Čekam veliku dramsku ulogu

Kada su mu javili da je dobio Dobričin prsten, Bora je bio u Bigovu i, kako kaže, “otkinuo sam od sreće”. Krenuo je da naručuje lozu za svet oko sebe, a oni, ljudi s mora, nemaju pojma ni ko je Dobrica, ni što je njihov beogradski drugar toliko srećan. Bila je to sreća zbog činjenice da je nagrađen za životno delo kao pozorišni umetnik, do čega mu je intimno više stalo. Dobio je on u Nišu nagradu Pavle Vujisić, za svoj bogat filmski opus, ali, intimno, ovo priznanje Saveza dramskih umetnika Srbije, odnosno kolega, više mu je na srcu. Dobio ga je tačno dve i po decenije posle svoje sestre Mire Stupice, koja je bila druga dobitnica ove nagrade 1981. godine. Godinu dana ranije, prvi laureat je bio nedavno preminuli Quba Tadić.

Odigrao je uloge u više od stotinu filmova, televizijskih serija i drama, manje u pozorištu, a kaže da od svega najviše voli čin spremanja uloge. Posle, kad već počne da igra, više mu nije tako zanimljivo kao kada istražuje u pozorištu.

Trenutno igra u komadu Duška Kovačevića Lari Tompson. Nedavno je proslavljena desetogodišnjica ove predstave, koja je na repertoaru u Zvezdara teatru. Čeka da odigra neku dobru, veliku ulogu iz dramskog repertoara.

Kaže da mu je dosadilo da igra “prevarante, folirante, komedijante, mangupe... taj polusvet niko ne igra bolje od mene”. Stvorena je predrasuda da je za to dobar, odličan, pa ga je neuporedivo manje bilo u dramskim ulogama. A u Bulgakovljevom Psećem srcu, na primer, pokazao je da je i u tom žanru odličan.

Kada je pre nekoliko godina film Profesionalac Duška Kovačevića prikazan na festivalu filmske komedije u Monte Karlu, Bora je dobio Gran pri. Nije ga bilo na licu mesta, ali je bila prisutna dramaturg Daša Kovačević, koja je slušala kako slavna italijanska glumica Virna Lizi oduševljeno pred ostalim članovima žirija (bila je predsednica) hvali naš film, a posebno tog “fenomenalnog starca”.

Bora ne propušta da kaže kako je velika zasluga Ateljea 212 što ga je predložilo za Dobričin prsten. Na pitanje kako mu je čestitao njegov drugar Dragan Nikolić, kaže da ga je samo poljubio. A znajući šereta, pitam Boru šta bi ličilo na lepog Gagu da mu je rekao pri tom:

“Znaš Boro, najpre su meni dali Dobričin prsten, ali ja sam ih zamolio da ga daju tebi jer ćeš uskoro da rikneš, pa neka ga imaš pored sebe kada odeš.”

Pri tom dodaje da su godine verovatno imale udela pri izboru laureata, mada, “nedavno sam pregledao srce i sve je savršeno pa ne znam što su to uradili kad mi lekar nije spominjao da ću skoro da umrem. Mada, dođe mi da opet odem, jer ko zna, možda su oni nešto načuli što ja ne znam pa me zato nagradili”.

Bora Todorović je oženjen Amerikankom Karolinom. Iz prvog braka ima sina Srđana, glumca, a iz sadašnjeg kćeri Danu i Taru.

Pitam ga najpre da li je upamtio Dobricu Milutinovića budući da je imao 26 godina kada je on umro 1956. godine?

- Ne. Nisam ga nikada upoznao, mada sam dosta mator. Slušao sam priče o tome kako je bio veliki autoritet, a izgledao je tako ubedljivo i impresivno sa tom velikom sedom kosom. Doduše, i vreme kada je moja sestra Mira bila mlada glumica, o njemu se već govorilo kao o legendi, ali i nekada velikom glumcu, romantičaru kakvih više nema na sceni. Što će reći, za svoje vreme je bio veliki glumac.

Ko je bio najstariji glumac sa kojim ste igrali kada ste počinjali karijeru, koga ste od tadašnjih “matoraca” najviše voleli?

- Čika Milivoja sam baš voleo. Međutim, i Milivoje Živanović i ostali stariji glumci nisu uopšte bili stari, već smo mi mladi njih tako doživljavali. Ti ljudi su imali između 50 i 60 godina i nisu bili nikakvi matorci. Ali, bilo je sasvim drugo vreme. Oni su bili veoma autoritativni, čika Milivoje je polako hodao sa štapom, polako je govorio, naglašavao svaku reč. Kada sam kao student statirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, bio sam manji od makovog zrna. U bifeu bih sedao samo ako je bio prazan. A ako ih je bilo dvoje, troje starijih glumaca, nisam se usuđivao da sednem, već sam stajao. Oni su za mene bili autoriteti koje sam veoma poštovao. Voleo sam i Jozu Laurenčića koji mi je bio profesor na Akademiji, ali on je bio takav da sam njemu samo mogao da se približim.

