Poljski prkos

Poljska je blokirala strateški važan poduhvat Brisela: uložila je veto na otvaranje pregovora o novom sporazumu o partnerstvu i saradnji između Evropske unije i Rusije. Time je dovela u pitanje održavanje samita EU-Rusija, planirano sa 24. novembar u Helsinkiju. Novi dugoročni sporazum trebalo bi da poboljša isporuke ruskih energenata Evropi, trgovinu, vizni režim, kao i da izgladi političke sporove.

Poljska je zahtevala da pregovori ne počnu sve dok Rusija ne udovolji njenim zahtevima. Prvi je da Rusija podigne embargo na uvoz poljskog mesa i povrća, koji je nametnula pre godinu dana (iz sanitarnih razloga, prema tumačenjima Moskve, odnosno iz političke odmazde zbog podrške Poljaka “naranyastoj revoluciji” u Ukrajini 2004, prema tumačenjima iz Varšave). Drugi zahtev je da Duma ratifikuje Energetsku povelju, kojom se određuju načela energetske politike u Evropi.

Poljski premijer Jaroslav Kačinski tvrdi da Rusija, uspostavljanjem embarga, krši postojeći Sporazum o partnerstvu i saradnji sa EU od pre jedne decenije. Zato Rusi treba da dokažu da poštuju stare sporazume, pre nego što se dođe do novih.

Istovremeno, insistirajući na ratifikaciji Energetske povelje, koju je ruska vlada inače potpisala, ali koja ne prolazi u parlamentu – zbog primedbi da zapadne kompanije žele da prodru na rusko naftno tržište i na uštrb nacionalnih interesa Rusije – Poljska posredno izražava sumnju u pouzdanost Rusa kao ekonomskih partnera. Uz tvrdnje da Rusija koristi naftu i gas kao instrumente političke prinude, Poljska svoju sumnju nastoji da prenese i na ostale članice Evropske unije u situaciji kad se zna da će se ruski energenti u EU (25 odsto sadašnje potrošnje) u narednim decenijama uvoziti još više.

Tradicionalno podozriva prema Rusiji, Poljska očekuje solidarnost svojih saveznika i partnera. Solidarnost je, međutim, izostala. U Briselu su poljski prkos i “robustni pregovarački stil” izazvali frustraciju. Procenjuje se da blokada strateške saradnje sa Rusijom i odsustvo konsenzusa u pristupu toj saradnji zapravo “ugrožavaju kredibilitet” EU. Uvećao se jaz između onih koji žele bliže, na obostranim interesima zasnovane, odnose s Rusijom i onih koji ostaju rezervisani prema njoj.

Rusi su neraspoloženi zbog zastoja. Utoliko pre što je početkom prošlog meseca, kad je šef diplomatije Sergej Lavrov boravio u Varšavi, izgledalo da će se loši odnosi između Rusije i Poljske postupno poboljšavati, sudeći po najavi susreta dva predsednika, Putina i Leha Kačinskog. Rusi su, zato, poljski veto pre locirali u odnose unutar EU, nego u odnose EU-Rusija.

Brisel nastoji da ubedi Poljsku da odustane od svojih zahteva ili da ih, nekako, uklopi u opšteevropske zahteve. U tom svojstvu finski premijer Vanhanen, predsedavajući EU, putovao je u Varšavu. Nema vesti o uspehu njegove misije.

Brisel je, na predlog Nemačke i Francuske, predvideo kako da se problem sa Energetskom poveljom prećutno zaobiđe. Neće se insistirati na ruskoj ratifikaciji dokumenta, što traže Poljaci, nego će se u novi sporazum ugraditi “bitni principi” iz Povelje.

I bilo da rusko-evropski pregovori o novom sporazumu počnu ili ne, uočljivo je da je Poljska, još jednom, na dosta neobičan način manifestovala svoju novu poziciju u Evropi. Pre ovog događaja ona se odlučno usprotivila izgradnji rusko-nemačkog gasovoda ispod Baltičkog mora koji zaobilazi njenu teritoriju i isključuje je sa položaja energetskog posrednika između Nemačke, odnosno EU, i Rusije. Poljski nacionalni ponos bio je do te mere povređen da je sporazum o baltičkom gasovodu upoređen sa sporazumom Molotov-Ribentrop iz 1939. o podeli Poljske.

Očigledno je da povređeni nacionalni ponos Poljaka odražava (teško ostvarivu) ambiciju Poljske da bude važna regionalna sila, bilo kao najveća država “nove” Evrope, bilo kao strateški istureni deo Evropske unije prema Rusiji. Iz tih razloga Poljska je i postala jedan od najvernijih američkih saveznika u Evropi. Ali, sad i s Amerikom ima nesporazuma. Premijer Kačinski je odbio da primi ambasadora SAD zato što je ambasadorov zamenik sugerisao da se poljski vicepremijer Gjertič “otpusti” zbog kritike američke politike u Iraku. Štampa je objavila premijerov gnevni komentar: “Nikome sa strane nije dozvoljeno da se meša u aktivnosti poljske vlade.”

Tri pomenuta događaja imaju jedan zajednički imenitelj: velike sile ponekad mogu da menjaju svoju politiku, ali retko menjaju svoje ponašanje. Još ređe proširuju svoj krug. A izgleda da Poljska uz to veruje da njen glas, kad se radi o Rusiji, može u Evropi da ima veću specifičnu težinu od glasova Francuske i Nemačke zajedno.