Rodoljublje na rehabilitaciji

Obeležavanje petnaeste godišnjice razaranja Vukovara pokazalo je da zgarište rata još tinja, a neprijatelj izmiče jasnoj definiciji. Upravo zato nastavu istorije u vukovarskim osnovnim školama, hrvatskim đacima, predaju profesori-vojnici u uniformama Hrvatske vojske. Kažu da je to zbog vređanja hrvatskog dignineta poslednjeg rata sa Srbima i pokušaja njegovog pretvaranja u građanski. A „građani” nemaju šta da traže u crno-beloj nacionalnoj slici. Očito je da građanstvo kao pojam ovde još nije steklo pravo glasa.

Razlozi su jednostavni i tipični za sve međuljudske i međunacionalne, a onda i međudržavne odnose zasnovane na psihopolitičkom polaritetu ljubavi i mržnje. Kad mališan u “hrvatskom vrtiću” u Vukovaru na pitanje ko su Hrvati vaspitačici odgovori “oni koji nisu Srbi” zvono na uzbunu probudilo bi i mrtve. A barem njih u Vukovaru ima za mnogo generacija koje će ovde polagati vence, držati govore i pozivati svoje političke istomišljenike.

Posle toliko pominjanih “stoljeća državnosti” i petnaest godina relativne političke samostalnosti, četiri i po miliona ljudi koji žive u Hrvatskoj poniženo je javnom objavom da još nisu naučili šta je to patriotizam. Ova internacionalna reč najpre se u Hrvatskoj zvala rodoljublje, a onda je, zbog upadljive sličnosti sa osećanjima Srba prema svome rodu, nazvana “domoljublje”, da bi završila na grotesknim lingvističkim stranputicama poput “državotvorne ljubavi”, “bogoljubne države” ili “domovinsko-rodoljubnog domoljublja”.

Definicija ovih novogovornih političkih fraza u Hrvatskoj bila je jednostavna. Patriotizam je onaj adrenalin zbog koga želiš da sve skijašice koje nisu Janica Kostelić slome noge u veleslalomu, kad radosno vičeš “ciganska bando” ili “podalpski četnici” na utakmicama sa reprezentacijama iz Srbije ili Slovenije, kad u prodavnicama “kupuješ hrvatsko” po svaku cenu i iskreno mrziš Ričarda Gira zato što je iz Zagreba nedavno otišao s poklonjenim licitarskim srcem, a uz to je “prokleti budist koji mrzi Hrvate jer su rimokatolici”.

Posle izvesnog broja godina života u ovakvom državotvornom psihološkom okviru pitanje “što je pogrešno na ovoj slici?” uvek će biti shvaćeno kao izdaja domovine, nacije, vukovarskih majki, hrvatske državnosti, kulture, uljudbe, hrišćanskih vrednosti, katoličke crkve na Kaptolu, a, ako treba, i samog Benedikta Šesnaestog u Vatikanu.

U isti paket spakovana je, dakako, i izdaja Branimira Glavaša u remetinečkom zatvoru u Zagrebu koji maltretira naciju podacima o štrajku glađu s vitaminima koje uzima, ali bez kalijuma, pa ih onda ne uzima, pa naizmenično pije i ne pije vodu, kao i čitava priča o njegovom “političkom martiriju” koji smera na rušenje vlade premijera Sanadera. Pa kad Glavaša u zatvoru poseti još i čuvena vukovarska majka Kata Šoljić, a Glavaševa majka sinu poruči da se “ne da UDBI po cijenu života”, dok njegov maloletni sin Filip pred kamerama plačući objavi da ni on više neće jesti kao ni tata, onda je za razlikovanje patriotizma od nacionalizma i politikantstva ovde potrebna zaista virtuozna umešnost.

Srećna okolnost u ovom mučnom rašomonu je činjenica da jedne od najtiražnijih dnevnih novina u Hrvatskoj, “Jutarnji list”, svake subote izdaju prilog “Gloria Inn”. Modno osvešteni pripadnik nacije tako sedmično može da se informiše šta je najpopularnija roba u najprestižnijim hrvatskim izlozima. Od šalova marke “Hugo Boss” za minimalno hiljadu kuna (blizu jedanaest hiljada dinara), preko već pomenutih starinskih licitara za pedeset kuna, do profinjenih “Princ of Wales” čajeva. Protekle nedelje u modi su bile klasične vrednosti novije hrvatske istorije. Vukovar i njegova groblja.