Vaša engleska verzija biografije na Guglu počinje: Borivoje-Bora Todorović, rođen 5. novembra 1930. godine u Beogradu. Brat poznate glumice Mire Stupice... Koliko vam je to srodstvo pomoglo na početku karijere?

- Niko nije pojma imao da sam njen brat. Tek kada sam odigrao prvu ulogu koja je bila uspešna (Arsenik i stare čipke, u režiji Milenka Maričića, prim. R.S.) a u stvari sam uskočio kao zamena, ljudi su se pitali ko je ovaj mladić. Mislim da je Mira Trailović kazala da sam ja Mirin brat. A Mira je dolazila u našu kuću jer se družila sa mojom sestrom. I onda su se opet pitali: Bože, pa zar Mira ima brata? Tada se pročulo o meni, a to mi je bila prva i odskočna uloga u Ateljeu 212. Eli Finci je kurzivom napisao imena Bekima Fehmijua i moje, a on je bio neprikosnoveni pozorišni arbitar. Trčali bismo kasno uveče na železničku stanicu gde se jedino moglo naći provincijsko izdanje Politike da vidimo šta je pisao.

Zbog čega ste na samom počeku karijere otišli u Zagreb da biste igrali u Hrvatskom narodnom kazalištu?

- Zato što sam ovde bio totalni autsajder. Mladi ljudi na početku karijere obično imaju osećaj velikog značaja i znaju da je budućnost pred njima, a ja sam, nažalost, imao osećaj velike beznačajnosti kao glumac, jednostavno sam vegetirao. I Miri nije bilo teško da me nagovori da s njom i Bojanom Stupicom odem u Zagreb. Osećala je obavezu da mi pomogne, da mi stvori šansu.

Šta ste igrali za te četiri godine koliko ste bili član Hrvatskog narodnog kazališta? Da li ste igrali “na hrvaštini”?

- Da, igrao sam “na hrvaštini”, koliko mi je uspevalo. Nekad su mi se i smejali zbog toga. Najveća uloga koju sam odigrao bila je u predstavi Smrt trgovačkog putnika Artura Milera, gde sam igrao mlađeg sina glavnog junaka. Bio sam Đoka Promincla u Sumnjivom licu, igrao sam na nekoj of sceni još nekoliko uloga, uglavnom sam stekao rutinu i slobodu na sceni. I, posle četiri godine vratio sam se u Beograd i na poziv Bojana Stupice došao u Atelje.

Po dolasku u Atelje jednu sezonu niste ništa radili, sledeće sezone je bilo to uskakanje u “Arsenik i stare čipke”, a potom?

- Potom sam zgrabio taj mali prostor glume i nisam ga nikome dao. Počeo sam da igram predstavu za predstavom, a onda sam krenuo da igram i na televiziji, naročito u serijama. Nebojša Komadina je bio televizijski reditelj koji me je očigledno veoma voleo jer mi je davao ulogu za ulogom, i to sve same glavnjake. Uz sve to, bio sam veoma vredan, što baš i nije neka moja naročita osobina.

Televizija vam je donela ogromnu popularnost, a serija “Diplomci” je bez sumnje bila vaš životni profesionalni pogodak. Imate li običaj da ponekad gledate svoje stare filmove i serije?

- Ne. Moja žena je nešto sada počela da skuplja, ali ja to čak i nemam na traci. Ali, recimo, scena u Diplomcima kada ja polažem ispit i danas je tako dobra da sam u trenutku kada to vidim u nekoj reprizi na televiziji, veoma ponosan. Obično gledam svoje uloge tako što vičem na sebe i svađam se sa sobom jer sam uveren da sam to mogao mnogo bolje.

Koga od svetskih glumaca gledate kao da biste mu nešto ukrali od igre i prisvojili?

- Volim glumce koji su potekli iz škole Lija Strazberga, a ova američka škola je pak produžetak škole Stanislavskog. Dakle, uživam u igri Roberta de Nira, Al Paćina, Dastina Hofmana... ili nešto mlađeg Šona Pena. Inače, Bata Stojković i ja smo imali zajedničku ljubimicu – Meril Strip. Ja je, naravno, i danas veoma volim.

Bata Stojković mi je svedočio da je u mraku Kinoteke na početku karijere neprestano gledao Marlona Branda i posle pred ogledalom skidao njegove pokrete. A vama su povodom jednog filma kazali da ste baš “skinuli” Branda?

