Arhiva

Kraljica socijalista

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00

Glasanje članova Socijalističke partije potvrdilo je ono što se očekivalo, Segolen Rojal je izabrana kao njen kandidat za predsedničke izbore iduće godine. Ona je dobila nešto više od 60 odsto glasova, dok su Dominik Stros-Kan i Loran Fabijus ostali daleko iza nje. Time je naoko stavljena tačka na duge polemike oko koga će se mobilisati snage socijalista, a možda i cele levice, iako je jasno da je ovo samo jedna važna formalnost koja je ispunjena. Jer, slična procedura izvedena je prošle godine povodom referenduma o Ustavu Evropske unije, i dogovoreni stav socijalista je bio DA predloženom tekstu. Uprkos demokratskoj proceduri i određenoj partijskoj disciplini koja se podrazumeva, Loran Fabijus i još neki članovi, poput nekadašnjeg visokog funkcionera Anrija Emanuelija, nastavili su da se bore za NE takvom evropskom ustavu. Kao što se zna, NE je prevladalo, ali su socijalisti koji su bili za DA u naletu gorčine i besa izbacili Fabijusa iz Glavnog odbora.

Partija je tako u presudan period ušla oslabljena, podeljena, a sve to nakon onako slavnog poraza Lionela Žospena na prethodnim predsedničkim izborima. Tražilo se novo jezgro, nova ličnost, i u periodu posle Žospenovog povlačenja iz politike, niko nije ni slutio kakve su stvarne ambicije Segolen Rojal. Ona je išla putem koji je zacrtala još od završetka čuvene Nacionalne škole za administraciju, iz koje se regrutuju najviši državni kadrovi (jedan od najsvetlijih primera svakako je bio Alan Žipe, bivši ministar inostranih poslova. Sa njom u klasi bio je i Fransoa Oland, sadašnji sekretar socijalističke partije, i njen životni saputnik, s kojim u neformalnom braku ima četvoro dece. Preko kabineta Fransoa Miterana, do ne baš važnih pozicija u Žospenovoj vladi, ona se sada nametnula kao jedna od ključnih figura političkog života na nacionalnom nivou. Pri tome je pokazala istu onakvu žeđ za uspehom kao i njen desničarski rival Nikola Sarkozi, i isto tako mnoge makijavelističke osobine, za koje se mislilo da su rezervisane isključivo za ministra unutrašnjih poslova.

U čemu je tajna tako munjevitog prodora Segolen Rojal?

Nesumnjivo je uspela da igra na kartu novog senzibiliteta, što je već činila kao ministar (bila je prva žena član vlade koja se porodila dok je bila na položaju), jer je uvek isticala borbu za bolji status žene u društvu. Ali ona podršku ne očekuje samo od žena, iako je veliki akcenat stavljen na to da je ona uspešna majka, već i od mladih, koji lakše mogu da prepoznaju taj novi senzibilitet. Ona je ne samo zavodljiva, već ume da se intimizuje sa onima od kojih nešto očekuje, i simptomatično je da je svi zovu po njenom imenu, a ne po prezimenu, kao njenog glavnog protivnika. Neki to objašnjavaju činjenicom da je republikancima lakše da je zovu Segolen, nego Rojal, ali je njen rad na imiyu nesumnjivo doveo do tako velike popularnosti. Istraživanja javnog mnjenja, ona ista koja su pre četiri godine daju veoma povoljnu sliku o njoj. Ali, od toga da ona postane prva žena predsednik Francuske, ima još toliko toga da se desi.

Rojal je odmah posle objavljenih rezultata izjavila da je veoma srećna i ponosna, ali je sasvim sigurno i njoj samoj jasno da glavni, frontalni sukobi tek predstoje. Jer, nisu svi zadovoljni slikom koju stvaraju mediji, a prema kojoj se sve odvija u znaku borbe između Segolen Rojal i Nikole Sarkozija. Kako kaže jedna ne presudna, ali važna ličnost sa desnice, Fransoa Bajru, dva predsednička kandidata, kao predstavnici dve najveće političke formacije – levice i desnice, u stvari su zakočile razvoj francuskog društva, i zajedničkim snagama doveli do gubitka dinamizma i stagnacije na mnogim poljima. On će za dvojac Rojal-Sarkozi reći da uopšte nisu politički protivnici, već da su proizvod i proizvođenje istog, upravo onog što bi trebalo menjati.

Branko Maširević