin”, čak ni sam Volf nije uspeo sasvim da sakrije zapanjenost. Ipak je većina ljudi o njemu razmišljala kao o brutalnom fanatiku. Neštedimice rasipajući svoj boemski šarm (čak je napisao i kulinarsku knjigu o tajnama ruske kuhinje) i govoreći o iznenadnom (mada sasvim neubedljivom) ponovnom otkriću vlastitog judejstva posle 1990. godine, pokušao je da se rehabilituje i da sakrije svoj udeo u 40 godina mučenja i zatvaranja hiljada stanovnika Istočne Nemačke. U suštini, istočnonemačka tajna služba bila je potpuno različita od bilo koje zapadne agencije, predana kao surovim i krvavim tradicijama Đeržinskog i Berije i, delimično, Gestapoa. To se moglo videti ne samo iz načina na koji je koristila zastrašivanje i mučenje, već i iz načina na koji je tajna policija, uporedo sa partijskim rukovodstvom, sticala i koristila političku moć. Jedino po čemu su se partijsko rukovodstvo i tajna policija razlikovali bilo je to što su za partijsko rukovodstvo svi znali, dok je tajna policija bila mahom nevidljiva. Pošto je upoznao Volfa u hotelu “Luks” u Moskvi u vreme kada su već uveliko bili izrađivani planovi za preobraćenje Nemaca u komuniste, uz pomoć Crvene armije i tajne policije, Valter Ulbriht ga je poslao u Berlin, na “preporuku” Sovjeta. Već 1951. godine Volf je postao šef obaveštajne službe, a dve godine kasnije njegova služba se fuzionisala sa ostalim sličnim resorima i tako je nastala po zlu poznata tajna policija Štazi; bila je to posledica ustanka iz juna 1953. godine za koji se smatralo da su ga podsticale i organizovale zapadne obaveštajne službe. Sada su “unutrašnja bezbednost” i “obaveštajna aktivnost u inostranstvu” postale dve strane jedne iste medalje, “mač i štit” za zaštitu partije i za njeno održavanje na vlasti. Volf je na zapadne demokratije uvek gledao kao na smrtne neprijatelje komunizma. Sve su one bile njegove mete; nijedna nije bezbedna od njegovog prodornog pogleda. Ogromna većina uspešnih operacija koje je sproveo u Vašingtonu, Briselu i Londonu razotkrivena je tek posle kraha komunizma 1989. godine (mada, sa izuzetkom špijuna u sedištu NATO pod šifrom “Topaz” i dvoje koji su pod tajnim imenima “Tina” i “Ken” radili u Americi, nijedan nije procesuiran na Zapadu). Za ostale, ništa manje zlokobne operacije, saznalo se i ranije, obično zahvaljujući špijunskim greškama; bili su to zastrašujući dokazi do koje mere je duboko tajna služba NDR prodrla u odbranu Zapada. Oko 1980. godine i američka i britanska kontrašpijunaža počele su da obuzdavaju KGB; to im, međutim, nije polazilo za rukom kada je reč o HVA – istočnonemačkom pandanu KGB. Ona je prosperirala praktično neotkrivena (i u svakom slučaju najveći deo podataka do kojih je dolazila uredno je prenosila KGB-u). Volfove ljude je bilo veoma teško uočiti: istočnonemački neprijatelj lako je mogao da se predstavi kao zapadnonemački prijatelj. Te godine Volf je unapređen u čin generala i odlikovan je ordenom Otaybine sa zlatnim vencem. Ipak, on je svoj glavni rat vodio protiv Zapadne Nemačke čijem su liberalnom i demokratskom režimu njegovi agenti naneli najveću štetu, koja je povremeno prerastala u pravu katastrofu. Zapadnonemačka obaveštajna odbrana nije mogla da zaštiti državu od 30.000 agenata koliko ih se tokom 40 godina infiltriralo u zemlju. Oni nisu samo špijunirali, već su aktivno nastojali da destabilizuju državu, da pomognu neonacistima i da daju novac i oružje i obezbede terorističku obuku zapadnonemačkim terorističkim grupama tokom 60-ih i 70-ih godina. Savezna Republika