- Volim Branda i tačno je da su mi imputirali kako sam ga skinuo igrajući Ciganina u Kusturičinom Domu za vešanje. I kritičari su napisali da sam ga kopirao. Ali, zaista mi nije pao na pamet, mada imamo slične scene umiranja, on u Kumu a ja u Domu za vešanje... Uostalom, i da sam ga kopirao, imao sam koga.

Na koja ste svoja glumačka ostvarenja još ponosni, osim na tu scenu iz “Diplomaca” koju ste maločas pomenuli?

- Spomenuo sam i predstavu Pseće srce, a volim i svoju malu ulogu u Čudu u Šarganu. Na filmu je to Ahmet iz Doma za vešanje, zatim uloge u Balkanskom špijunu, Maratoncima, Balkan ekspresu, Profesionalcu... Spadam u one glumce koji su veoma strogi prema sebi i pošto češće umem da pljunem po sebi nego da mislim kako sam dobar, jednostavno se ne usuđujem da previše širim repertoar uloga koje smatram veoma značajnim i izuzetno dobro odigranim.

Igrali ste i velike i male uloge. Kako ih vi delite?

- Upravo tako. Na velike i male. Umeo sam da igram i jedne i druge, s tim što je uvek teže da igraš male kao da su velike. Međutim, danas sam željan jedne velike, ozbiljne uloga iz dramskog repertoara. Samo da je imam, a lako ću se već potruditi da je osmislim i odigram.

Kako ste doživeli nedavnu proslavu pola veka Ateljea 212?

- Zapanjila me i obradovala briga ljudi iz Ateljea da ta proslava ispadne sjajna, da bude tako emotivna, mada sam ja svoje emocije kad je reč o ovoj kući imao veoma davno i to, naravno, više nije pozorište moje mladosti. Moram da kažem kako je za mog druga i kolegu iz Zagreba Relju Bašića to bio prvorazredni događaj i da je on jednostavno “otkinuo”. Nije mogao da veruje da je svemu tome prisustvovao, a posebno je srećan što se i sam pojavio na sceni, što je dobio prostora da se obrati publici. Zamerio sam mu što nije doveo i suprugu, koju ja veoma volim i koja je jedna sjajna žena, a on mi kaže da neće smeti ni da joj opisuje koliko je dobro bilo, jer će joj tek tada biti žao što i ona nije došla. Namerno pričam o Relji da pokažem koliko je ta proslava svima značila, pa i onim našim prijateljima koji su došli iz bivše nam otaybine.

Bio je to zaista veliki događaj za srpsku kulturu, koji je po svom značaju prevazišao i Beograd i Srbiju. Gotovo neverovatno u situaciji kada kultura baš nema veliko utočište u nacionalnom buyetu i državnoj politici. Kako vi to vidite?

- Kultura u Srbiji je prilično samostalna i gotovo izolovana iz društvenog sistema. Više pripada sebi nego politici, i meni se to veoma dopada. Kao da nismo deo ukupnog sistema. Sada se naročito pokazuju neke tendencije da će se mnogo više voditi računa o kulturi, ali ja mislim da je to u funkciji predstojećih izbora.

Bili ste žestoki kritičar režima Slobodana Miloševića. Kako gledate na političku vlast Srbije danas?

- Čini mi da je sve gore i gore. Dok je na snazi ova konstelacija odnosa, dok su radikali na javnoj sceni ovako glasni i preteći, nema nam spasa. Oni su praktično najjača stranka i ja jednostavno ne znam kako ćemo da se izvučemo iz tog blata. Nadam se samo da će posle izbora sve demokratske snage da se ujedine i konfrontiraju vizavi ovih relikata miloševićevske politike u koje ubrajam SPS i radikale.

Na čijoj strani su vaše političke simpatije danas?

- Na strani Čedomira Jovanovića i njegovog LPD-a. Voleo bih da Čeda prođe cenzus i da uđe u Skupštinu.

Da li biste stali na nečiju političku tribinu tokom ove izborne kampanje?

- Ne bih. Više ne bih javno nikoga podržavao. Glumci koji javno staju uz političke lidere na njihovim predizbornim kampanjama, pokazuju samo koliko malo drže do sebe. Mislim da to ništa ne znači, osim što svedoči kako su glumci suviše oružje u tuđim rukama. Ta sklonost koja se u ovom trenutku od strane političara pokazuje prema glumcima i umetnicima inače, sve je to veoma kratkog veka. Brzo oni, mislim političari, zaborave sve. I imena glumaca koji su ih javno podržavali. Ponekad mislim da je to velika zloupotreba umetnika, a ja neću da me bilo ko upotrebljava. Kao što ni ja političare ne upotrebljavam, ne bih ni oni mene da rabe.