Bondstil – faktor koji odlučuje

Knjiga DŽin Toski Maracani Viskonti Koridor, Putovanje kroz Jugoslaviju u ratu, prevod Dragan Mraović, (Zavod za udžbenike 2006) ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Već na početku, u predgovoru – “Koridor: između života i smrti”, A. A. Zinovjev kvalifikuje rat SAD i NATO protiv SR Jugoslavije jednom od “najsramnijih stranica istorije zapadnog društva”. Autorka, poznata italijanska novinarka Viskonti, uz zahvalnost mnogima koji su je zadužili, naglašava: “Istina uvek ima mnogo lica. Ove stranice pokušavaju da opišu jedno još nepoznato.” Nepoznato, pre svega, stranim čitaocima.

I dok je Engleskinja Rebeka Vest putovala monarhističkom Jugoslavijom u miru, Italijanka Viskonti putovala je republikanskom Jugoslavijom zahvaćenom građanskim ratom. I jedna i druga potrudile su se, u sasvim drugačijim prilikama, da “uhvate” dušu našeg čoveka, opišu njegova karakterna svojstva i otkriju njegove strepnje i nade. Gospođa Viskonti izlagala je sebe mnogim opasnostima koje nameće svaki rat, posebno građanski kakav je bio naš, sa jakim verskim nabojem. Wena misija nije bila isključivo novinarska, da opiše ratna dejstva, da pravi intervjue sa ratnim komandantima ili visokim političarima, ona je bila i humanitarna. Gospođa Viskonti je tokom svih svojih boravaka u Jugoslaviji nosila lekove hemofiličarima, smatrajući to prvenstvenim zadatkom, posle kojeg je pristupala novinarskim obavezama

Suočila se sa granatama, ranjenicima, pogorelcima i stradalnicima svih vrsta, razorenim gradovima i drumovima, naoružanim ratnicima, od Knina do Prizrena, u periodu od 1992. do 1999. godine. Na putovanjima su joj, najčešće, u pratnji bile dve ženske osobe, prevodioci. Počevši od njih dve, gospođa Viskonti živopisno i pouzdano ocrtava mnoge likove srpskog sveta – ratnike na frontu, na putu ili u kafiću, obične vojnike i oficire sve do Mladića, izbeglice, unesrećene roditelje i decu, pogranične službenike i političare svih uzrasta, do Karadžića, “čoveka lavlje glave”. Čitava galerija likova koji se međusobno veoma razlikuju i po karakternim crtama i po političkim ubeđenjima, ali svi sa jednim velikim ožiljkom u koji se još uvek urezivao žig ratnih strahota. Kazivanje Viskontijeve o putovanju fićom, boravcima u Kninu, na Palama, u Brčkom, Beogradu ili Peći, puno je različitih doživljaja i mnogih zabeleženih priča o stradanjima srpskog sveta. Dar da zabeleži retko primetne pojedinosti samo je dokaz više sa koliko je pažnje snimala, pa i doživljavala, jugoslovensku i srpsku ratnu dramu.

Putopis Viskontijeve ima i širi okvir. Dok prethodna zapažanja imaju veću književnu vrednost i ljudsku osećajnost, ovaj drugi je bezdušan, izobličen, lažan i globalno pokvaren. Dobro obaveštena, u više slučajeva bolje i od naših novinara, iako se radilo o našoj ne tako davnoj prošlosti, smela, uporna i istrajna, intervjuisala je najznačajnije ličnosti građanskog rata – Dobricu Ćosića, Slobodana Miloševića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Milana Martića i mnoge druge. Ograničavam se da spomenem samo neke od problema koje je zapazila i istakla, a koji bi zasluživali više pažnje u nekom opširnijem radu. Otkrila nam je tajnu zašto vojne snage Srbije nisu smele da objave tačno stanje porušenih aviona i raketa NATO-a, zatim prikrivane anekse sporazuma u Rambujeu, potom šta se dešavalo sa izbeglicama iz Slavonije i razlozima njihovog nepuštanja u Srbiju i, to posebno naglašavam, srpskom genocidnom tragedijom u Jasenovcu u Drugom svetskom ratu i njenim nasleđem i uticajem na najnoviji građanski rat. (“Jasenovac je, po veličini, podsećao na Aušvic a izgleda da ga je i nadmašio po varvarstvu, do mere da je zaprepastio i Nemce, jer, u nedostatku savremenih tehničkih sredstava, ustaše su ručno vršile etničko čišćenje.”)

Da Zapad nije bio jedinstven u vreme kada je trebalo započeti rat protiv SR Jugoslavije, tačnije Srbije, govore reči francuskog predsednika Miterana: “Ali, sada je teže nego 1914. godine pronaći nadvojvodu... Pre neki dan mi je gospodin Butros Gali rekao da je siguran da je granata na tržnici u Sarajevu bosanska provokacija.” Podsetimo se kolike je posledice ostavila po srpski narod? Stoga je gospođa Viskonti s pravom naglasila: “Mediji su za sve strahote optuživali samo Srbe, a prećutkivali ili umanjivali strahote koje su oni pretrpeli.”

Pomenom 1914. godine gospođa Viskonti nas uvodi u jedan važan i delikatan problem, koji baca pravo svetlo na jugoslovensku dramu i tragediju, od Alpa do Đevđelije. Raspad Jugoslavije je osveta za rasturanje Habzburške monarhije 1918. godine i odbijanje Srbije da u Prvom i posebno u Drugom svetskom ratu bude na strani Nemačke. Austrijanci i Nemci nikada nisu Srbima to oprostili, kao ni zapadni saveznici komunističku prošlost, čak i za vreme Miloševića. Previše da se u ovom ratu ne izvuče deblji kraj.

Rasturanje države je zločin. Taj zločin još nije dovršen, jer srpska drama još nije okončana. Našom državom, primećuje gospođa Viksonti, nekada je prolazio put svile, danas put droge i nafte. U ovoj smeni, čije okončanje se očekuje, američka baza Bondstil je faktor koji odlučuje. Od toga, ipak, postoji nešto jače, a iskazano je rečima jednog od aktera ove drame: “Mi nikada nismo izgubili Kosovo i Metohiju, niti ćemo ga izgubiti.” Racionalno i iracionalno, carstvo zemaljsko i carstvo nebesko i Srbi, narod na raskršću – zemaljskom i nebeskom. Ova večita dilema srpskog roda provejava na svakoj stranici ove knjige, iskazana sa puno pažnje i razumevanja kako za Srbe tako i za narode Jugoslavije. Wena posebna vrednost je u traganju za istinom o tragediji srpskog naroda i njegovoj nesnalažljivosti u medijskom, građanskom i mini svetskom ratu. Zato se ona čita iz daha, doživljava i preživljava, opominje i ukazuje na naše ljudske slabosti, ali, iznad svega, suprotstavlja se iskonstruisanim lažima koje su pratile jugoslovensku ratnu dramu.

Knjiga je vredna i po tome što je u poslednjem poglavlju, posvećenom medijskom ratu u kojem smo se najgore snalazili i koji je doneo najveći poraz srpskoj naciji, pomenula one novinare i listove koji su pokušali da iznesu drugačije viđenje jugoslovenske drame od uobičajenog i za nas sasvim nepovoljnog.

Radoć LJušić