je, istina, preživela sve te nasrtaje Štazija, ali se nikako ne može reći da to nije ostavilo posledice. Volfu je bilo potrebno da sazna tajne vlade u Bonu, ne samo da bi unapred proniknuo u njene planove pa se blagovremeno pripremao za njih, već i zato što je nastojao da u interesu Istočne Nemačke iskoristi i podrije zapadnonemačku politiku. Udarci su bili najrazličitiji; kretali su se u širokom dijapazonu od pribavljanja kompjuterske tehnologije do “zarađivanja” deviza prodajom Zapadnim Nemcima političkih zatvorenika koje je Štazi držao u svojim zatvorima (na taj način je dobijeno skoro četiri milijarde nemačkih maraka, a taj novac je potom često korišćen za kupovinu glasova u samom Bundestagu). Svaki savezni kancelar bio je meta, na ovaj ili onaj način. Obično su njihove sekretarice uspevali da zavrbuju Volfovi agenti-zavodnici koji su nudili istočnonemačku strast u zamenu za zapadnonemačke tajne, ali je primenjivana i elektronska špijunaža: u Kolovom kabinetu prisluškivano je sto telefonskih linija, iz 48 stanica u Istočnom Berlinu i Čehoslovačkoj, tako da je sve u svemu snimljeno i transkribovano 19.000 stranica teksta. Kada je britanski MI6 krajem 80-ih godina upozorio Kola na to, on je počeo da koristi telefonske govornice u blizini svog kabineta. Ali, i one su prisluškivane. Volfovi špijunski uspesi bili su takva katastrofa za zapadnonemačku obaveštajnu službu da se ona od nje još nije sasvim oporavila. Najjača Volfova strana bilo je rukovođenje špijunima. Tako je 17 godina lično usmeravao Gabrijelu Gast, koja je još kao studentkinja regrutovana u komunistički pokret a smatrana je jednom od najsposobnijih pripadnica zapadnonemačke tajne službe, BND. U tom svojstvu redovno je dolazila i u londonsko sedište MI6. Kada je Volfu prenosila spoljnopolitičke tajne, to je činila pod šifrom “Gerald”, dok je tajne BND prenosila pod šifrom “Gizela”. Klaus Kuron, šef kontrašpijunaže u BND tokom 80-ih godina i Hansjoahim Tidge, zapadnonemački ekspert za kontrašpijunažu, takođe su bili Volfovi agenti, baš kao i mnoga druga imena poznata iz javnog života i sa univerziteta, uključujući tu i bar jednog uglednog analitičara prilika u Istočnoj Nemačkoj. Kada je ove godine CIA vratila arhive Štazija u Berlin, identifikovano je 16 političara koji su radili za Volfa. Očekuje se da će spisak biti kompletiran naredne godine. Kada se iz Rusije vratio u Nemačku, Volf je bio siguran da će ga sudovi osloboditi. Nemački sudovi su zaista ispoljili jasne znake oklevanja (neki bi čak rekli sramotnog oklevanja) da pojme i procesuiraju čudovišne razmere zla koje je nanosio. Tako je prvo 1993. u prvom stepenu osuđen na šest godina zatvora zbog izdaje zemlje i korupcije, ali mu je omogućeno da uloži žalbu na tu presudu. Usledio je novi proces na kome su pravnici zastupali stav da ona dela koja mu se optužnicom stavljaju na teret nisu predstavljala kršenje tadašnjih istočnonemačkih zakona te da, strogo uzev, i nije reč o zločinima. Na kraju je dobio samo uslovnu kaznu od dve godine zatvora, zbog neovlašćenog lišavanja slobode i dopuštanja mučenja. Markus Volf je bez trunčice stida i samilosti uništio živote nekoliko hiljada svojih žrtava – u tu kategoriju sigurno spadaju bar neki od njegovih agenata, kao i svi oni koje su ti agenti špijunirali. Čim bi otkrio nečiju skrivenu slabost ili nečiju pomno čuvanu tajnu, Volf i njegovi ljudi bi je nemilosrdno koristili. Kako je sam govorio, kada tajna služba nekog jednom dotakne, ona ga nikada neće zaboraviti, niti će mu ijedan dug oprostiti. (The Times)